Često se dešavalo da me pitaju koji Goranov film izdvajam ili najviše volim. To, naravno, zavisi iz koje perspektive posmatramo stvari. Filmski znalci u svetu ističu, između ostalog, Bure baruta, često se u smislu filmskog jezika apostrofiraju njegovi prvi filmovi... I da ne nabrajam, ali meni lično je najdraži Goranov film Tango argentino. Odgovor, ili ako hoćete razlog, vrlo je jednostavan. Povodom tog filma smo se upoznali.
Za 27 godina, koliko smo zajedno proveli, uvek sam bila uz njega. I kad je radio filmove, naravno. Svet sedme umetnosti i stvaranje filmova... bio je to za njega način života. Ovde je imao relativno male budžete, u inostranstvu veće. Recimo, za film Kako je Hari postao drvo, rađen u Irskoj na engleskom pre više od 20 godina, imao je budžet preko sedam miliona evra. Ali bez obzira na uslove, na budžet, na ove ili one okolnosti, on je živeo za film koji radi i najvažnije mu je bilo da drži stvari pod kontrolom, u smislu da snima film koji i kakav on hoće. Uvek je kod potpisivanja ugovora tražio uslove koji su mu omogućavali fajnal kat. To znači da film nije mogao da izađe ako on umetnički ne stoji iza njega. Bivalo je sa producentima, što bi se kod vas u žargonu reklo, povuci-potegni. Ali ne, ono sa čime se umetnički nije slagao nije dolazilo u obzir. Borio se ceo život. I uspeo je.
Često imate, da tako kažemo, frustrirane producente koji žele da intervenišu u montaži, ili traže ovo ili ono. Goran sasluša. Možda bude i neka dobra ideja koju bi usvojio. Ali na kraju uradi po svom.
Otišao je sa ovoga sveta pre tri i po godine. Na početku nisam mogla ni da ovlaš bacim pogled na neku fotografiju. O njegovoj smrti izveštavali su mediji u Francuskoj, Americi, Kini, Italiji, Indiji... U celom svetu. I ovde, znam. Međutim, ja koja sam sve vreme našeg života više poklanjala pažnje pres klipingu nego on, ništa od toga nisam čitala. Ni videla. Nisam mogla.
Jednostavno, nisam mogla. Bilo mi je mnogo teško. Kad je prošlo neko vreme, polako sam počela da gledam poneku sliku. Pre desetak dana sam prvi put, posle tri i po godine, gledala mali insert iz njegovog TV intervjua... Znači da sam našla snage da ga gledam kako govori, menja izraz lica, slušam njegov glas... kao da je živ. Imali smo jedan divan, ispunjen život. To niko ne može da mi uzme. Volela bih da je potrajalo duže, ali sve što sam živela i doživela sa njim tokom tih 27 godina, to me obogatilo.
Obogatilo i moju ličnost i moje postojanje. Polako osvešćujem da ta ogromna, duboka tuga koja je i dalje tu ali menja oblik, prerasta i u svojevrsnu dobrobit.
Dobar deo tog zajedničkog života proveli smo na putovanjima, koja su često bila vezana za svet filma. Tako smo stigli i do Tadž Mahala. Naime, kada mu je priređen omaž u Bratislavi, bio je tu i ugledni filmski kritičar iz Indije, čovek koji je video neke Goranove filmove, hvalio ih, i pozvao ga u Indiju... Goran je posle imao retrospektive u sedam gradova Indije, predsedavao žiriju na njihovom prestižnom festivalu u gradu Goa, kasnije snimio u njihovoj produkciji Zemlju bogova... Naravno, kad smo boravili u Indiji, mi smo to vreme, koliko je bilo moguće, koristili i da obiđemo, vidimo razne stvari. Tako smo obišli i Tadž Mahal.
To je stvarno nešto što mora da se vidi i doživi. I najbolji opisi i najsavršenije fotke su samo senka. Imali smo sreće da nije bila prevelika gužva. Poželeli smo da se slikamo zajedno - obično sam na putovanjima ja fotografisala njega - pa smo zamolili neke prolaznike sa kojima smo se odlično sporazumeli na sasvim različitim jezicima. Posle nekog vremena sam čitala u nekim novinama da je Bil Klinton rekao: „Ima dve vrste ljudi na planeti, oni koji su videli Tadž Mahal i oni koji nisu“. Goran, koji baš nije bio Klintonov poklonik, naprotiv, rekao je: „To je tačno“. A ja ovu crticu sećanja završavam rečima - Goran je bio, i ostao, moj Tadž Mahal.
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
