Svensen za NIN: Danas laž u politici ne prikriva, nego razara stvarnost

Laš Fr. H. Svensen (1970) je profesor filozofije na Univerzitetu u Bergenu, svetski priznati autor niza studija prevedenih na preko dvadeset jezika („Filozofija mode“, „Filozofija zla“, „Filozofija rada“, „Filozofija slobode“, „Filozofija usamljenosti“...), bio je nakratko gost Beograda i svog ovdašnjeg izdavača („Geopoetika”).

A bila je to i prilika za razgovor povodom njegove, kod nas upravo objavljene knjige „Filozofija laži” (prevod s norveškog Gorana Knežević, Milica Višnjić, „Geopoetika”), u kojoj se pitko a studiozno i slojevito bavio fenomenom laži - kroz istoriju i danas, iz sociološke i psihološke perspektive, posebno iz političke...

U Beograd, gde je proveo tek nešto više od 24 sata, stigao je iz Zagreba, u oba grada, između ostalog, održao je predavanja studentima, a gust raspored nije ostavio mnogo prostora za medije.

Razgovor za NIN upriličen je tačno u podne. Svensen, uprkos vremenskom tesnacu, susretljiv, vrlo predan, posvećen, reklo bi se, svakom trenu...

Kratko ste ovde, ali da li ste stekli neki utisak o Beogradu?

Nisam imao priliku da vidim grad, ali drago mi je da sam upoznao studente - zainteresovane, zanimljive mlade ljude - na predavanju koje sam držao na Filološkom fakultetu. Beograd mi deluje prijateljski, motivisao me je da se, kad bude prilike, vratim, da se družimo.

Na početnim stranicama knjige „Filozofija laži” bavite se pojmom laži i kažete da nasuprot laži nije istina - koja je složen pojam - nego istinitost. Ukratko, u čemu je razlika?

Istina po sebi je nešto što je van naše kontrole. Naša volja nad tim nema nikakvu kontrolu. A jeste nešto što je za nas ozbiljan korektiv. Ne kontrolišemo mi nju nego ona nas. S druge strane, istinitost jeste pod našom kontrolom, a čine je dve bitne komponente. Jedna je iskrenost, odnosi se na to da čovek govori ono što zaista misli, smatra da jeste istinito. Drugo je tačnost, što podrazumeva napor da se uverimo da li smo u pravu da li se naša uverenja poklapaju sa realnošću.

NIN / Mladen Šurjanac

Kažete na jednom mestu „čovek je jedino biće koje ima mogućnost introspekcije“ pa ipak ljudi lažu ne samo druge, nego i sebe. Šta je ključno u samoobmani?

Sam pojam samoobmane je dosta paradoksalan. Jer u mnogim okolnostima onaj koji obmanjuje, obmanjuje druge. Kad čovek hoće da obmane drugog, iz raznih razloga, govori ono što misli da nije pravo stanje stvari. Ono što znam da nije, uveravam vas da jeste. Ali kod samoobmane onaj koji obmanjuje i onaj koji je obmanut su jedna ista osoba. Tu se ne izdaje, malopre pomenuta komponenta iskrenosti nego tačnosti. Zapravo, čovek izdaje samog sebe time što nije samokritičan. Svet društvenih mreža je slikovit primer samoobmane. Mislim da imamo ozbiljnu, veliku obavezu da poštujemo tačnost ne samo prema drugima, nego i prema sebi, možda pre svega prema sebi. A što se cilja introspekcije tiče, ona je preduslov da postanemo bolji, kompletniji ljudi i da postignemo nešto.

Znatan deo knjige posvećen je lažima u politici, kroz istoriju do naših dana, pogotovo u današnjici u kojoj su, kako napominjete, nabujale. U čemu je suština?

