Evropske vrednosti između mita i realnosti (5): Dugo putovanje u Evropu

Deset godina posle otvaranja pristupnih pregovora Srbija jedva da je prešla polovinu puta ka članstvu u EU. Od ukupno šest pregovaračkih klastera do sada je otvorila svega dva. Nešto bolja je situacija sa pregovaračkim poglavljima u okviru klastera - uspela je da otvori 22 od 35 i da privremeno zatvori dva. Situacija je još nepovoljnija ako se stvari posmatraju u vrednosnom smislu. Pregovori o članstvu su otvoreni 2014. uz ocenu Saveta EU da Srbija poštuje evropske vrednosti. Poslednjih godina, međutim, izveštaji Evropske komisije ukazuju na velike probleme u pogledu poštovanja demokratskih sloboda, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava.

Ruska agresija na Ukrajinu samo je ogolila postojeće probleme i na površinu izbacila staru dilemu gde Srbija treba da ide: na Zapad ili na Istok. Ta dilema postaje sve očiglednija u uslovima unutrašnjopolitičkih podela u vezi sa prihvatanjem i primenom briselskog sporazuma o putu normalizacije odnosa između Srbije i Kosova i njegovog ohridskog aneksa. 

Sve to je rezultiralo stagnacijom pregovora o članstvu u EU. U takvim okolnostima, sve su glasniji glasovi da EU više od 20 godina zamajava Srbiju, postavljajući joj nove uslove za članstvo, a da je zapravo ne želi u svojim redovima. Dakle, umesto što se iscrpljuje na sprovođenju mukotrpnih reformi i primeni ionako stranih, evropskih, vrednosti, Srbija bi trebalo da potraži alternativu članstvu u EU. Da li je baš tako? Ovo je prilika da se podsetimo svih problema sa kojima se Srbija suočavala na svom putu ka EU.

Korak napred, dva nazad

Srbija je sa velikim zakašnjenjem u odnosu na Sloveniju i Hrvatsku ušla u proces pridruživanja EU. Evropska perspektiva za Srbiju je otvorena tek demokratskim promenama 5. oktobra 2000. Tada se činilo da se stvari kreću u dobrom smeru i da se ubrzanim reformama može nadoknaditi propušteno vreme. Već krajem 2000. SRJ je ušla u Proces stabilizacije i pridruživanja, a tri godine kasnije postala članica Saveta Evrope. Međutim, 17. marta 2003. ubijen je prvi demokratski premijer Srbije dr Zoran Đinđić i postojeći momentum je nepovratno izgubljen.

U međuvremenu su se pojavili problemi u funkcionisanju državne zajednice SCG, koja je formirana 2003. Zbog njene nefunkcionalnosti i komplikovane strukture pregovori o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU počeli su tek u oktobru 2005. Pregovore je dodatno usporilo to što su morali biti vođeni na dva koloseka, posebno sa Srbijom i posebno sa Crnom Gorom, što je jedinstven slučaj u istoriji EU. Državna zajednica se konačno raspala 2006, kada je Crna Gora proglasila nezavisnost. 

Taman kada je rešeno ovo pitanje, nastao je novi problem. Zbog odbijanja Srbije da Haškom tribunalu izruči lica optužena za ratne zločine, EU je suspendovala pregovore o zaključenju SSP-a od maja 2006. do 2007. Vrhunac kampanje protiv saradnje sa Hagom predstavljalo je prelepljivanje table sa oznakom Bulevar dr Zorana Đinđića natpisom „Bulevar Ratka Mladića“. Ironijom sudbine isti čovek koji je prelepljivao nazive ulica sada je predsednik Srbije i vodi pregovore o pristupanju EU. SSP je konačno zaključen 29. aprila 2008, a Srbija je dobila status kandidata za članstvo 2012, nakon što je izručen poslednji haški optuženik.

Kada se sve uzme u obzir, Srbija je izgubila desetak dragocenih godina. Propuštena je decenija velikog proširenja, kada je u EU ušlo 13 novih država, zaključno sa Hrvatskom.

Pregovori o pristupanju Srbije EU otvoreni su 21. januaru 2014. Svega par godina nakon toga došlo je do zatvaranja kapija EU zbog velike migrantske krize i Bregzita. Ovi događaji su izazvali velike unutrašnje potrese i bilo je jasno da do novog proširenja neće doći bez prethodne reforme same EU. Upravo je taj period u Srbiji obeležen regresijom u pogledu poštovanja osnovnih vrednosti EU. To se pre svega odnosi na stanje demokratije, slobode izražavanja, medijskih sloboda, nezavisnost pravosuđa, borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala.

Deset godina nakon otvaranja pristupnih pregovora Srbija je u dva ključna poglavlja koja određuju tempo celokupnih pregovora, poglavlju 23 – Pravosuđe i osnovna prava i poglavlju 24 – Pravda, sloboda i bezbednost, dostigla ocenu „određeni nivo pripremljenosti“. Da bude jasnije, ocene o pripremljenosti za članstvo podeljene su na pet kategorija: rana faza, određeni nivo pripremljenosti, umeren nivo pripremljenosti, dobar nivo pripremljenosti i veoma dobar nivo pripremljenosti.

