Dan kada nikome nije bilo do roštilja: Neslavna proslava Prvog maja u Kragujevcu

Prvi maj bio je jedan od najvažnijih dana u doba socijalizma. Nekada se proslavljao uz vojne i civilne parade, a danas su simbol ovog praznika su izleti, roštiljanje, alkohol i slobodni dani.

Prvi maj ustanovljen je kao praznik 1889. godine na Prvom kongresu Druge internacionale u znak sećanja na najveću radničku demonstraciju 1886. godine na trgu Hejmarket u Čikagu, nekadašnjem srcu američke industrije i centaru sindikalnog organizovanja

Oko 40.000 ljudi vodilo je štrajk pod parolom „tri osmice" – tražeći da rade osam sati, osam sati odmaraju i da isto toliko sati imaju za kulturno uzdizanje. Sledećih dana broj okupljenih se povećavao.

Radnici u fabrikama obavljali su veoma teške fizičke poslove, nisu imali radno vremene i dane za odmor.

Mirni skupovi su eskalirali i doveli su do nemira. Policijska brutalnost dovela je do ogorčenosti, što je prourokovalo da jedna osoba baci bombu i ubije sedam i rani 67 policajaca, odnosno da četvoro demonstranata pogine i više od 30 njih bude povređeno.

Ovaj događaj nazvan je afera Hejmarket, odnosno Hejmarket masakr. Na smrt je osuđeno osmoro ljudi, iako njihova krivica nije utvrđena.

Godine koje su dolazile donele su talas nezadovoljnog radničkog kolektiva i u Evropu.

Prvi maj u Srbiji

Prvi miting nezadovoljnih radnika u Srbiji održan je 1893. godine. Demonstranti su se okupljali na mestu današnjeg Doma omladine, u kafani „Radnička kasina”. Ipak, sve do 1945. godine ovaj praznik je bio zabranjivan, čemu su se radnici suprotstavljali protestnim šetnjama i bojkotom rada.

 “Prvi maj proglašava se državnim praznikom. U državnim nadleštvima, državnim i privatnim ustanovama i preduzećima toga dana neće se raditi. Prvog maja sve radnje moraju biti zatvorene”, stoji u odluci objavljenoj 1945. godine u Službenom listu Demokratske Federativne Jugosavlije, koju je potpisao predsednik Josip Broz Tito.

Međunarodni dan rada u Jugoslaviji obeležavan je kao dvodnevni državni praznik, a prva prvomajska parada organizovana je 1947. godine.

U Jugoslaviji praznik rada obeležavan je programima i slavljima na ulicama gradova, promovisana su dostignuća radniče klase, a skupovima su prisustvovali najveći državni zvaničnici. Glavna, centralna, parada održavana je u Beogradu.           

Sve je počinjalo tradicionalnim prvomajskim urankom uz muziku limenog orkestra, a onda su iza njih na ulicama paradirali radnici, seljaci, predstavljana je i poljoprivredna mašinerija.

Plakati su bili neizostavan deo svake godine, a na njima su mogli da se vide radnici, seljaci, njive, traktori, fabrike i železnice – sve ono što je odlikovalo privredu nekadašnje države. A jedna od parola glasila je „Proleteri svih zemalja ujedinite se”.

Početkom šezdesetih godina pored parade organizuju se i privatna druženja – ljudi odlaze na obližnja izletišta i dan provode roštiljajući. Neretko su bili i ringišpili kako bi se deca zabavila. U drugoj polovini šezdesetih parade nestaju. Uz podršku države potpuno se premestio u privatnu sferu.

Raspad države, ratovi, smena socijalizma od strane demokratije i kapitalizma, prelazak sa 20. u 21. vek, stvorili su nove države i promenile načine proslavlanja Praznika rada.

O tome kako je izgledala proslava Prvog maja 1911. godine u Kragujevcu, pisao je NIN 1955. godine.

Tekst prenosimo u celosti.

Iz istorije radničkog pokreta

„Krv se krvlju sveti“

Proslava Prvog maja 1911. u Kragujevcu

Pre više od pola veka prvi put je svečano proslavljen Prvi maj u Kragujevcu. 18 aprila 1904. godine, po starom kalendaru, preko 1.500 ljudi, ili gotovo svaki deveti stanovnik Kragujevca učestvovao je prvi put u prvomajskoj povorci. Crvene zastave u rukama radnika koji su izišli iz mračnih i vlažnih radionica tadašnje esnafske Srbije da manifestuju svoju solidarndst i podignu glas protesta protiv vrlo teških uslova rada, delovale su zastrašujuće na buržoaziju. Na radnike je vršen pritisak, upućivane su im pretnje da „ostati bez posla, prebacivano im je da su anacionalni, da „slave švapski praznik“ pored ,„lepog Đurđevdanskog uranka“.

Međutim, kada je 1906. godine Prvi maj u Kragujevcu bio prvi put proslavljen obustavljanjem rada, onima koji su ga dotle mrzeli samo kao dan okupljanja radnika, postalo je jasno da ova proslava nije samo radnički „uranak“, već nešto mnogo dublje i revolucionarnije.

Sva mržnja koju je buržoazija osećala prema radnicima ispoljavala se najpotpunije toga dana. To potvrđuje i ono što se dogodilo Prvog maja 1911. godine u Kragujevcu.

Topovima na narod

Svi su bili u svečanim odelima. Deca s barjačićima u ruci i osmehom na ustima. Muzika. Pesme.