Platon kaže da su političke laži legitimne u slučaju da je vladar-lažov mudar čovek koji se njima služi kako bi se uspostavio red ili postigao boljitak, ali u svakom slučaju u korist naroda ili bar njegovog većeg dela. Danas su laži u politici promenile karakter. Razaraju stvarnost. Nekada su se koristile za nešto specifično, takođe ako su bili uhvaćeni u laži vladari, moćnici-lažovi bi se na neki način izvinili, gledali kako da isprave stvari. Danas je laž u politici potpuno izvrtanje stvarnosti koje čak nema ni nameru da bude za dobrobit većine. Pogledajte, recimo, Putina i njegovu retoriku po pitanju rata u Ukrajini, ali mislim da je najneverovatniji primer zapravo Donald Tramp. Laže na način na koji smo navikli da vidimo u totalitarnim režimima, a on ih koristi u okvirima liberalne demokratije, žrtvujući im i osobenosti tog sistema. On je ekstremni primer razvoja političkih laži i moderne političke komunikacije koja je lažima dala legitimitet kao nikada ranije. Te laži nemaju nikakav korigujući efekat, ni prizvuk nekog opšteg dobra. Jedino što se želi postići je da bude strateško oruđe za političke poene i lični interes.

Vi se i u knjizi bavite Trampom. Na čitavom nizu mesta na kojima ste ispisali njegovo ime mi bismo, kada je o suštini mehanizma reč, mogli staviti ime našeg predsednika i naših političara. I šta? Čini se kao da smo nemoćni...

Ono što možemo da uradimo jeste da ih politički kaznimo. Da se mi ponašamo odgovorno kao građani koji imaju građansku obavezu da reaguju. Kad primetimo da oni koji bi trebalo da su u službi našeg dobra krše pravila, moramo da reagujemo. Ako smo letargični, mi im otvaramo prostor da osnaže. Političari se trude, i postižu taj efekat što je vrlo interesantno, da ljudi i dalje veruju da postoji razlika između istinitog i neistinitog u onome što pričaju. Ali, naša odgovornost je da reagujemo i da očuvamo demokratiju ili bar pravo na nju. Mislim da je to jedan od glavnih, suštinskih principa kojih moramo da se držimo i da ih nateramo da snose odgovornost. Njihova odgovornost je zapravo naša odgovornost. Ta naša dužnost je mnogo bitnija od naših konkretnih političkih uverenja ili eventualne pripadnosti ovoj ili onoj alijansi. Tako utičemo i na opstanak kategorije poverenja koja je danas žestoko uzdrmana. Manjak poverenja u jednom društvu jednak je višku opasnosti za propast države. Kada naša politička opredeljenost postane prioritet umesto težnje istini i pravdi, to je glavna opasnost za funkcionisanje države.

NIN / Mladen Šurjanac

Pozivate se na Hanu Arent koja je govorila da se tradicionalna laž odnosila na prikrivanje istine, dok moderna „ispisuje iskrivljenu istoriju pred očima onih koji je proživljavaju”...

Ona je tu bila veoma tačna i precizna. Vrlo rano je otkrila suštinu. To se danas vidi više nego u njeno vreme, političari nisu neko ko se trudi da prikrije istinu, nego da je uništi i da stvara novu stvarnost po svojoj meri.

Hana Arent, često na primeru nacizma, navodi da je poenta političke laži novog vremena u razaranju istine. Navodi da su „koncentracioni logori sjajan primer kako režim može da izmeni pravila i stvori svoju verziju stvarnosti koja postaje objektivna istina”. Može li se u takvim okolnostima išta učiniti?

Ona insistira na tome da je pozicionirati se samostalno prema svim pitanjima jako bitno. To je i ona činila. Insistirala je na tome da to što je rođena kao Jevrejka ne utiče na njena politička mišljenja. Smatrala je da svi mi treba da budemo samostalni i da ne treba sebe da gledamo kao nekoga ko je bespomoćan i čije mišljenje je nevažno. Treba da budemo svesni svoje građanske dužnosti, potencijalne snage, i da uvek ima prostora za otpor.

Kako vidite blisku budućnost?

Mislim da je istinitost stvarnosti i dalje dosta jaka, da je istina važna i korektiv za sve nas. U politici može se reći da je istina oruđe slabijih. Onaj slabiji ima čime da se bori. Nisam istorijski determinista, smatram da je budućnost otvorena. Dosta toga zavisi od nas. Pišem knjigu o nadi kao fenomenu koji otvara mogućnosti za budućnost. Nada u budućnost, između ostalog, ima efekat na nas da sada i ovde činimo drugačije. Kad imamo nadu po pitanju realizacije nečega u budućnosti, samim tim lažljivost današnjice gubi snagu. Nada je ono što nas mobiliše, tera, inspiriše da menjamo pravce u kojima se krećemo