Ljubomir Madžar za NIN: Razlozi nezadovoljstva važniji su od broja učesnika protesta

Čini se da ne samo u različito definisanim užim političkim krugovima nego i u najširoj javnosti, pa i u visoko profesionalnoj političkoj analizi i teoriji preovladava jedna krajnje nezadovoljavajuća, pa u osnovi i netačna predstava o političkim opredeljenjima i o pratećim izbornim stavovima i ponašanjima. Uzima se, naime, da su sva izborna opredeljenja jednako legitimna i da svi elektoralni obrasci ponašanja imaju istu težinu. To je nešto analogno poznatom stavu inkorporiranom u često citiranoj klasičnoj sentenciji da nema smisla rasprava o ukusima – De gustibus non est disputandum.

Reklo bi se da je to uverenje o jednakoj legitimnosti svih političkih stavova prirodna i očekivana implikacija opšteg političko-filozofskog postulata da su svi građani jednaki u političkim odnosima i odgovarajućim procesima, te da nema mesta kritici nekih političkih preferencija sa stanovišta drukčijih, njima tipično suprotstavljenih ukusa. Ni u javnom diskursu, ni u stručnoj literaturi nije se dalo zapaziti neko drukčije, ovome suprotstavljeno mišljenje da tvrdnji o jednakosti političkih izbora nema mesta i da ona u svojoj nedovoljno shvaćenoj i netačno protumačenoj osnovi predstavlja jednu veliku zabludu.

Varljivi karakter zablude o jednakoj intelektualnoj i akcionoj težini svih individualnih političkih izbora najlakše se i najuverljivije demonstrira pozivanjem na jednu drugu opšteprihvaćenu i opšteuvaženu nejednakost u svakom društvu. To je nejednakost u nivou obrazovanja, u opštoj individualnoj političkoj emancipovanosti i, posebno, u analitičkoj osposobljenosti da se iz datog skupa informacija o empirijskim činjenicama pouzdano i rigorozno izvedu relevantni zaključci.

Pošto je ta sposobnost rezonovanja i zaključivanja evidentno nejednaka, a budući da različita politička opredeljenja imaju krajnje nejednake implikacije, sasvim je jasno da je silno izdiferencirana i sposobnost građana da precizno utvrde implikacije svojih političkih stavova. Takođe je očigledno da se veliki broj građana, učesnika u izbornim procesima, dovoljno čvrsto i trajno drži svojih političkih stavova samo zato što ne poseduje dovoljno znanje i, opet, zadovoljavajuću analitičku sposobnost da identifikuje njihove implikacije i dalje posledice. Mnogi građani se drže svojih tvrdo ukorenjenih političkih ukusa i procena samo zato što nisu u stanju da valjano procene njihove implikacije koje često bivaju dijametralno suprotstavljene onome što ti građani stvarno žele.

PROFIMEDIA / Foto AFP Miodrag Sovilj

Ovaj nesklad dobro se da razjasniti na jednom jednostavnom primeru. Preovlađujuća većina građana tvrdo se drži uverenja da Kosovo, budući da pravno pripada Srbiji, ni pod kojim uslovima ne sme da se ustupi bilo kojoj drugoj političkoj opciji i da se ne sme dozvoliti njegovo puno državno osamostaljenje. Ne daju se zbuniti krajnje asimetričnom demografskom strukturom Kosova. Uverenje o neprikosnovenosti Kosova temelji se na emotivnim pogledima: kolevka srpstva, sveta srpska zemlja, lokacija Pećke patrijaršije, snažna kolektivna sećanja... U kolekciji razloga tvrdog opredeljenja za Kosovo izostaju oni, po mišljenju manjine, mnogo odlučniji razlozi sa dijametralno suprotstavljenim implikacijama.

Među tim razlozima ogromnu težinu mora da ima procena da Skupština sa jednom trećinom poslanika iz redova kosovskih Albanaca jednostavno ne bi mogla da funkcioniše, niti da opstane; potom implikacije još uvek veoma različitih demografskih trendova zbog kojih bi u dužoj vremenskoj perspektivi sve veći i veći deo Srbije bivao pretvaran u teritoriju sa većinskim albanskim stanovništvom, sa perspektivom da postanemo manjina u vlastitoj zemlji; zatim nemogućnost Srbije da, pored svoje masovne ljute sirotinje, primi na grbaču i još masovniju i težu albansku sirotinju, uz sve to veliku verovatnoću da albanski populisti neminovne razlike u dohotku većinskog i albanskog stanovništva protumače kao posledicu eksploatacije Albanaca od strane Srba i takođe veliku verovatnoću da se, nakon što bi došlo do inače nemogućeg inkorporiranja Kosova u Srbiju, ponovo pojavi neki „oslobodilački“ pokret sa kojim ne bismo imali snage da se uspešno uhvatimo ukoštac. Pa da nam se i nakon, samo pretpostavljenog prisajedinjenja, Kosovo opet izmakne iz matice i državnopravno faktički osamostali.