Ispred kooperative, kolone i crvena platna iznad njih, koja ostavljaju na posmatrače veći utisak od najubojitijeg proglasa, kreću prema Košutnjaku. Neke organizacije, svrstane u redove, već su prešle stari most preko Lepenice. Najednom, sasvim neočekivano, na začelju povorke koja još nije krenula komešanje. Jedna baterija artiljerije, koja se vraćala sa vežbe uletela je, bez ikakve prethodne opomene, u prvomajsku povorku. Njen komandir, poručnik Stevan Karadžić, vikao je na vojnike: kas, kas! Konji su razdvojili dve poslednje kolone.

Neki radnici za trenutak iznenađeni, beže, preskaču ogradu parka od bodljikave žice. Na pojedincima iscepana nova odeća, ogrebotine.

Ali, radnički redovi su se ubrzo zgusluli u neprobojan preteći zid. Ogorčeni slavljenici oštro protestuju. Padaju i pogrde. Mašući sabljom, razjaren i željan žalosne slave, poručnik Karadžić pokušava silom da natera vojnike da još dublje prodru u radničku povorku. Međutim, vojnici mirno stoje kao da se oficirove naredbe ne odnose na njih. I podoficiri ćute. Ni oni ne žele da gaze nedužne ljude. Povici radnika ogromne mase ljudi koja viče. Popinje se i njegov jahač pada na zemlju...

Osramoćen

Prašnjav, sa sabljom u ruci, osramoćeni poručnik nasrće na radnike. Neke udara. Pojedini brišu okrvavljeno lice ili se grčevito drže za rame. Oštrica se preteći nadvija iznad glave još jednog radnika. On podiže drvenu tablu sa ispisanim radničkim zahtevima koju je držao u ruci. Sablja se lomi. Tabla je ponovo poditnuta i sada spuštena na poručnikovu glavu. Talas mase prekrio je oficira. U tome stiže drug Triša Kaclerović i spasava poručnika ispred radničkog gneva. Socijalisti su morali voditi računa da ne pruže svojim neprijateljima oružje za novi, još bezobzirniji napad.

Iskrvavljen, sa pokidanim epoletama i iscepanim pantalonama, oficir se, u pratnji druga Kaclerovića, sklanja u radnički dom, gde mu je, kao i svim ostalim oficirima, pristup strogo zabranjen.. Tu dobija čašu vode i kocku šećera.

Vojnici i ljudi iz naroda mirno su posmatrali slučaj, i mislili u sebi: što je tražio to je i našao.

Uz poklike „Dole militarizam“, radnici su se ponovo uvrstili u redove i krenuli da nastave svoju proslavu.

„Radničke novine“ su povodom ovog događaja napisale i sledeće: „Militarizam je i ovoga puta pokazao svoju mržnju i obest prema radnom narodu. Ali je osramoćen i tučen. Mi na današnjoj sjajnoj majskoj manifestaciji još silnije uzvikujemo: „Živela narodna odorana. „Živela socijalistička demokratija!“.“

Posle svega...

Sutradan posle ovog događaja ministar vojske je telegrafski naredio da se otpuste sa posla svi radnici iz Vojnotehničkog zavoda koji su učestvovali u prvomajskoj povorci. Otpuštena su 162 radnika.

U drugoj, javnoj naredbi isti ministar – general Stepan Stepanović je strogo poručio celokupnoj vojsci: „Vojnici prilikom svakog sukoba svoga starešine sa građanima imaju upotrebiti oružje za njihovu odbranu...“

Povodom ovoga slučaja i komandant Šumadijske divizije u Kragujevcu izdao je poverljivu naredbu u kojoj je stajalo ovo: „Umesto da, kad su vojnici i podoficiri druge baterije saznali da rulja napada njihovog komandira, ustalasaju se i bace kao jedan na tu gomilu i raznesu je takoreći na kopitama njihovih konja ili točkovima njihovih vozila, kao što bi pravi i duševni vojnici radili, oni svi samo zbunjeno posmatraju šta rulja radi i besvesno i ćutke primaju njene udarce. Zaista velika sramota za sadašnje vojnike Druge baterije šumadijskog artiljeriskogt puka „Tanaska Rajića“.

S druge strane, i buržoazija je preduzela niz mera. Preko štampe, a i u Narodnoj skupštini u kojoj se povodom ovog događaja diskutovalo o interpelaciji Triše Kaclerovića, podignuta je povika protiv socijalističkog radničkog pokreta, zahtevale su se oštre mere protiv njega i iskrivljavala istina. Naime, za sve što se desilo okrivljeni su radnici socijalisti. U to vreme jedan buržoaski list je pisao: „Ta rulja nema prava da sebe naziva srpskim narodom... Od sada vojska neće imati nikakvih obzira prema toj razuzdanoj i nevaspitanoj gomili... Od sada će oficir biti gotov da prvi napada... Oni su dirnuli u stršljenovo gnezdo i uskoro će požnjeti što su posejali. Krv se krvlju sveti“.

List „Naoružani narod“ zahtevao je da se svi socijalisti pokolju. „Cetinjski glasnik“, organ crnogorskog kneza Nikole, zamerao je vlastima u Srbiji što se „odmah nije prolila krv socijalista koji su osramotili vojsku. A „Vesnik hrišćanske crkve“ je preporučivao: „Ali mesto krvi tražite čišćenje iz zemlje onih došljaka, onih „elemenata internacionale“, onih plaćenih „germanskih učitelja i prosvetitelja“.

Tako je nekad bilo u Srbiji. Pa ipak kragujevački radnici su i iduće — 1912, 1913. i 1914. godine slavili praznik radnog naroda – Prvi maj.

Arhiva NIN-a

NIN / Aleksa Anđelić