Muzička kritika: Mag Ivo Pogorelić

Ne može se pisati o Ivi Pogoreliću a da vas ne zapahne dah oduševljenja! Osetili su to članovi žirija Jugoslovenskog takmičenja muzičkih umetnika kada je daleke 1975. sa samo 15 godina postao laureat! Svirao je tada – a i sada – Drugi klavirski koncert u ce-molu Sergeja Rahmanjinova! I posle pola veka on još uvek proučava ovo delo...

Pet godina posle takmičenja u Zagrebu pojavio se na Šopenovom konkursu u Varšavi; digao je uzdržanu internacionalnu publiku na noge – što nije pošlo za rukom nijednom drugom pijanisti na ovom takmičenju. Marta Argerič, koja je tada predsedavala žiriju, proglasila ga je genijem, a dirigent Borislav Pašćan – kada ga je prvi put čuo – ushićen je uzviknuo:„Sada imamo dva Iva: Andrića i Pogorelića!“.

Potpuno jedinstveni, neponovljivi Ivo!

Slušala sam ga i pre pet meseci u Novom Sadu na otvaranju Nomusa! Svirao je ovaj isti Drugi koncert Rahmanjinova, ali sa sasvim drugačijim ozarenjem, sa nešto ubrzanijim drugim stavom (Adagio sostenuto), sa gotovo prkosnom akcentuacijom u finalu! Sledeći istinu – da se „u istu vodu ne može dva puta ući“ – on je ovoga puta vodio početnu akordiku gotovo do bola bez prebola, jer – autor je bio u stanju dubokog očajanja. Posle fijaska svoje Prve simfonije – četiri godine nije napisao nijednu notu. A onda je iz njega izletela kao užarena lava – magma Drugog koncerta, danas, po mišljenju mnogih, najlepšeg klavirskog koncerta poznog romantizma! No, Rahmanjinov je još uvek sumnjao. Svom prijatelju Morozovu je pisao: „Vidim da je ceo prvi stav upropašćen i čak nalazim da je odvratan...“.

Oktobra 1901. sa Silotijem ovo delo se pokazalo u punom sjaju. Taj ruski dirigent i pijanista svirao ga je u Petrogradu i u Lajpcigu (sa dirigentom Arturom Nikišem) i učinio ga svetski poznatim. Kompozitor ga je posvetio psihijatru dr Nikolaju Dalu, koji mu je vratio veru u poljuljane kreativne snage – njemu, koji je imao ogroman raspon šaka kojima je s lakoćom hvatao decime i duodecime, čiji je pradeda Arkadij učio klavir kod irskog kompozitora Džona Filda (tvorca nokturna od kojeg je Šopen preuzeo ovu formu), koji je i sam počeo da uči klavir sa četiri godine, a već sa devet upisao Muzički konzervatorijum u Sankt Peterburgu.

U dvanaestoj je prešao na Konzervatorijum u Moskvi i završio ga kao najbolji student u istoriji ove ustanove. Pijanista Šonberg pisao je o njemu sa divljenjem: „Akorde je hvatao sa nenadmašnom sigurnošću, njegova tehnika nije imala slabe tačke... Upotrebljavao je pedal krajnje obazrivo... U svakom delu pronalazio je njegovu osnovnu muzičku, emocionalnu i formalnu strukturu...“.

Iste opaske mogle bi se uočiti i kod Pogorelića; on do tančina proučava arhitektonske, akustičke i idejne elemente kompozicija, donoseći ih krajnje sugestivno. Tu nikad nema praznog hoda, nota bez podteksta. Sve je rešeno čisto i precizno, sa akademskom akribijom.

Na kraju, Pogorelić stavlja masku i kao da poručuje slušaocima kroz stihove „Iskrene pesme“ Milana Rakića:

„O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.“
Nema biseva...

Posle Pogorelića treba se prepustiti razmišljanju o proteklom.

Ipak, postoje i uvod i zaključak: uvodnu muziku čini Orijentalna fantazija „Islamej“ Milija Balakirjeva (u orkestraciji Sergeja Ljapunova), a na kraju večeri odlični Vojvođanski simfonijski orkestar sa sjajnim dirigentom Aleksandrom Markovićem ostao je i dalje u domenu ruske romantičarske muzike interpretirajući četvorostavačnu Simfonijsku svitu „Šeherezadu“ Nikolaja Rimskog-Korsakova.