Član NIN-ovog žirija Vladimir Gvozden za NIN: Polemike doprinose medijskoj pažnji

Profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, kao gostujući profesor predavao i u inostranstvu, autor zapaženih knjiga („Srpska putopisna kultura 1914-1940”, „Kapitalizam i književnost”...), Vladimir Gvozden, član žirija NIN-ove nagrade za roman godine, kaže da to priznanje ima posebno mesto i značaj.

„NIN-ova nagrada je, kao i mnogo toga, imala uspone i padove. Ipak, čini se da nema uzvisine sa koje bi se ona mogla odbaciti kao takva. Razlog za to nije samo njeno, za naše prilike, dugo trajanje. Za to postoje i drugi razlozi: na spisku dobitnika nalazi se nemali broj pisaca koji su u međuvremenu postali nezaobilazna lektira, nagrada i dalje privlači veliku pažnju medija i čitalaca, ona uspeva ponekad, čak i kada promaši, da ukaže na neke autore ili autorke koji bi svakako bili manje vidljivi bez nje.

Konačno, nema nikakve sumnje da nagrada i dalje ima verovatno najveći potencijal među desetinama domaćih nagrada da prepozna prave vrednosti.

Bez imalo cinizma mora se takođe reći da u naše vreme i osporavanja, kontroverze i polemike doprinose medijskoj pažnji. Na ličnom planu mi je, kao članu žirija, najvažnije zadovoljstvo u tekstu, odnosno zadovoljstvo u potrazi za onim pravim romanom, iza kojeg se može bezrezervno stati i preporučiti ga sa radošću i verom čitalačkom iskustvu drugih.“

U nizu književnih žanrova, kako gledate na savremeni srpski roman u kontekstu vrednosti teksta? 

U kontekstu vrednosti tekstova, savremeni srpski romani, pogotovo oni hrabriji, dakle romani ambiciozne kompozicije, stilskih zahvata i tematskih okvira, uvek su se nametali kao bitni. I uvek je bilo više romana nego bilo čega drugog, ali to je već poznata priča. Tržište traži romane, što i te kako indirektno utiče na kvalitet tekstova, jer tamo gde ima više borbe, ima često i više ambicija. Ipak, postoje i pesnici ili pripovedači koji rade tiho i bez pompe. Bitno je samo da kultura ne izgubi mehanizme da prepozna njihova dostignuća. 

Da li nenagrađivanje Andrićeve „Proklete avlije” u prošlom i Valjarevićevog „Koma” u 21. veku predstavlja najveću „nepravdu” u bogatoj istoriji NIN-ove nagrade? 

Iako se često može steći takav utisak, književni žiriji ne dele pravdu, već pokušavaju, sa manje ili više uspeha, da prepoznaju vrednosti. Naravno, kada se uzme u obzir da je „Prokleta avlija” eleminisana zbog nedovoljne dužine, to danas deluje smešno. Danas sigurno niko ne bi upotrebio takav argument. No, ako govorimo u terminima pravde i nepravde, jasno je da ni Andrić ni „Prokleta avlija” time nisu ništa izgubili. Slučaj „Koma” je nešto drugačiji, trebalo bi o tome možda razgovarati sa tadašnjim članovima žirija. Uvek je zanimljivo pitanje šta, godinama i decenijama kasnije, mislimo o knjigama koje smo nagradili ili nismo nagradili. I, naravno, nagrade nisu jedino merilo i jedini način za postizanje književnog uspeha.

Objavljivali ste tekstove u časopisima i zbornicima, između ostalog, o Dučiću, Kišu, Crnjanskom, Pekiću, Tišmi... Jesu li to pisci kojima se redovno vraćate?

Od svih pisaca koje pominjete najradije se vraćam Aleksandru Tišmi. Doduše, ove godine je sto godina od njegovog rođenja, pa je to uticalo da ponovo čitam njegove priče i romane. Ali, budući da predajem svetsku književnost, moji pisci-usrećitelji su najvećma stari klasici, poput Vijona, Svifta, Voltera, Lorensa Sterna, Meri Šeli, Viktora Igoa, Flobera... Od novijih pisaca rado se vraćam Zebaldu i Džulijanu Barnsu.

Bili ste gostujući profesor, predavač i istraživač na više evropskih univerziteta. Kakvo iskustvo vam je doneo profesionalni angažman u inostranstvu? Koliko se razlikuje pristup i pogled studenata na lepu pisanu reč „tamo i ovde”?

Zvuči otrcano kada se tako kaže, ali to su zaista vrlo raznolika iskustva za ovih četvrt veka: od Poznanja, Londona, Regenzburga, Bamberga, Gisena, Toronta, Barselone, Zagreba, Beča, Praga, Brna, Segedina... Zašto ne reći: to je i lepota akademskog života, uprkos svim njegovim nedostacima, pa i ugroženosti u današnjoj raspodeli moći i novca. 

Rekao bih da među studentima nema većih razlika. Moje dosadašnje iskustvo je da kao profesor možete dobiti mnogo dragocenih uvida ukoliko sa njima razvijate ravnopravan odnos i ukoliko pokušavate da otvorite horizonte mogućnosti tumačenja književnosti, umesto da im dajete gotova i kruta rešenja koja moraju bespogovorno da usvoje.