TV ugao: Slika na sliku

Ko ne bindžuje (bindžovanje - gledanje više epizoda jedne TV serije odjednom iliti đuture) morao je malo da sačeka na „Vreme smrti“. Ali, vredelo je strpeti se do redovnog prikazivanja te serije na Novoj S. S obzirom na valjanost ranije prikazanih prvog i trećeg dela trilogije rađene po romanima Dobrice Ćosića, odnosno „Korena“ i „Vremena zla“, ni ovaj (hronološki središnji) deo televizijskog upriličenja istorijske sage s kraja 19. i početka 20. veka ne može biti drugačiji. Poduhvat autora ovih serija Gorana Šušljika, sa scenaristima Đorđem Milosavljevićem, rediteljem Ivanom Živkovićem, timom saradnika, reprezentativnom glumačkom ekipom, pokazuje kako se literatura može prevesti u drugi medij koji, u svojoj vrsti i svojim jezikom, doseže do svojstava umetnosti.

Biće to višestruko prijatno iskustvo za gledaoce Nove S, a biće i svojevrstan otklon od sadržaja Dnevnika Nove S u kojem se gomilaju samo teške i sumorne priče iz tekućeg života. Sadržaj „Vremena smrti“ svakako nije ni lak ni vedar, ali je dobro što se Nova S odlučila da se proizvodnjom serija okrene i ka prošlosti. Možda će se s više takvih, prostudiranih pogleda unazad, bolje razumeti i ovo sada.

Za ukupnu ponudu na domaćem TV ekranu, bilo da ga puni SBB ili MTS, „Vreme smrti“ donosi ne samo žanrovski retku istorijsku, kako je u žargonu zovu „kostimiranu“ dramu, nego i primer vrste smrti za koju se vezuju pojmovi herojstvo, žrtva, rodoljublje... Dakle, makar malo za promenu, za izmicanje od onoga kako se gine u većini savremenih domaćih serija. To su surova ubistva u mafijaškim obračunima, tajkunskim zaverama, političkim likvidacijama, a uz učešće podmićenih (ima i poštenih) policajaca, forenzičara, istražitelja, sudija... Sredstvo izvršenja je najčešće vatreno, ali ima i hladnog oružja. A ni trovanje se ne izbegava. Rečju, malo je serija bez kriminalnog zapleta i nekog starog ili novog zločina.

Nisu sve takve serije bez smisla ili bez osobina koje obezbeđuju duže trajanje i reprize („Besa“, „Tajkun“, „Pad“...). Ali previše kriminala, nasilja, okrutnosti, brutalnosti u novijim TV serijama može izazvati za emitere takvih sadržaja kontraefekat – prezasićena, pa i zgađena publika prebaciće se na neki drugi kanal.

Nije uređivački populizam ako se unese malo vedrine u slikanje stvarnosti kroz igrane serije – nevolja je kad se one lažno plasiraju i preovlađuju u informativnim emisijama koje treba da pokazuju istinu. A kad se već pominju glavne informativne emisije, merilo njihovog uticaja postiže se ne samo dostupnošću već i uverljivošću sadržaja. U ovdašnjoj oštroj medijskoj podeljenosti to je upitno baš zbog izbora krajnosti. Jedni su umislili da imaju misiju da otvaraju narodu oči stavljajući samo crno na belo (zapravo ekranski plavetno). Drugi su prihvatili kao zadatak da narodu stave ružičaste naočare kroz koje se gleda samo tamo gde treba i vidi kako treba. Pitanje je ko više rizikuje da dobije manje poverenja u svoje poruke - oni koji u svoj Dnevnik ne uvrste ni jedan jedini primer dobrog, pohvalnog, motivišućeg ili oni u čijem je sve pompezno posvećeno velikim uspesima i svetloj nam budućnosti.

Gledalac je, nesumnjivo, pred izazovom da sklapa sliku bindžovanjem TV kanala. Recimo ovako: da na prizore sređenih varošica sa istočnih ili besprekornih vinograda sa severnih strana Srbije u igranoj TV seriji nadoveže dnevnički zapis o sramotnom stanju javnih klozeta na njenim autobuskim i železničkim stanicama. Ili da posle vesti o susedskim državnim nesporazumima odmah pogleda neki od primera  odlične „prekogranične saradnje“ proizvođača TV serija kojima nas vode diljem bivše zajedničke zemlje, budeći nostalgiju bar za prirodnim lepotama Istre ili Boke.

Ti, nostalgični, gledaće i dalje serije onako kako su navikli - kao roman u nastavcima čije naredno poglavlje sledi tek sutradan ili za nedelju dana. Ako je to iščekivanje s nestrpljenjem, tim bolje.

Autorka je TV kritičarka