Mira Trailović: Intervju još traje

Povodom stogodišnjice rođenja prva dame našeg teatra, legendarne upravnice „Ateljea 212“ i kreatorke BITEF-a, objavljujemo intervju koji je sa njom u martu 1980. godine uradio čuveni novinar Boro Krivokapić. Intervju je izašao u NIN-u od 20. aprila 1980.

Sa zida gledaju Peđa Milosavljević, Stojan Ćelić i kraljica Natalija. Lepa i nežna. Nije imala sreće s Milanom, kao ni Obrenovići sa ženama. Dugo smo ugovarali ovaj intervju. Mira Trailović dobro zna šta hoće, ali samo kad to ona hoće. Na istome smo. Konačno, ko to reče: veliki duhovi se sreću!

„Mogla bih da vam kažem kako se razvijala moja politička biografija. To nije za pisanje... Bila sam u Radio Beogradu odmah posle oslobođenja... Dođemo na sastanak, sećam se, jedan mali Levi kaže:

‘Drugarica Mira, ja mislim, ima sve uslove da uđe u SKOJ i ja sam da to jednoglasno prihvatimo’. Opšti aplauz. Bila sam užasan štreber, briljantno sam završila kurs marksističkog obrazovanja. Učili smo istoriju SKOJ.

Ali ustane jedan mladić, pun revolucionarnog zanosa:

‘Ako ta građanka uđe u našu organizaciju, ja ovog sekunda izlazim’.

Osvetilo mu se. Bio je to vaš kolega, Dragoljub Trailović. Posle toga: moj muž.“

Otac i majka profesori. Diplome iz Grenobla i Klermon-Ferana. Pradeda po majci, gospodin Milan Ć. Simić, pre jednog neka, za manje od godine upravnikovanja uspeo je da stavi ključ u bravu Narodnog pozorišta.

Kažu da je to isto učinila u Ateljeu 212 praunuka Mira... Ali sa obrnute strane.

Briljantan đak Druge ženske gimnazije. Srednja muzička i srednja glumačka škola. Muzička akademija, odsek klavir i gluma. Okupacija u više od 26 slika.

A onda, početak velike storije...

„Završila sam na Visokoj filmskoj školi glumu i režiju. Za diplomski rad igrala sam Anu Karenjinu, ako vas interesuje. Vronski ja bio Vladimir Medar. U to vreme, te uzbudljive 1948. godine osnovana je Visoka filmska škola u jednoj prekrasnoj vili na Dedinju, u kojoj je danas švedska ambasada. Tu se u jednom internatskom vidu okupila jedna grupa.“
(Telefon: „Zdravo,  dušo... Imam jedan intervju ovde... Javiću ti se posle... Ne, otkud znam, dušo... Nije mi ništa kazao... Zdravo, dušo.“)

„Tamo smo i stanovali. Radila sam na radiju, imala kuću svojih roditelja, ali smo iz principijelnih razloga zajedno stanovali. Jedna izuzetna, jedna lepa avantura, gde smo na jutarnjoj gimnastici u belim majicama i crnim šortsevima bili svi u jutarnjem stroju.“

Neponovljiva figura

Stan ne umem da opišem. Jedan tek useljen Lotikin hotel, na krovu Kopitarevog trga. Nazebao sam od te vojske kvadrata, slika, skrinja, unikata. Izložba prošlosti i budućnosti nameštaja. Ali mora se reći: visok ukus. Tu bi svako ostao neprimećen osim Mire Trailović.

Mora se primetiti i još nešto, pravde radi: za beogradski pozorišni život Mira Trailović je učinila koliko i najbolji i najveći. Tu spora nema. Jedan kolega mi ja savetovao da njene zasluge uporedim sa Nušićevim doprinosom srpskoj komediografiji...

Mira Trailović se danas sa žarom seća drugih, magistralnih i nepotisnutih. Od vremena, a i od nas. Idimo redom:

Bojan Stupica

„Kad je došlo do umetničkog razlaza između Bojana i Mime Dedinca u Jugoslovenskom dramskom, onda je Bojan došao u Atelje. On je uneo jedan neverovatan dinamizam i otvorio vrata institucionalnom pozorištu. Doveo je dvadesetak mladih ljudi...