Ocenu „dobar nivo pripremljenosti“ Srbija je dobila samo u sedam poglavlja, za jedno je dobila ocenu između „umerenog“ i „dobrog nivoa pripremljenosti“, a kod ostalih dominira „umeren nivo pripremljenosti“. Posle deset godina pregovora, a to je period koji je duži od trajanja pristupnih pregovora sa bilo kojom državom izuzev Turske, Srbija nema nijednu ocenu „veoma napredna faza“, a to znači da se ni ne nazire kraj pregovora.

Evropski ekonomski prostor ili EU 

Nova metodologija proširenja, usvojena 2020. sa ciljem da proces učini efikasnijim, kredibilnijim i dinamičnijim, nije dovela do ubrzanja pregovora. Srpska javnost se polako zamorila od sve dalje evropske perspektive. Pojavile su se primedbe o nejednakom tretmanu Srbije u odnosu na druge države koje su primljene u EU. U tom smislu su posebno pominjane Bugarska i Rumunija, koje u momentu pristupanja nisu ispunjavale sve kriterijume za članstvo, što je sasvim tačno.

Ali se pritom zaboravlja na nekoliko stvari. Prvo, u Rumuniji i Bugarskoj postojao je politički konsenzus da je mesto ovih država u evroatlantskim strukturama, a jasno izražena politička volja da postanu članice EU pomogla je da se u uslovima rastućih geopolitičkih izazova prenebregnu neki problemi u ispunjavanju kriterijuma za članstvo. Za razliku od njih, u Srbiji nikada nije bilo takvog političkog konsenzusa, a veliko je pitanje da li postoji i preovlađujuća politička volja za pristupanje EU. To se najbolje vidi na pitanju odnosa prema ratu u Ukrajini i uvođenja sankcija Rusiji. Na kraju, ne treba zaboraviti na potpuno drugačije početne pozicije Bugarske i Rumunije sa jedne i Srbije, sa druge strane. Srbija je u proces pristupanja EU ušla opterećena bremenom sankcija, bombardovanja, odnosa prema ratnim zločinima i glorifikacijom osuđenih ratnih zločinaca.

Srbija je jedina država u Evropi koja je proglašena odgovornom za povredu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida presudom Međunarodnog suda pravde 2007. po tužbi BiH protiv Srbije. Srbija je takođe jedina država u kojoj su 2008. godine napadnuta i zapaljena ambasada Nemačke i još nekih drugih država nakon što je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost. Ako se svim ovim problemima doda i pitanje normalizacije odnosa sa Kosovom, stvari izgledaju još komplikovanije. Neke političke stranke i njima bliske javne ličnosti smatraju da bi trebalo odustati od članstva u EU ako to podrazumeva nezavisnost Kosova i kao alternativu predlažu učešće Srbije u Evropskom ekonomskom prostoru. Srbija bi u tom slučaju nastavila sa sprovođenjem reformi u cilju dostizanja evropskih standarda i vrednosti i integrisala bi se u jedinstveno tržište EU i šengenski prostor, ali bez političkog članstva. Pri tome se opet previđaju neke očigledne činjenice.

Članice Evropske zone slobodne trgovine (EFTA) koje učestvuju u Evropskom ekonomskom prostoru, Norveška, Island i Lihtenštajn, čvrsto su ukotvljene u evroatlantskim političkim i bezbednosnim strukturama. Učešće Srbije u Evropskom ekonomskom prostoru je skopčano sa ispunjenjem niza uslova koji su po svojoj sadržini istovetni onima za ulazak u EU, a sama procedura pristupanja je komplikovanija od one za članstvo u EU.

Srbija bi prvo trebalo da postane članica EFTA, što podrazumeva konsenzus postojećih članica. Zatim bi trebalo da uđe u pregovore sa EU o učešću u Evropskom ekonomskom prostoru, što bi opet iziskivalo saglasnost svih država članica EU. Pitanje je da li bi Srbija time bilo šta dobila. Odustajanjem od članstva Srbija bi izgubila pravo na pretpristupnu pomoć koju prima kao država kandidat. Pitanje normalizacije odnosa sa Kosovom bi se svakako postavilo u nekoj fazi pristupanja EFTA ili Evropskom ekonomskom prostoru. A Kosovo bi nastavilo svojim evropskim putem ka članstvu u EU. Zbog svega toga bi eventualna promena kursa i pristupanje Evropskom ekonomskom prostoru stvorili mnogo više problema nego što bi doneli koristi. 

Uostalom, prilika za tako nešto je propuštena pre više od trideset godina. Bivša SFRJ je od 1983. imala status posmatrača u EFTA, sa perspektivom punopravnog članstva u ovoj organizaciji. Poslednjih godina pred raspad SFRJ, tadašnji predsednik Saveznog izvršnog veća Ante Marković je pokrenuo inicijativu za dobijanje punopravnog članstva SFRJ u EFTA.

Da je ta ideja realizovana, Jugoslavija bi kao članica EFTA mogla da bira da li želi da postane članica novoosnovane EU, kao što su to učinile Švedska, Austrija i Finska, ili da zajedno sa Norveškom, Islandom i Lihtenštajnom uđe u privilegovano partnerstvo sa EU i postane deo Evropskog ekonomskog prostora. Umesto toga, usledio je krvavi građanski rat. Zato reči Ante Markovića iz daleke 1989. i danas zvuče proročanski: „Svoje zablude plaćaćemo siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije u Evropi.“