Dragan Ambrozić za NIN: Mladi vide svet koji mi još ne vidimo

Nagrada Fondacije „Tanja Petrović”, koja se dodeljuje za afirmisanje kulture u medijima, svojom kredibilnošću nesumnjivo se ubraja u vrh ovdašnjih priznanja, i čuva sećanje na novinarku i urednicu koja je svoj profesionalni život posvetila upravo kulturi. Spisku laureata, na kojem se nalaze Milan Vlajčić, Bojana Andrić, Žikica Simić, Peca Popović... pridružio se i Dragan Ambrozić.

Tokom 38 godina rada, Ambrozić je napisao više od 4.000 tekstova o muzici i kulturnim fenomenima u raznim medijima, realizovao je oko 3.000 muzičkih događaja, od 2005. odgovorni je urednik programa Doma omladine Beograda...

Nepretenciozan, radoznao i širokog pogleda u svemu uspeo je, kako je navedeno u obrazloženju žirija, da postane „naš vodič kroz popularnu kulturu”. On, pak, napominje da bi se, nekom ko ga ne poznaje, najradije predstavio samo kao Dragan Ambrozić sa Dorćola, a za NIN, o nagradi čiji je laureat, kaže da ga ispunjava osećanjem da je nešto stvorio u životu i da su to prepoznali ljudi sa visokim kriterijumima.

- Fondacija „Tanja Petrović” očigledno radi fantastičan posao, pošto je s vremenom izgradila nagradu koja ima veliku težinu, a Tanju sam poznavao i sigurno znam da se i sama zalagala za najviše standarde.

Pomenuta nagrada se dodeljuje za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima, a činjenica je da se u našim medijima uvek nađe dovoljno prostora za sve osim za njih. Kako to objašnjavate?

Kultura je uvek morala da se izbori za svoje mesto, i uvek je uspevala u tome, jer izražava neke od naših najdubljih potreba. Može ovaj svet biti glajhšaltovan algoritmima i do kraja podešen na maksimizaciju svih profita, a svi mediji puka oruđa socijalnog inženjeringa, ali opet će neko dete negde otkriti da uživa kad švrlja nešto po zidu ili lupa po ksilofonu. Kultura i umetnost su ono što okuplja ljude oko nekih viših stvari u životu. Jadni mediji koji to ne prepoznaju – njihovo je ništavilo.

U obrazloženju žirija navedeno je da ste, između ostalog, „uspeli da spojite alternativu i mejnstrim”. Kako, s obzirom na to da živimo u društvu u kojem je imperativ biti isključiv u svemu, pa i u muzici?

Uvek sam gledao da izbegnem taj fah-idiotizam. Tako razmišljaju i uvek su razmišljali samo oni kojima je dogma poštapalica za identitet. Za prave umetnike – nema mesta dogmatizmu u umetnosti. Muzika je jedinstvena, u kreaciji nema razloga za ograničenja… ili to nije kreacija, nego kopija nekog gotovog modela. Samo ograničen čovek ne razume da tek ako slušaš i dobru klasiku, džez, hip-hop ili tehno, možeš još bolje da shvatiš šta je ono što je izuzetno u rokenrolu. Stalno navođenje istih referenci iz rokenrola, kad se opisuje novi rokenrol, dovelo je do toga da je rokenrol postao potpuno klišeiziran – danas je pop muzika kompozitorski inovativnija, društveno provokativnija i kao šou uzbudljivija od rokenrola. I ovo kažem sa velikom ljubavlju za rokenrol, naročito alternativni.

Filmska, pozorišna i književna kritika još uvek se mogu pronaći, u određenoj meri, u medijima, dok se o muzici premalo piše. Šta vidite kao razlog krize u kojoj se muzička kritika našla? 

Danas svako može da iskaže svoje mišljenje i uploaduje ga istog sekunda, da ga svi pročitamo negde na internetu, tako da nam se čini kako je stručno mišljenje u umetnosti pomalo prevaziđeno. Ali verujem da je to namerno urađeno, upravo da bi se devalviralo bilo kakvo stručno mišljenje, te da bi sile kapitala mogle da vršljaju bez nadzora. Sa druge strane, ta digitalna demokratičnost je stvorila novi kontekst u kome svi zaista koriste pravo na svoje mišljenje, te i muzički kritičari u njemu igraju drugačiju ulogu.

Pre svega, kritičari su sad postali kustosi, odnosno istoričari popularne muzike – pošto je sva ikad snimljena muzika dostupna na Jutjubu i striming servisima, neko treba da napiše milione tekstova o svim tim starim pločama, koje sluša sadašnja publika, i da joj objasni šta je to uopšte… u pitanju je strašno odgovoran zadatak. Konačno, kritičari su potrebni kao kratki vodiči za korisnike savremene muzike, koja inače pati od hiperprodukcije stalno istog, pa nam je i dalje potrebno da neko markira zvezdicama na šta da obratimo pažnju, gde se kriju prava emocija i originalnost. U svetu skraćene pažnje – i to je časna uloga… samo ne toliko pretenciozna kao nekad. 

Kao programski urednik Doma omladine sarađujete sa mladim muzičarima, kojima se danas zamera da im, u umetničkom smislu, nedostaju autentičnost i hrabrost...

Ne, upravo suprotno: imaju mnogo autentičnosti, samo to nije ono što stariji očekuju, kao i obično. Mladim ljudima je uvek bilo svojstveno da pokušavaju nešto novo, u skladu sa svojim viđenjem sveta. Svet je, sa druge strane, uvek bio pogrešan. U tom procepu je uvek nicala neka nova umetnost koja ga je menjala, i ona je naročito dolazila od mladih osoba. Oni vide jedan drugi svet, koji mi još ne vidimo. 

Dom omladine Beograda pokušava da bude na usluzi upravo mladima: tome služe naši redovni programi „Koncerti na zidiću”, „Džez za dž” i, najnoviji, „Rokenrol škola”. Prva dva su najvećim delom posvećena novim talentima koji treba da predstave svoju autorsku muziku, a poslednji navedeni srednjoškolskim bendovima. Jedina smo institucija koja na tom nivou sistematski radi sa njima. Meni lično je rad sa mladima uzbudljiv, jer je kod njih sve stvarno i neiskalkulisano.  Shvatam ih kao bitan korektiv – da li i sam dobro radim.

U intervjuu za NIN, pre 10 godina, rekli ste da se u onome čime se vi bavite najviše računa ono što se uradi, i da biste se, nekom ko vas ne zna, najradije predstavili kao Dragan Ambrozić sa Dorćola. Niste promenili stav? 

Ostajem pri njemu. Na onom starom Dorćolu nije bilo preporučljivo praviti se previše važan, i to je nauk kog sam zauvek zapamtio – svako je jednako važan zbog nečeg, a računa se samo ono što smo uradili – neko je dobro driblao levom nogom, nego se smelo kešao na tramvaj, a neko je znao koji su hitovi najmoderniji. Individualnost se podrazumevala. Zato sam se ja toliko trudio i uvek ću se truditi da što više konkretnih stvari učinim, kao i da pomognem svima koji hoće nešto svoje da urade. Svako ima pravo na svoje snove. Sama činjenica da sam došao iz poslednje ulice u ovom gradu – poslednje pre reke – kazuje vam da je to za mene bio dug put.