Bojan Stupica je potpuno neponovljiva figura. Nikada nisam srela tu koncentraciju energije i dinamizma, da ne govorim o njegovom daru. On je sebe morao da troši kroz jedan ogroman pozorišni rad. Bio je sasvim renesansni pozorišni čovek: reditelj, arhitekta, graditelj.

Odmah, posle prvih šest meseci, u Atelje je stigla njegova maketa novog pozorišta, za čije ostvarenje nije bilo nikakvih uslova, počev od lokacije do para. Ali maketa je bila tu i mi smo živeli u tom pozorištu. Bojanove prve režije u Ateljeu - Jaje, Palikuće, Kvadratura kruga, Vojcek i druge - unele su jedan sasvim novi ton, novi duh, atmosferu kuće okupljanja, gradnje nove zgrade, očekivanja, perspektive... Ipak, dimenzije Bojana Stupice su ogromne, Atelje mu je bio tesan i, naravno, Narodno pozorište ga je odvelo.“

Ežen Jonesko

„To je čovek koji je ušao sa jednom revolucionarnom idejom u pozorište. Sa idejom razvijanja svih vladajućih normi, koje vuku korene od Fejdoa i Strindberga, ali koje su tek kod njega do kraja formulisane.“

(Telefon: „Da, ja sam... Molim vas, direktore, nemojte da mi napuštate te odaje... Kad završim jedan intervju ovde, imam sa vama razgovor... Javite se ako krećete, jer inače... Čekajte, nemojte da preterujete...“)

„Revolucionar u pozorištu. Njegov put, veoma interesantno, u toj meri se idejno reakcionarno razvio, tako da je Jonesko danas najantirevolucionarnija snaga savremenog pozorišta.“

Kao i mnogi drugi revolucionari, uostalom.

„Da. Sećam se jednog našeg vrlo zanimljivog susreta... Na nekim izborima u Francuskoj, levica je bila vrlo blizu pobede. Primio me je tada u svom stanu. U svom stilu, stavio je ležaj ispod kreveta, navukao čaršav i pojavljivao se odozdo. Govorio je: ‘ako pobedi levica’... Vrlo zanimljiv put jednog čoveka.“

PROMO / Promo

Kompleks Crnjanskog

Miloš Crnjanski

„Dugačak je period našeg poznanstva, sa trenucima o kojima čak ne bih želela da govorim. Prvo sam ga srela u pričama mojih roditelja. Bio je zajedno sa njima profesor gimnazije i družili su se u mladosti. Ali, u stvari, naš pravi susret bio je u Parizu, pre njegovog povratka... Izgleda, međutim, da je u tom trenutku taj susret više značio za njega, jer je iz razgovora sa mnom...“

… Shvatio da ga neće uhapsiti...

„Ne bih tako rekla... Ali razgovarali smo vrlo otvoreno, i tako, vrlo intimno. Sledeći susret bio je u motelu Ekscelzior u Beogradu. Pozvao me na čaj, gde sam upoznala njegovu divnu suprugu Vidu. Naši susreti u Beogradu stvorili su mogućnost velikih intima... Ali ne mogu to, to nije za javnost. Nikada nisam pretpostavljala da jedno takvo veliko ime može imati toliki ‘kompleks sirotinje’. Taj kompleks je stekao u Londonu. U emigraciji. Jednom mi je rekao: ‘Strahovito me uznemiruje što kada se nađem pred većom količinom hrane jedem više nego što imam potrebe’. Stalno je, u stvari, imao kompleks sirotinje.“

Žan-Luj Baro

„Najčudnija pojava. Jedinstvena ličnost u istoriji pozorišta. Apsolutno nacionalna figura sa elementima lutalačkog duha i velikog priznanja. Meni nekad prebacuju da sam rasejana... Upoznali smo se kada sam bila sasvim mlada, u Pozorištu nacija. Odmah me, pred svima, zagrlio i poljubio u oba obraza: ‘Ostajete naša najdraža prijateljica Mira’.

