Ivana Medenica: Saučesnici u zločinu

Finiš kalendarske godine u beogradskim pozorištima protiče, po umetničkom i/ili društvenom značaju, u znaku dve predstave stranih reditelja (toliko o dometima srpske režije, čast izuzecima čije ću rezultate izdvojiti u redovnom januarskom osvrtu na prošlu godinu). To su predstave Obična priča, koju je prema istoimenom romanu Ivana Gončarova režirao jedan od vodećih ruskih reditelja Kiril Serebrenikov i autorski projekt Budućnost najznačajnijeg slovenačkog reditelja mlađe generacije Žige Divjaka.

Predstava Obična priča je izvesno najneobičniji produkcijski slučaj u našem teatru. Za razliku od gostovanja Ženidbe Valerija Fokina i njegovog Aleksandrinskog pozorišta iz Sankt Peterburga u Narodnom pozorištu u Beogradu, a koju sam bojkotovao zato što je bila reč o saradnji s jednom od vodećih kulturnih institucija Putinovog režima, Obična priča je upravo ono što sam tad, u septembru, priželjkivao, prizivao i predlagao kao alternativu: podrška ruskim pozorišnim umetnicima – disidentima. 

Kao što je javnosti dobro poznato, između ostalog i iz intervjua datog NIN-u, Kiril Serebrenikov, jedan od vodećih ruskih pozorišnih i filmskih reditelja, bio je u Moskvi uhapšen pod nikad nedokazanim optužbama, držan u kućnom pritvoru i na kraju je emigrirao, te živi u Nemačkoj, a radi po celoj Evropi – eto, čak i u Beogradu. Projekt Obična priča je rimejk istoimene Serebrenikove predstave rađene u njegovom Gogolj-centru u Moskvi, a do njega je došlo tako što glavni glumac iz originalne postavke i rediteljev blizak saradnik, Aleksej Agranovič, sad živi na relaciji Moskva – Beograd.

Agranovičevo udruženje Drugdrugu, osnovano s ciljem da poveže novu rusku emigraciju u Beogradu, onu pobeglu od Putinove diktature, s lokalnom zajednicom, jedan je i od glavnih producenata ovog rimejka, a koji se igra u Centru za kulturu „Vlada Divljan“. Predstava se igra s izmešanim ruskim i srpskim glumcima, na oba jezika (titlovano), a nekoliko uloga zasniva se na alternacijama... Sve ovo, uz punu, vrlo veliku salu centra „Vlada Divljan“, s pretežno ruskom publikom, bez malograđanskih abonenata beogradskih premijera, čini da su izvođenja Obične priče (gledao sam ih dva, zbog alternacija) bile ne samo umetničko, već i uzbudljivo, dirljivo i značajno društveno iskustvo.

U jezgru radnje predstave Obična priča, na osnovu onoga kako je roman Gončarova dramatizovao Serebrenikov, nalazi se odnos mladog dođoša u velegrad Saše Adujeva i njegovog moćnog strica i domaćina Petra Adujeva. Ovaj odnos su izuzetni glumci Filip Avdejev (Saša) i Agranovič (Petar) dramski plastično isklesali, osenčili raznim nijansama, emocionalno ubedljivo i snažno odbranili. Jednom rečju, održali su pravi, neformalni master-klas iz realističke dramske glume u stilu Stanislavskog srpskom glumištu koje, u najvećem broju slučajeva, samo misli da tako igra, a zapravo šmira da za boga ne zna. Ova tvrdnja se ne odnosi na konkretne glumce iz predstave Obična priča.

Naprotiv, naš vodeći muški glumac mlađe generacije, Luka Grbić, sjajno je parirao Avdejevu s kojim je u alternaciji igrao glavni lik, i to na ruskom jeziku koji je za ovu predstavu i naučio! Kako je reč o istom liku, Grbić se oslanjao na originalnu postavku Avdejeva i Serebrenikova (predstavu su, zbog rediteljevog nedolaska u Beograd, oživeli Avdejev i Agranovič), ali mu je udahnuo i svoj senzibilitet. Odličnu ulogu ciničnog, sumnjičavog, rezigniranog i životom pregaženog Sašinog prijatelja napravio je i naš drugi Luka, ovog puta Abramović, student ili odnedavno svršeni mladi glumac s FDU.

Odnos Saše i Petra, u postavci ova tri odlična glumca, svodi se na „čeličenje“, uz dozu manipulacije u vlastitom interesu, koje zreli, smireni i prevejani stric, neki današnji ruski/srpski tajkun, pokušava da sprovede nad svojim naivnim, čistim, čednim i umetnički zanetim bratancem. Taj odnos prolazi kroz mnoge dramske obrte i nijanse, vrlo je psihološki složen, a njegov (ne)očekivani ishod može da se svede na usklik – stvorio sam monstruma. Petar doživljava poslovni i životni poraz (tuga zbog smrti supruge koju je voleo, a što je jedno od retkih ljudskih osećanja koje je imao), dok je Saša naučio lekciju i postao identični beskrupulozni i mutni tip kakav mu je (bio) i stric.

