Panika leve hemisfere: Mali i još manji ekrani u srcu kulture življenja

Pre šezdeset i kusur godina veliki Maršal Mekluan opisao je šta se dešava kada nastupi elektronsko doba. A to je, već uveliko – sada. Brzina svetlosti kojom se kreću elektroni u svim elektronskim medijima, pa i u televiziji, stvara svet u kome se sve dešava istovremeno, paralelno i simultano. A broj informacija i podataka postaje nesaglediv. To, danas, potvrđuje spektakularan učinak interneta. Sve nam je to jasno vidljivo. I sve to odgovara načinu na koji funkcioniše desna hemisfera u ljudskom mozgu.

Ali odakle taj ogroman haos koji je obuzeo planetu? Odgovor: Većina ljudi i dalje živi u svetu u kome se sve odvija korak po korak, u fazama, postupno, linearno, logično i sa određenim ciljevima. A takav poredak odgovara načinu na koji funkcioniše leva hemisfera ljudskog mozga. I eto nam brzog objašnjenja. Novi tehnološki poredak značajno je izdigao desnu hemisferu, u kojoj se sve dešava istovremeno i simultano. A stare oprobane i važne sisteme obrazovanja, politike, poslovanja, naoružanja, koji pripadaju levoj hemisferi, učinio je smešnim. Kao u onoj narodnoj – da nije haotično i tragično – bilo bi smešno.

Direktan prenos Armagedona

Znači, živimo u ludom vremenu koje, svakim danom, postaje sve luđe. I to veliko ludilo odvija se i, u stvari, postoji upravo u masovnim medijima. Pogotovo elektronskim. Recimo, televizija, za koju danas važi ona mudra izreka koja glasi: televizija - kada je dobra, nema ništa bolje, a kada je loša, nema ništa gore. U ranijim vremenima, kada je televizija bila nov medij, govorilo se da jedino o čemu bi četiri neznanca, iz četiri kraja sveta, mogla odmah da se saglase jeste – da televizija ništa ne valja. Danas, to je malo teže reći. Prvo, televizija ni tada, u svojoj mladosti, nije da ništa nije valjala. Naprotiv. Oduvek se znalo da mladost, sama po sebi, poseduje svojstvenu, posebnu lepotu. Lepota crno-bele televizije, koja je emitovana isključivo uživo, jer još nije bilo moguće snimiti i sačuvati program, ostala je urezana u sećanja tadašnjih gledalaca kao što je lepota Milene Dravić ostala urezana u sećanja svih koji su gledali tadašnju sjajnu Purišinu, crno-belu, filmsku trilogiju.

Drugo, danas, stara ali digitalna televizija stoji u centru lepeze novih medija u kojima se prepoznaje njen jezik, smisao i stil.

Kabl, satelit. IPTV, striming, Jutjub, Tiktok, Vimeo, internet, multimedija, virtuelna stvarnost, Metavers, video igre. Sve to miriše na staru dobru televiziju, koja je u centru jer još uvek niko ne može, a neće ni moći, da nadmaši njenu snagu i virtuoznost u onome sa čime je i počela. A to je direktni prenos uživo, što se danas zove – u realnom vremenu. Spektakl televizijskog jezika i produkcije, direktnog kontakta i komunikacije, koji nijedan drugi medij ne može da dosegne. Nije slučajno Ted Tarner, vidoviti osnivač kablovske mreže Si-En-En, ovako rekao: „Kada dođe sudnji dan, Armagedon, mi ćemo ga direktno prenositi”.

Da, prenosiće ga i milioni „juzera“ koji će, svojim pametnim telefonima, da registruju događaj. Ali, samo televizija će ga doneti u njegovoj spektakularnoj i višeslojnoj snazi. Za mene, iskreno govoreći, jedna od najzačudnijih pojava, kao neka vrsta dobrovoljnog pucnja u nogu, jeste to što je ogromna većina „juzera“, u vremenu u kome vlada „ekranska kultura“, odlučila da svoj ulaz i boravak u spektaklu medijskog sveta svede na minijaturni ekran pametnog telefona. Kakva šteta za generacije. Kakav pad s konja na magarca. Milioni su potpuno okej s gledanjem igranih filmova i bindžovanjem velikih televizijskih serija na svom, telefonskom mini ekranu. Kakvo suženje svesti! Da, mnogi su već prešli na kabaste vizire gde uranjaju u trodimenzionalne stvarnosti i virtuelne svetove, ali pravo rešenje za tzv. imerzivno iskustvo nije još nađeno. Meta i Epl se takmiče ko će da napravi bolji vizir, ali daleko je trenutak kada će 3D biti odvojen od kabaste tehnologije gledanja u kutiju na glavi.