Iduće godine, kad sam došla, očekivala sam da se naše prijateljstvo nastavi, ali on me uopšte nije gledao. Nije me prepoznavao. Kad su nas ponovo upoznali, opet je rekao: ‘Ostajete moja najdraža prijateljica iz Jugoslavije’.

Rekla sam mu da smo se upoznali prošle godine. Da sam već postala ‘najdraža’. ‘Da, da, kako da ne.’ Takvo upoznavanje se ponavljalo desetak puta... Kad je počeo BITEF, stiže njegovo pismo na moju adresu. I ja kažem: najzad se setio. Otvorim i vidim: ‘Gospodin Mira Trailović! Poštovani gospodine, čuo sam o vašim uspešnim aktivnostima u oblasti jugoslovenskog pozorišta i bilo bi mi veoma drago da se upoznamo’.“

Oskar Davičo

„U jednom intervjuu, iz neobjašnjivih razloga, bez ikakvog realnog povoda, Oskar me oštro napao u listu Oko (ili je možda bio neki drugi zagrebački list): ‘Prva dama našeg pozorišta, koja svoj repertoar bira iz časopisa Vog i El’...“

(Telefon: „Halo... Molim, dušo... Sada imam jedan intervju... Javiću ti se posle... Ne mogu sada da razgovaram... Zdravo.“)

„Odgovorila sam, naravno. Rekla sam da taj odgovor upućujem čoveku koji je poznat po svojoj ljubavi prema domovini i mržnji prema ljudima u njoj. Smatrala sam da su naši odnosi time zauvek gotovi. Ali na dodeljivanju nekih nagrada u Sarajevu, Oskar mi se obratio: ‘Zašto se ti buniš? Ja sam tebi rekao da o pozorištu ne znaš ništa, a ti meni da mrzim ljude. Prema tome, mi smo naše račune raščistili i između nas više nema nesporazuma. Nesporazum je tamo gde nije sve rečeno’.“

Eksplozivna mašta

I... Ljubiša Ristić

„Izvesne pojave u našem pozorišnom životu, kao Ljubiša Ristić, ma koliko nas sve uznemiravao na neki način, nose u sebi jednu vrlo uspešnu umetničku provokaciju, jedno umetničko pokriće za svoju političku poruku. I uglavnom su predstave Ljubiše Ristića te koje su u skladu sa vremenom i koje ostavljaju dosta traga.“

Šta je danas Ljubiša Ristić?

„Jedan istinski angažovan reditelj, sa veoma zanimljivom maštom, ali i sa jednom preciznom idejom o vremenu u kome živi. Ta precizna ideja o vremenu u kome živi, sa njegovim specifičnim eksplozivnim darom - u tom spoju rađaju se predstave koje stvarno dosta znače.“

Činjenica da takav Ristić iz Beograda ne režira u Beogradu, izvestan je podatak o beogradskim pozorištima.

„Mislim da je to Ristić smišljeno uradio... Prvo, ritam rada u beogradskim pozorištima je spor za njegov način mišljenja o pozorištu. A drugo, Ristić je stvorio tu ideju jugoslovenskog pozorišta kao takvog (na Jugoslovenskog dramskog, nego Jugoslovenskog pozorišta) i on to stvarno dosledno sprovodi.“

Život u pozorištu

Gde ste vi u pozorištu?

„Pozorište smatram mestom u koje se na najuzbudljiviji način može proživeti - život, individualnosti... Život u pozorištu sam sasvim izjednačila sa svojim životom. Ali ta okolnost me nikad nije zavaravala da o pozorištu i o sebi mislim na neobjektivan način.“

(Telefon: „Znaš šta, tu je B. K., imamo jedan intervju... Ali ja moram da te vidim večeras... Pa možeš da se lišiš tih drugih obaveza? Dođi ovde, meni ne odgovara što tebi odgovara. Zar da pravim scene pred prijateljima ovde... Dobro... Ali nemoj zaboraviti...“  „Mučim Ćirilova.“)

Pogledajmo malo unazad: haotična površina i smena raznih „šok-uticaja“?

