Gordana Ćirjanić za NIN: Svet, bez negovanja kritičkog duha, ide u sunovrat

Za najbolji roman na srpskom jeziku u 2010. godini proglašen je roman Gordane Ćirjanić "Ono što oduvek želiš", u izdanju Narodne knjige iz Beograda. Žiri je radio u sastavu: Vasa Pavković (predsednik), Aleksandar Ilić, Mladen Šukalo, Ljiljana Šop i Mileta Aćimović Ivkov. Za roman Gordane Ćirjanić glasali su: Ljiljana Šop, Aleksandar Ilić i Mileta Aćimović Ivkov. Mladen Šukalo je svoj glas dao romanu Veselina Markovića "Mi različiti", a Vasa Pavković je glasao za roman Vladana Matijevića "Vrlo malo svetlosti". Te godine je pristiglo više od 140 romana. U najužem izboru bili su još romani Radovana Belog Markovića "Gospođa Olga", Gorana Petrovića "Ispod tavanice koja se ljuspa" i Zorana Petrovića "Kamen blizanac".

Žiri za dodelu NIN-ove nagrade je smatrao da je roman "Ono što oduvek želiš" „izvanredan doprinos srpskom romanu na početku novog veka“.

Šta znači 70 godina postojanja NIN-ove nagrade? Šta ona znači za tradiciju jedne književne i kulturne scene?

U ovoj ruiniranoj državi razorenih institucija, gde nije ostao kamen na kamenu, gde se kultura odavno tretira kao izlišna, a umetnička književnost nema više nikakav društveni prestiž već opstaje kao individualni čin čuvanja vatrice, ovaj jubilej je pravo čudo. I u ozbiljnijim zemljama od naše, ovakve institucije – a NIN-ova nagrada jeste institucija – retko opstaju tako dugo. Za drugi deo vašeg pitanja teže nalazim odgovor: smatram da u sadašnjoj Srbiji književni život i kulturna scena ne postoje, ili postoje samo kao blede seni. Tako i NIN-ova nagrada, i dalje važna za pisce, ali i sama svedena na svoju senku zato što joj raznorazni izvođači našeg sunovrata sistematski prigušuju odjek, jedino može biti spona između prošlosti i budućnosti za koju se nadam da nam posle ovog mraka mora osvanuti. 

Kako pamtite januar 2011. kada ste postali dobitnik NIN-ove nagrade? Šta vam je tada značila, šta danas?

Pamtim ga kao iznenađenje: to jutro kad primam telefonski poziv. Mada, da budem iskrena, iznenađenje je donekle bilo i očekivano. U to vreme bila sam već poznata kao romanopisac, pa je valjda i na mene došao red. S književnog stanovišta, mislim da bi neki od mojih prethodnih romana koji su takođe bili u užem ili najužem izboru, možda i više zaslužio ovu nagradu. Ali, uvek sam govorila da su književne nagrade, između ostalog, pitanje sreće.

Treba da se steknu uslovi i sklope kockice. I sama sam radila u nekim žirijima, znam kako to ide: razni ljudi, razne motivacije, razne simpatije, različiti ukusi, stavovi. Retko kada su književne nagrade nesporne. Nesporno bi bilo da je Borhes dobio Nobelovu nagradu, ali nije, kao što bi nesporno bilo da je "Prokleta avlija" ovenčana NIN-ovom. A nije. Pamtim lepe trenutke tih dana, blagu opijenost čestitkama i umereno radovanje u zagrljaju javnosti. Mada, nije sve bilo ružičasto. Jedan tadašnji funkcioner ražestio se što njegov roman, koji je te godine bio u konkurenciji, nije ušao u uži izbor, te je orkestrirao negativnu kampanju: protiv žirija, NIN-a i mene. Ali, nije me to uzrujalo jer je bilo plitko i osiono, nije ni doseglo nivo polemike. 

U najlepšem sećanju su mi mnogobrojna putovanja po Srbiji, na poziv biblioteka. Imam i jednu životnu anegdotu, koje se sećam s nežnom ironijom, a koja govori, makar i prostodušno, o širokom odjeku NIN-ove nagrade. Negde pred Novu godinu zazvonio mi je telefon, zovu me s carinskog prelaza za Rumuniju. Drug moje ćerke, Španac, pri izlasku iz Srbije nije imao onaj čuveni beli karton koji je morao pribaviti pri dolasku – relikt socijalističkih vremena. Imao je let iz Temišvara, ali ga naši nisu puštali preko granice, pa se setio da im da moje ime, te im rekoh da garantujem za njega i slagah da je bio gost u mojoj kući. Krajem januara zvone mi na vratima dva policajca u uniformi.

