Duško Lopandić: U vremenu ekstrema - naredni dani i nedelje biće još neizvesniji

U neprekidnom kovitlacu bliskoistočnih zbivanja koja, od rata do rata, od ustanaka, pučeva do rušenja režima, traju decenijama, davno je zaboravljen relativno sitni incident u odnosima Izraela i SAD, kada je u doba administracije Buša starijeg izvesnom izraelskom pomoćniku ministra spoljnih poslova marta 1990. godine bio zabranjen ulaz u zgradu Stejt departmenta u Vašingtonu.

Razlog su bile izjave g. pomoćnika koje su bile isuviše ekstremističke za uši tadašnjeg američkog rukovodstva. Pomoćnik ministra se zvao Benjamin Netanjahu.

U međuvremenu, taj političar postao je najduže birani izraelski premijer, koji je do sada predvodio šest izraelskih vlada tokom više od 16 godina. Nekadašnji ekstremista – koji se nije puno promenio - vodi izraelske vlade koje su sve više desne do mere da  je Netanjahu, zvani Bibi, postao „nova normalnost“. U međuvremenu je, takođe, Izrael postao sve značajniji u spoljnopolitičkoj politici SAD na Bliskom istoku i toliko uticajan na proces odlučivanja u Vašingtonu da ponekad nije baš sasvim jasno da li jedina svetska supersila sprovodi svoju strategiju na Bliskom istoku ili obrnuto, tek služi ciljevima svog relativno malog ali vrlo bliskog saveznika. 

Poznati britanski istoričar Hobsbaum je, pišući o istoriji „kratkog 20. veka“, koju je završio sa 1991. godinom, tu povest nazvao „dobom ekstrema“. Čini se da nakon kratkog predaha od nekoliko decenija, unutrašnja i međunarodna politika u 21. veku sve više ponovo postaje vreme ekstrema, odnosno nereda u kom ekstremizam, podstaknut fundamentalizmom, nacionalizmom, populizmom i neznanjem, buja. 

Fluidna i nestabilna geopolitika Bliskog istoka 21. veka se može razumeti i tumačiti u svetlu nekoliko ključnih činilaca, među kojima se „majka svih poremećaja“ desila 2003. godine, odnosno kao posledica samoporažavajuće američke intervencije u Iraku.

Ova intervencija je, s jedne strane, sledom raznih uzroka i posledica, podstakla islamski fundamentalizam i terorizam, izazvala ili uticala na katastrofalne građanske ratove u Iraku i Siriji, dovela do novih poremećaja u raznim arapskim zemljama poznatim kao „arapsko proleće“, a sve zajedno - otvorila geopolitički slobodan prostor za uticaj šiitskog režima Irana. 

Iran, koji je još od islamske revolucije ajatolaha Homeinija iz 1979. godine postao glavni bliskoistočni neprijatelj „velikog satane“ (SAD) i njegovog pomagača „malog satane“ (Izraela), tek je sa nestankom glavnog neprijatelja u susedstvu - Sadamovog režima u Iraku - i dramatičnim slabljenjem Sirije, mogao skoro nesmetano da proširi svoj ideološki i operativni uticaj praktično do granica Izraela, posebno u arapskim nesunitskim/šiitskim sredinama (Irak, Liban, Sirija, Jemen, palestinske teritorije). Ovo se u prvom redu odrazilo putem formiranja raznih oblika „nevladinih“ vojno-političkih organizacija, među kojima je najznačajniji Hezbolah (zbog njegovog direktnog kontakta sa Izraelom), ali koje postoje i u ostalim pomenutim državama. 

PROFIMEDIA / Hassan FNEICH / AFP / Profimedia Ožalošćeni prisustvuju sahrani borca ​​Hezbolaha Hasana Salamea, 27. februar 2024.

Osim uspona fundamentalizma, građanskih ratova, širenja iranskog uticaja, još dva činioca su imala uticaj na zbivanja i stanje na Bliskom istoku u ovom veku: jedan je uspon i jačanje ekonomskog i političkog uticaja država Zaliva (a posebno Saudijske Arabije, Katara i Emirata); drugi je suštinsko nedelanje kada je reč o najdužem i najakutnijem problemu Bliskog istoka - rešavanju palestinskog pitanja. Izrael je nastojao da putem sklapanja „Abrahamovih sporazuma“, u vreme predsednikovanja D. Trampa, normalizuje odnose sa državama Zaliva, koje većinom jačanje Irana vide kao pretnju; s druge strane, rešavanje palestinskog problema praktično nije napredovalo (i pored raznih pokušaja) još od 2000. godine i neuspelog samita u Kemp Dejvidu, kada su uz posredovanje Bila Klintona tadašnji pregovarači Jaser Arafat i Ehud Barak bili blizu dogovora.