„Nalazite da je tako? Imala bih na izvestan način drukčije mišljenje... Naše pozorište je upravo propustilo da prođe kroz izvesne faze koje su bile tipične našoj prirodi, našem mentalitetu ne odgovara taj proces dubinskog sazrevanja stvari.“

Zanima me vaš pogled na taj takozvani „bledoliki drugi plan“.

„Ne volim prisustvo u prvom planu koje je iznuđeno i nametnuto. Ali stečena prava treba poštovati. A to se kod nas ne poštuje. Stečeno pravo je čak meta potcenjivanja.“

Recimo?

„Aleksandar Popović. Bez obzira na to šta ko o njemu misli, on je u datom trenutku otvorio jednu novu stranicu našeg pozorišnog života. Da, apsolutno. Garantujem vam da će se posle njegove smrti, kad se pregledaju njegova dela, videti da je to bio čovek koji je izvršio prekretnicu. Možda ćemo malo i pocrveneti. Jer on danas nema posla. Zato što naša sredina ne podnosi neuspeh. I što je još gore: ne prašta.“

Za praštanje je potrebno biti velik... Kako se Atelje 212 izdvojio: zabavom i persiflažom?

„Kod nas je etiketiranje jedna vrlo redovna pojava... Onog trenutka kad su pojedine predstave postale, takoreći istorijski simbol Ateljea, recimo: Kafanica, sudnica, ludnica, Kralj Ibi, Radovan III, Kosa, Čudo u Šarganu i mnoge druge - u kojima se pojavljuje element jedne specifične persiflaže, Atelje je nosio etiketu pozorišta koje se isključivo bavi neposrednom zabavom publike i persiflažom kao osnovnim. A to apsolutno nije tačno.

(Telefon: „Zdravo, mala... Upravo završavam jedan intervju... Hoćete li da svratite malo... Pa, dobro, onda ništa, dušo... Dobro, imam ovde ovaj razgovor... Kako vam se dopala predstava sinoć?... Hajde, razgovaraćemo sutra.“)

PROMO / Promo

Atelje je uvek pokušavao da na neki način rastegne i proširi granice slobode izražavanja. Ako je to bila politička satira, nije bila ona koja je u datom trenutku dopuštena, koja je u tom trenutku bila podobna?

„Jeste, nađite neki prikladan izraz... I kako je rekao moj prijatelj Belović: Atelje je pozorište koje nije postalo poznato samo po komadima koje igra, nego i po komadima koje ne igra. Nikada, nikako nisam volela termin ‘nije momenat za jedan određeni komad’. Za svaki komad uvek je momenat i nikad nije momenat. Zavisi od igre i njenog dejstva.“

Koliko ste se puta sreli s tim „nije momenat“?

„Vrlo često. S vremenom se nije smanjilo moje divljenje za pojedine osobe koje uvek znaju kad šta može i kad šta ne treba. Znanje koje je smrt umetnosti.“

A ekscesi? Destruktivne poruke?

„Bilo bi potrebno vrlo mnogo elemenata da se umetnički opravda i dokaže jedna destruktivna ideja. To kazuje iskustvo, i svetsko i naše. Moj odgovor je negativan.“

Nije vam zabranjena neka predstava?

„Nije...“

Zašto uzdišete?

„Predstava nije zabranjena, nego nije doživela sudbinu koja joj je bila namenjena. Eto, to je tajna mog uzdaha. Ali ne bih htela da to pišete... Jedan moj prijatelj smatra da periodi u kojima Atelje u dužem razmaku nema predstavu koja izaziva...“

Administrativne mere?

„... Da su to slabi periodi Ateljea. Ne bih se složila.“

S „merama“ ste se složili?

„O tome neću da govorim... Bilo bi vrlo ružno ako bih rekla ‘da’, a bilo bi neistinito ako bih rekla ‘ne’. U takvim okolnostima, u trenucima krize, sve sam pokušala i učinila.“

Za spas predstave?

„Ali, naravno, nisam uvek u tome uspela. E, o tome nećemo. Nećete dobiti taj odgovor.“

Nezgodno je po vas... Može ispasti da ste bili na strani administrativnih mera.