„Morate kod sudije za prekršaje da vam izrekne kaznu što niste prijavili stranca.“ Sedimo u mojoj dnevnoj sobi, i dok mlađi pravi zapisnik stariji se osvrće oko sebe, gleda u police s knjigama, pa zagleda moj lični dokument. „Da niste vi ona... znate, ona što je dobila NIN-ovu nagradu?“, pita, gotovo stidljivo. Kažem da jesam. „Pocepaj to!“, naređuje kolegi. „Sramota bi bilo da se zbog ovakve jedne gluposti motate po sudovima. Sramota za vas i za državu!“ Danas mi ovaj iskaz verujućeg policajca neminovno dovlači u pamćenje onu pesmu Bore Radovića, iz devedesetih, sa slikom starice koja ispred kuće „uporno kucka lopatom u led / čvrsta u veri, do poslednjeg snega, / da još postoje država i red“.  

Kasnije te godine bilo je stvari koje me jesu uzrujale. Nisam tad bila dovoljno svesna koliku i kakvu ulogu u poslu s nagradama, pogotovo NIN-ovom, igraju izdavači: lobiranja, nadmetanja, podmetanja. Moj tadašnji izdavač, nekada moćna Narodna knjiga, bio je na silaznoj putanji i svi pisci, sem mene, već su ga bili napustili. Nalazio se na nečijim „crnim listama“ i te godine nije mu bilo dato da učestvuje na Sajmu knjiga, tako da nisam imala gde da potpisujem svoj nagrađeni roman, a uprava Sajma nije dozvolila da to činim čak ni na štandu drugog izdavača, spremnog da me ugosti. Povrh svega, roman Ono što oduvek želiš nikad se nije našao na spisku knjiga za bibliotečki otkup. 

Šta su u vašem pamćenju, saznanju, svetli trenuci NIN-ove nagrade?

Roman o Londonu Miloša Crnjanskog. Najsvetliji! Zbog svega! Inače, većina pisaca koji su poneli NIN-ovu nagradu, poneli su je zasluženo, ali u mnogim slučajevima nagrađen je neki od njihovih romana koji nije u vrhu njihovog opusa. Zato bih izdvojila nekoliko slučajeva gde se to jeste podudarilo: Derviš i smrt Meše Selimovića, Hodočašća Arsenija Njegovana Borislava Pekića, Peščanik Danila Kiša, Hazarski rečnik Milorada Pavića, Sudbina i komentari Radoslava Petkovića.

Šta su mračni momenti?

Suviše teška reč! Ali da je bilo padova – jeste. Dok sam pažljivije pratila nagradu, kao pisac, najveće negativno iznenađenje mi je bio roman Semolj zemlja. Izbor mi je delovao kao poklon uticajnom funkcioneru, Miru Vuksanoviću. Pa čak i kao reakcija na nešto ranije objavljen roman Mrena Milice Mićić Dimovske, o prilikama u ustanovi u kojoj su oboje radili – Matici srpskoj. 

O koga se NIN-ov žiri najviše ogrešio?

Možda baš o Milicu Mićić Dimovsku; njen roman Poslednji zanosi MSS je izvanredan. Nekim drugim velikim piscima NIN-ova nagrada i nije bila neophodna da bi njihovo delo ostalo vidljivo i prisutno: Vladanu Desnici, na primer, ili Radovanu Belom Markoviću. 

Brojna su mišljenja da je došlo do erozije književne kritike, i kritike uopšte. Kakav je vaš stav o tome?

Književna kritika izgubila je društveni prestiž još pre nego i sama književnost. Odavno je prognana iz masovnih medija, što znači iz javnog života: vremena kada je reč jednog Mihiza ili Miodraga Juriševića ili Ljubiše Jeremića, ili čak onih iz moje generacije, Mihajla Pantića i Vase Pavkovića, daleko odjekivala, deluju danas, kad javnost više i ne postoji, kao prohujalo zlatno doba. Verujem da i za redakciju NIN-a, prilikom formiranja žirija za nagradu, to predstavlja problem: sve je manje kritičara čiji književni sud ima težinu. 

Nažalost, u ovome nismo originalni, a nije prilika da razglabam zašto je to tako i kuda ide svet sa zabavom perpetuum mobile i instantnim sudovima. Samo bih podsetila na briljantni esej Oskara Vajlda Kritičar kao umetnik, gde autor govori o umetničkoj kritici kao o vrhunskoj ljudskoj delatnosti.

Najviša kritika je, reći će, u sebi svojstvenom polemičkom tonu, kreativnija od umetničkog stvaralaštva. Ili, kritika je „jedini civilizovani oblik autobiografije“; ili „najviša kritika je zapravo hronika vlastite duševnosti“; ili, kritika „teži da obznani vlastitu tajnu, a ne tuđu“. U širem kontekstu, smatra da svet, bez negovanja sveobuhvatnog kritičkog duha, ide u sunovrat. Samo kritika može da nas učini kosmopolitima, kaže, a nekakav svetski mir i blagostanje ne mogu obezbediti ni trgovčevo vjeruju ni humanitarna samilost, nego upravo intelektualna kritika. Gde smo danas?