Ovaj odnos gradi glavnu priču predstave, onu o promenljivosti ljudske prirode, krhkosti mladalačkih ideala, toksičnom uticaju sredine, sveopštoj kriminalizaciji društva i njegovoj autoritarnosti i neslobodi: svemu onome što danas, više nego vajna slavjanska duša, spaja Rusiju i Srbiju. Zbog značaja ove priče i superiornosti u njenoj glumačkoj artikulaciji, kritičar je spreman da zažmuri na slabosti predstave, koje su pre svega, ali ne isključivo, posledica tehničkih problema u obnovi projekta u novom okruženju: nedorađen mizanscen (ulasci i izlasci sa scene), neznakovita, kvazimoderna i kičasta scenografija i kostimi, loše postavljeno svetlo, itd.   

Predstava Budućnost ima ironičan, ili u najmanju ruku upozoravajući naslov. U njoj, naime, teško da ima Budućnosti za mnoge životinjske vrste, pre svega jednu vrstu albatrosa koji su svojevrsni protagonisti ove predstave, ali je nema ni za antagoniste, vinovnike opšteg uništavanja prirode: ljude. To se jasno zaključuje iz poslednje scene, kada grupa turista trči s jedne strane pozornice na drugu, nadajući se da će se brod koji čekaju, a čiju samo sirenu čujemo, ipak negde zaustaviti.

To se, naravno, ne događa. Brod koji metaforično možemo nazvati „Budućnost“, iako se to u predstavi ne ističe ovako doslovno, otplovio je svojim putem i ostavio ljude zaboravljene na obali, a na kojoj su dotle, tokom cele predstave, samo pravili gomile đubreta. Još tragikomičnije od toga što im je otišao poslednji brod (za spasavanje) jeste činjenica što su svi oni – glumci su izuzetni u svim scenama, a ne samo u ovoj – ljutiti zbog ove situacije, jer blaženo ne shvataju kakav im se fatalni ishod upravo desio. 

Jedini koji shvata jeste čistač plaže, koji je za njima sve vreme skupljao đubre, bacao ga u prve redove gledališta i tako, probijajući rampu, i nas, gledaoce, scenski metaforično uvlačio u radnju. Time je činio da i mi budemo saučesnici u zločinu koji naša vrsta čini prema prirodi (sjajna scenografija Igora Vasiljeva svodi se na malu peščanu platformu na kojoj se glumci/ljudi zguravaju i koja je gurnuta napred, preko prvih redova partera i tako povezuje scenu i gledalište). Mladi glumac Milan Zarić vrlo koncentrisano, s izrazitim scenskim prisustvom, bez imalo dramske ilustracije (toliko drage srpskim glumcima) čisti plažu, ravna pesak i vrši slične obične radnje, ali tim veoma svedenim postupcima nagoveštava da je njegov lik nemi, ali osvešćeni svedok ove kataklizme. Taj stav kulminira u pomenutoj poslednjoj sceni u kojoj on mirno sedi i isto tako gleda u publiku, ne dozvoljavajući nam da izbegnemo suočavanje sa svojom odgovornošću. 

Predstava Budućnost, koprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta i Mestnog gledališča ljubljanskog je nedvosmisleno ekološki angažovani projekat. Kao takav on pripada jednoj od glavnih, uz migrantsku krizu i još neke socijalne teme, problemskih linija u delu Žige Divjaka. Taj angažman u ovoj predstavi nije diskretan, posredan i u aluzijama, već, naprotiv, vrlo direktan. Sudbina nesrećnih albatrosa koji jedva nalaze, od čitavih ostrva od plastike koja plutaju okeanima, hranu za mladunce, projektovana je kao titl na ekranu, u formi poučnog, informativnog, ali ujedno poetičnog i dirljivog teksta. Reditelj pravi suptilan izbor, možda iz pijeteta prema žrtvama, pa albatrose ne prikazuje. Jedino se vide dželati, jer oni i treba da se upamte: mi, ljudi, koji pravimo i razbacujemo plastiku. 

Pre nego što pokušaju da se ukrcaju na brod, ljudske štetočine su prikazane – u brojnim, repetitivnim i nemim scenama s varijacijama na temu – kao turisti na plaži. Njihovo ponašanje je realistično, svodi se na obične radnje (mackanje kremama, igranje karata, čitanje knjiga...), ali ih reditelj, pametno i suptilno, i razgrađuje, oneobičava... Time ove ljude čini beslovesnima, otuđenima, ali istovremeno i tragikomičnima: žena kojoj se nekoliko sladoleda topi u rukama dok čeka da joj bližnji izađu iz mora, roditelji koji dozivaju decu koje nema, čovek koji groteskno i neuspešno pokušava da komunicira s albatrosom, imitirajući njegove krike. Ove začudne scene čine da dželati postaju i sami žrtve, jer ne uništavaju život samo albatrosima nego i samima sebi.