U svemu tome iskače ono od malopre. Televizija kada je dobra, nema ništa bolje. To pokazuju milijarde sati koje ljudi širom planete provode gledajući milione televizijskih sadržaja koji im se nude u hiljadama formata i varijanti. Kvalitet pričanja priče televizijskim jezikom, u mnogim žanrovima, doveo je do neviđenog stepena uživanja u onome što se gleda. S druge strane, stoji kratka ispovest Pedija Čajevskog, velikog pionira ranog pričanja televizijskim jezikom. On je govorio ovako: „Televizija nije istina. Ona je park čudesa i zabave. Televizija je cirkus, karneval putujućih glumačko-akrobatskih družina, pevača, plesača, žonglera i čudaka, ukrotitelja lavova i fudbalskih igrača. Mi smo u biznisu ubijanja dosade!“

Na domaćem terenu

U našem, domaćem televizijskom cirkusu jasno se odražava ono da kad je TV dobra, nema bolje, a kada nije dobra, nema gore. S jedne strane, oduvek je važilo da dobar domaći igrani program po gledanosti tuče i najslavnije inostrane programe. Zato treba pozdraviti ogromnu produkciju domaćih igranih TV serija. S druge strane, u mnogim našim TV serijama, pogotovo onim koje traju godinama, preovladava vulgarnost. Tzv. najniži zajednički imenitelj. Odnosno, narodski rečeno – seljačizam. U televiziji koja se vodi kao program bez scenarija (non scripted) dominira decenijska najezda ekstremnih, po svemu nakaznih rijaliti formata koji, takođe, milione Srba prilepljuje za TV ekrane.

Najgledaniji dosežu do dva i više miliona gledalaca u finalnim epizodama sezone. I posle brojnih pobuna protiv tih TV trovačnica duha, morala i pameti, rijaliti programi opstaju. Time dokazuju da nije samo pohlepa producenata i emitera za novcem to što ih održava. Ima tu i mračnija težnja. A to je da, putem televizije, agresivni egzibicionisti, koji nemaju ni stida ni srama ni morala, za ogroman broj gledalaca, pogotovo mladih, postanu omiljeni junaci. Znači, gore ne može da bude.

Postavlja se pitanje da li je to samo nervoza leve hemisfere ili nešto značajno luđe. A to je pucanje karika u desnoj hemisferi, pod pritiskom leve hemisfere, koja, u panici, nalazi divlje načine da prečicom vrati stvari pod svoju kontrolu. I tu smo kod reči koje je izgovorio Zbignjev Brežinski, najbolji Kisindžerov učenik i vešti analitičar sveukupne slike: „Uskoro, publika neće biti u stanju da misli samostalno. Biće samo u stanju da, kao papagaj, ponavlja ono što je sinoć gledala na televiziji. Pogotovo u TV vestima“. A vlasnici televizija, godinama, uporno tvrde da emituju samo ono što gledaoci žele da vide i da nemaju nikakve namere da utiču na njih. Ali tu se, onda, postavlja ključno pitanje. Ako je tako, kako to da firme ulažu ogromne sume u TV reklame na kanalima koji nemaju nameru da utiču na svoje gledaoce? Na svetskom nivou, u 2023. to je bilo preko 250 milijardi evra. Ma nema veze, uskoro će vreme za krevet. Odoh, na brzinu, da pogledam svoj mejl, zvirnem na X, Instagram i Fejsbuk, pa da izbindžujem poslednju sezonu svoje omiljene serije na Netfliksu. Radi mi desna hemisfera.