„Mislite? Mogao bi se steći takav utisak? Dobro, onda recite ovako: Iz ove istorijske perspektive, kada gledam na te predstave, čini mi se da su im bile pripisane osobine koje one u sebi nisu čak ni nosile. Naravno da smo mi kao pozorište pokušali da opravdamo razloge igranja tih predstava. Ali ponavljam, njihov broj je veoma mali u odnosu na broj onih predstava koje smo odigrali, a koje su takođe u sebi nosile korake budućeg vremena.“

Tako se govori, a ne kao vi... Bile su, dakle, premijere u podne?

„Nekad nije bilo ni premijere...“

(Telefon: „Halo... Nećeš da mi pokloniš svoje veče... Jeste, intervju još traje... Dobro... Hajde, lepo se provedi večeras... Da, da, uvek nađeš izgovor... Dobro, srce... Zdravo.“)

Ta je istorijska, ta podnevna premijera Čekajući Godoa u  Beogradskom dramskom. Postoje dve vrste takvih sudbina. „Godo i Bal lopova su, na primer, predstave koje nisu nosile nikakvu političku poruku. Ali su suviše išle ispred svog vremena, bilo u formi, bilo u sadržaju.“

U kom pozorištu je bio postavljen Bal lopova?

„U starom Beogradskom dramskom. Podsetili ste me, u stvari, na veoma zanimljive stvari... Ta predstava, taj zabranjeni Godo je, zapravo, bio klica za stvaranje Ateljea. Čekajući Godoa je bila predstava s kojom je Atelje počeo. Sa istom predstavom jedno pozorište je bilo ugašeno, a drugo se rodilo.“

Nadrealistički manifest

Umesto Godoa, Atelje i vi?

„Upravo kao što se danas stvaraju slobodne pozorišne grupe. Atelje je počeo kao jedna takva, slobodna pozorišna grupa. Bili smo sa različitih strana, skupili smo se slučajno, ali ne treba zaboraviti da je to bio i zahtev vremena. To je bilo vreme oslobođenja od navika tzv. birokratskog perioda. Kada su kod nas buknuli novi procesi, nova shvatanja o mestu umetnosti itd. I što je bilo najuzbudljivije, sastavili smo naš manifest.“

Imate li taj tekst?

„Mislim da bih ga mogla naći... Obavezujemo se da ćemo se umetnošću baviti na jedan drugi način, da nikad nećemo dozvoliti da se Atelje institucionalizuje, da se pretvori u pozorište konvencionalnog tipa u kome ljudi provode vreme tako da bi proveli svoj život...

(„Samo se vi podsmevajte.“)

I onda, posle prvih predstava i vrlo oprečnih mišljenja (Iza zatvorenih vrata od Sartra; Joneskove Stolice), zatim prvih domaćih autora (Đurđević, Albahari, Davičo), na predlog Dušana Matića dali smo scenski prikaz nadrealističkog almanaha Nemoguće. Bilo je stvarno vrlo uzbudljivo. Na premijeri, u prvom redu sedeli su Koča Popović, Dušan Matić, Marko Ristić, Aleksandar Vučo... Upravo svi oni koji su potpisali nadrealistički manifest beogradske grupe. I svi oni koji su u to vreme, tridesetih godina, bili krajnje revolucionarni, odricali se svih mogućih službenih perspektiva, zavetovali se da nikad neće zauzimati bilo kakve državne položaje i funkcije... Nastao je gromoglasan smeh.“

Kada bi danas igrali manifest Ateljea?

„Opet vi. Ali tačno je, igra sudbine je zadesila i Atelje: postepeno se razvijao i od jednog slobodnog pozorišnog pokreta postao institucionalizovano pozorište. Život pozorišta je blizak pravom životu. Sve se izmenilo. Bilo bi nedolično da se danas ponašamo kao pre dvadeset i više godina. Atelje je sazreo. Stekao svoju zrelost, a sa time i svoje nove probleme. Upravo je stvorio prostor da drugi preuzmu njegovu prvobitnu ulogu. Drugi, koji dolaze.“