Ružičnjak Šejle Kamerić: Neposlušnost kao oblik otpora

Umetnički savladati prostor subotičke Savremene galerije, smeštene u secesijsko zdanje Palate Rajhl iz 1904, nije nimalo jednostavno. Enterijer stambenog dela porodične vile arhitekte Ferenca Rajhla prepun je izazova, preteći da izloženom konkuriše kroz gabarit čak osam soba, kitnjaste ukrase, obline i druge dekorativne elemente što daju umetnički pečat samoj građevini. Zidane kaljeve peći takođe svedoče o izvanrednom ukusu tvorca i vlasnika tog svojevrsnog „svetilišta“ i pokazatelja kako su nekad živeli izabranici sudbine. Ipak je bosanskoj umetnici Šejli Kamerić uspelo da u tom, pomalo i dekadentnom ambijentu, ispriča nimalo romantičnu priču koju je paradoksalno nazvala Ružičnjakom.

Izložbom fotografija, instalacija i objekata Kamerić preispituje ulogu žene u savremenom svetu koji teži da je ukalupi po svojoj meri, ali i snazi koja je ženskom biću potrebna da očuva svoj identitet. Ona o ovom svedoči različitim serijama radova.

Ako je novinaru dozvoljeno da izabere favorita među njima, onda bi to bila instalacija po kojoj je nazvana izložba, a sastoji se od tri heklane zavese (miljea), pozicionirane u niši koja je kao za nju skrojena. Iz tog ograničenog prostora, Ružičnjak govori o jedinom sigurnom ženskom mestu – procesu proizvodnje predmeta sa funkcijom.

„Kroz povijest, ali i danas, ženama nije dopušteno ići u školu, pisati, slikati, graditi. Njihova uloga je rađati, brinuti se za djecu i muškarce, kuhati i čistiti. Jedini kreativni izraz koji su žene smjele raditi bilo je tkanje, pletenje, vez, heklanje, pa čak su i takvi produkti marginalizirani i devalorizirani“, umetnica napominje. I kroz seriju radova Hooked ona tu kreativnu silu oslobađa, vraćajući heklanim miljeima dignitet umetničkih dela. Tamne mrlje pri dnu snežnobelih prozračnih miljea sa motivom ruže, opomene su da svaka lepota i savršenstvo lako mogu biti ugroženi. U potkontekstu provlači se poruka o društvenoj zarobljenosti one koja je tu lepotu i savršenost stvorila.

Međutim, za umetnicu je i muškarac žrtva patrijarhata, u kom „ne vidi nijednu pozitivnu stranu“. „To je sistem zasnovan na nasilju i eksploataciji, gdje su žene potisnute, a muškarci uglavnom frustrirani. Čak i oni koji podržavaju ovaj sistem žive u stalnom strahu, što je razlog da mu se zajedno suprotstavimo“, kaže Kamerić. Jer, svi težimo slobodi i jednakim pravima, čak i kada to ne možemo jasno da artikulišemo. „Moj izuzetan privilegij i sreća leže u mogućnosti stvaranja umjetnosti. To je moj prostor slobode, gdje mogu da se bavim vrlo ličnim temama, ali i univerzalnim problemima koji sve nas pogađaju“, ona tvrdi. 

PROMO / Ivan Zupanac

Moć umetnosti Kamerić vidi u kapacitetu za promene, pa i prosvetljenje. „Umjetnost može djelovati kao korektiv, ali i pružiti utjehu. Ona je dar koji svi posjedujemo, predstavljajući slobodu izražavanja, poetičnog ali i kritičkog promišljanja“, naša sagovornica ističe. Umetnost je nepokolebljiva u svom otporu prema patrijarhatu koji pokušava da je sputa.

Reči Šejle Kamerić dozvoljavaju da stavimo znak jednakosti (ili sličnosti) između žene i umetnosti, jer ni jedna ni druga neće da se pokore i budu poslušne, prkoseći nasilju, femicidu/potcenjivanju, hegemoniji pogrešnih vrednosti. „U opresivnom sistemu neposluh je oblik otpora.

Da nije bilo neposlušnih, još bismo uvijek živjeli u mračnom dobu, vjerujući da je planeta ravna. Iako nas danas više ne pale na lomačama, borba ostaje ista. Žene koje se suprotstavljaju diktaturi nasilja često su etiketirane kao veštice, kučke ili kurve. Ali, one su naše kćerke, sestre, majke“, Kamerić otkriva značenje serije fotografija Majka je kučka, nastale u saradnji sa Gorankom Matić i Bracom Nadeždićem. Tim radovima ona nudi kontrast između nagog ženskog tela, lepog i mladog, ekstremno seksualnog, i metle kao aluzije na pomenute društvene narative. Ali čak i tad postavlja pitanje – zašto je kučka ružna reč?

U seriji  fotografija Unknown vidi se lice umetnice, deformisano i naglašeno asimetrično, čime ona sagledava žensku pojavnost u sukobu ili snishođenju težnji za lepotom. I ovi radovi govore o načinu na koji se žene percipiraju u društvu, očekivanjima koja dolaze od društva i onim koja same sebi nameću, ali i ponovo o nasilju, ljutnji, otporu, dubokim osećanjima što ih žene kriju, dok se ona uporno projavljuju, „izlazeći na koži, licu“. „Ponekad su to suze, ponekad vrisak, ponekad šutnja“, objašnjava Kamerić.

Rođena 1976. u Sarajevu, ona živo pamti ratne sukobe, a šta je rat nego golo, bezumno nasilje. Tako, govoreći o ženi, ona zastupa celo čovečanstvo. Svojim nastupima u regionu i još više u inostranstvu, Šejla Kamerić je zapravo osvojila svet, i to svojom umetnošću. Zaslužnim za taj veliki uspeh ona smatra svoju istrajnost i strast koje ulaže u svoj veliki rad. 

„Za mene su svaka izložba i svaki rad značajni. Nije mi problem s motivacijom, već samo s vremenom. Dobar je osjećaj biti priznat i prepoznat, a najbolje je znati da moji radovi govore i da će nastaviti govoriti i kada nisam prisutna“, umetnica zaključuje.

Specifičnost Ružičnjaka je dijalog sa prostorom, onim zahtevnim i izazovnim, gde je, kako autorka veruje, skupa sa kustoskinjom Nelom Tonković i čitavim timom Savremene, napravila izložbu „koja može da inspiriše i potakne na razmišljanje“.