Danica Popović: Zaboravljena tajna privrednog rasta

Pogledajte američke izbore: dva predsednička kandidata, jedan optužen za izbornu prevaru i jedan izlapeli deda od 82 godine. Da stvar bude još gora, i jedan i drugi su okrenuti protekcionizmu, kao da se kandiduju za poglavicu Burkine Faso, a ne za predsednika najveće privrede sveta. Gde li nestade američki san?

Mnogo puta su se SAD okliznule o protekcionizam, a najviše 1930. godine, kada su podigli uvozne carine na skoro 60 odsto, nadajući se da će tako domaćim proizvođačima sačuvati radna mesta. Ali, ne lezi vraže, sve su zemlje odmah uzvratile podizanjem carina, te je nastao potpuni zastoj svetske privrede, danas poznatiji pod imenom Velika ekonomska kriza. Od tada se, zahvaljujući tom bolnom iskustvu, šteta od uvođenja carina izučava na svim ekonomskim fakultetima sveta. 

Ali, protekcionizam se ne isplati ni kada izvoznik ne može (ili ne sme) da primeni odmazdu na uvećane carine. To su iskusili Amerikanci kada su 1981-1985. naterali Japan da „dobrovoljno“ ograniči izvoz automobila u SAD. To je u prvom kadru izgledalo kao dobitna kombinacija za SAD - Japan je „dobrovoljno“ smanjio izvoz i tako otvorio prostor američkoj auto-industriji. Ali, ali... u sledećem kadru, Japanci su poslušno smanjili broj prodatih vozila, ali su sada prodavali samo najskuplje modele – te su ostvarili mnogostruko veći profit nego ranije!

Kroz nekoliko godina, toliko su se obogatili da su sve japanske automobilske kompanije od ostvarenog profita otvorile svoje fabrike-transplante u SAD! I onda dolazi treći kadar - to je bio kraj prevlasti američke auto-industrije, koja od tada živi zahvaljujući državnim subvencijama. Uz to, danas je u SAD svaki drugi automobil japanskog proizvođača: Tojota, Honda, Nisan, Subaru, Micubiši... A rezultat američkog protekcionizma svakako je ovaj: bez njega u Americi nikada ne bi bilo toliko japanskih automobila! 

Kada je protekcionizam početkom devedesetih oslabio, otpočeo je period visokog privrednog rasta! Skoro čitavu deceniju izvoznici su ostvarivali eksplozivne stope rasta, ali ni uvoznici nisu loše prolazili! Recimo, Kina je rasla po petnaestak odsto godišnje, a u SAD se nezaposlenost čak i smanjivala! 

Uzalud, oba predsednička kandidata zagovaraju protekcionizam, izgradnju zida sa Meksikom, i slične avanture koje će uvek u prvom kadru pokazivati senzacionalan uspeh, u drugom stagnaciju, a u trećem sopstvenu propast. Ali oni vide samo prvi kadar i sve glasove koje će u njemu osvojiti... 

Upravo se nad američkom auto-industrijom nadvio tornado koji nemaju šanse da izbegnu, niti da se valjano zaštite. U pitanju su kineski električni automobili, koji su istovremeno vrhunskog kvaliteta – a već po kapacitetima pokrivaju 75 odsto svetskog tržišta električnih automobila. 

I šta sada? I Evropa i SAD prete Kini visokim carinama i kaznama zbog subvencionisanja proizvodnje, mada, ruku na srce, i sami isto rade! Bajdenov zakon o smanjenju inflacije čak i ne sakriva nameru SAD da podele milijarde dolara subvencija da bi se smanjila izloženost SAD kineskoj tehnologiji u ključnim lancima snabdevanja. Uz to, piše Fajnenšel tajms, već je očigledan medijski trend upozoravanja potrošača na štetu koja će ih zadesiti ako kupuju kineske proizvode. 

Je li to jedina stvar koju Amerikanci mogu da urade? Nije, naravno. Upravo je u poslednjem kvartalu 2023. kineska kompanija BYD, koju finansira Voren Bafet, prvi put nadmašila prodaju Teslinih vozila u svetu. Uz to, Bafetov automobil se prodaje za 38.000, a Teslin za 43.000 dolara! 

I sad, imamo u trci dva Amerikanca, Vorena Bafeta i Džoa Bajdena. Jedan je već uložio kapital u kineske električne automobile, a drugi se svim silama protiv njih bori. I već je upozorio Meksiko da Kinezi pokušavaju da prodru na američko tržište upravo kroz tu zemlju. 

Bilo da pobedi Bajden ili Tramp, Amerikanci će skuplje plaćati, sve dok njihova administracija neslavno ne izgubi ovu bitku. A šansa da pobede Kinu – ne postoji.