U međuvremenu, desničarske izraelske vlade – posebno pod Netanjahuom – uglavnom su nastojale da podrže širenje jevrejskih naselja na Zapadnoj obali (koja bi u načelu trebalo da pripadnu Palestincima), dok su rešenja u odnosima sa Palestincima (u međuvremenu je došlo do više intifada, prvog rata u Gazi, više sukoba u Libanu…) uglavnom tražena po logici prava jačega (što se odnosi na poslednji mirovni plan za Palestinu koji je promovisao Trampov zet Kušner). 

Politika koju su decenijama vodile ekstremne desničarske izraelske vlade, u nekim slučajevima bi verovatno bila razumljivija čitaocima Starog zaveta – posebno onih delova koji opisuju ratovanja Jevreja protiv drugih plemena - nego poznavaocima modernih političkih teorija ili komunikacionih tehnika. Biblijsko načelo „oko za oko, zub za zub“, naravno, ne opravdava užasni zločin koji su 7. oktobra 2023. godine počinili teroristi Hamasa (ubili su preko 1.200, uglavnom nenaoružanih ljudi u Izraelu). 

Izrael je nakon brutalnog oktobarskog pokolja poveo „odbrambeni rat“ protiv Hamasa u Gazi, koji je do sada doveo do preko trideset hiljada palestinskih žrtava (od čega preko deset hiljada dece, prema izjavama predstavnika UN). Gaza je pretvorena u grad-ruinu. Izrael je optužen za genocid pred Međunarodnim sudom pravde. Međunarodne osude Izraela šire se delimično i na SAD, kao i na dobar deo evropskih zemalja (poput Nemačke i dr.), koje i dalje skoro bez zadrške podržavaju (politički ili materijalno) izraelski rat u Gazi, bez obzira na obim razaranja i žrtava.

Napad na diplomatsku zgradu - iranski konzulat nedavno u Damasku, kada su ubijeni jedan iranski general i sedam oficira specijalnih iranskih jedinica („Kuds“), predstavlja uvod u novu eskalaciju sukoba na Bliskom istoku. Iran je odgovorio slanjem preko 300 letećih objekata (dronovi samoubice, krstareće rakete i rakete zemlja-zemlja), od kojih je većina bila oborena od strane Izraela i uz pomoć izraelskih saveznika (u prvom redu SAD i UK, kao i  Francuske). 

Ovaj put, umesto rata iz senke preko posrednika, Izrael i Iran su otpočeli direktni uzajamni rat (treba pomenuti da Izrael još od 2018. godine bombarduje razne iranske ciljeve u Siriji). Prvi put je veliki broj raketa na Izrael lansiran direktno sa teritorije Irana, što prema rečima izraelskog predsednika Hercoga predstavlja „objavu rata“. I pored činjenice da iranski napad suštinski nije uspeo (štete su male i niko nije poginuo), kao i da su iranski zvaničnici objavili da se radi o jednokratnoj akciji koja se neće nastaviti, teško je očekivati da će se, i pored umirujućih izjava zvaničnika i delovanja diplomatije SAD, izraelski kabinet odreći prava na vojni odgovor. 

EPA / EFE/ATEF SAFADI

Na Bliskom istoku se prepliću uticaj i interesi skoro svih značajnijih međunarodnih činilaca. Rusija i Turska su, uz SAD i Iran, vojno prisutne u Siriji. Kina ima velike, iako uglavnom mirnodopske interese u regionu. Ona uvozi skoro polovinu svojih potreba u nafti iz regiona Zaliva (prvenstveno iz Saudijske Arabije, ali nešto i iz Irana). 

Trebalo bi u prvom redu očekivati da će Izrael verovatno iskoristiti iranski napad kako bi pokušao da ošteti ili uništi infrastrukture koje su u vezi sa iranskim nuklearnim programom. Međutim, imajući u vidu da rat u Gazi još nije završen, kao i pritisak zapadnih saveznika u cilju obuzdavanja Izraela, do ovakvog napada će možda doći tek u nekom kasnijem momentu. Ipak, svedoci smo vrlo ozbiljne eskalacije povezane sa ratom u Gazi. Naredni dani i nedelje će biti još neizvesniji. 

Čini se da je svet ipak „iskočio iz zgloba“, kako bi to rekao Šekspirov Hamlet.