Pretpostavljajući da su istinite premise na kojima se zasniva ovo rezonovanje – a i ako nisu istinite, primer je veoma ilustrativan – ovo bi bio slučaj tvrdog masovnog opredeljenja za jednu neodrživu, te tako pogrešnu, makropolitičku opciju, a samim tim i primer naopakog i pogubnog političkog opredeljenja koje Srbiji ne može doneti ništa osim teških udara i nerazrešivih problema. I troškova koji bi razvoj zemlje unazadili za čitave decenije. Ovo je istovremeno i primer hvatanja za neostvarive ciljeve tvrdo inkorporirane u javnopolitička strateška opredeljenja, a trebalo bi da je poznato da sebe na siguran neuspeh osuđuje svaki onaj koji sebi postavi nedostupne pretenzije.

Vraćajući se na samu temu ovog teksta, moram istaći da sam se dao jako uzbuditi jednim mejlom dobijenim od prijatelja iz Sombora, grada u kome smo se obojica školovali i za koji nas obojicu vezuju drage mladićke uspomene. Moj prijatelj je intelektualac velikog formata. Po struci je medicinar, i to istraživački orijentisan analitičar. Svoju uspešnu profesionalnu karijeru izgradio je dobrim delom u SAD, gde svoje naučne radove objavljuje u, koliko sam uspeo da razaberem, eminentnim publikacijama. Pored toga što je lekar, on je i aktivan i mnogostruko angažovan književnik i, uz sve, član je jedne od ovdašnjih akademija nauka i umetnosti.

U tom mejlu on mi je pomenuo i protestne šetnje u Somboru, a to je učinio sa teškom rezervom, kritičkim odsecanjem i nipodaštavanjem. Reče da je Somborom šetalo jedva hiljadu ljudi, da je većina Somboraca te šetnje prosto ignorisala, a po tonu njegovog mejla zaključio sam da on to ignorisanje bezrezervno opravdava. To me je istinski osupnulo. U odmeravanju teških političkih problema sa kojima se nosi ova zemlja, najkrupnije korene sam redovno nalazio u sudaru male dobro obaveštene i analitički osposobljene manjine, s jedne, i ogromne mahom neinformisane i politički nedovoljno dozrele većine, s druge strane.

Ta većina je baš zbog toga zahvalan predmet političkih manipulacija. Ovoga puta sam bio šokiran uvidom da Srbija nema problem samo sa slabo informisanom i analitički nedoraslom većinom, nego i sa činjenicom da nam ni ta najprosvećenija manjinska elita nije na potrebnoj visini političkog odmeravanja alternativa i oblikovanja sopstvenih zrelih procena.

NIN / Oliver Bunić

Odgovorio sam mu da u ovim stvarima brojevi, iako su elektoralno presudni, nisu ni znakoviti, ni suštinski značajni. Istakao sam da su, koliko uspevam da sagledam, sve velike stvari u našoj civilizaciji stvorene tako što je inicijativa krenula od male, brojčano beznačajne manjine i da su otpadničke grupe (deviant groups) u razvoju čovečanstva igrale golemu, ako ne i presudno važnu ulogu. Kazao sam da bismo možda još uvek živeli u sojenicama da nije malih, izuzetno kreativnih i preduzetno inicijativnih grupa.

I njemu sam, kao što sam to činio već u nekoliko tekstova, citirao reči pokojnog glumca Ljube Tadića, koji je na pitanje gde spada politički odgovorio: „Spadam tamo gde ih je malo, jer ti bi mogli da budu pametni, a oni gde ih je mnogo – znam da nisu!“ U međuvremenu sam se setio jedne moćne latinske sentencije – malo je toga mudrog što ti Rimljani nisu artikulisali – o ulozi manjina i čak pojedinaca u iznalaženju racionalnih društvenih rešenja. Citiram je po nesigurnom sećanju i sa rizikom da sam formulaciju negde i izmenio uz oslonac na svoje nesigurno i delom zaboravljeno sećanje iz latinske gramatike: Plus valet unius sapientis sententia quam untegri vulgi indocta opinio (više vredi reč jednog mudraca nego neuko mnjenje svekolikog puka).

U aktuelnim ocenama fenomena protestnih šetnji i u pokušajima da se predvidi njihovo buduće odvijanje, prevelik naglasak se stavlja na njihovu brojnost i na izglede da se one održe na dostignutom nivou ili eventualno povećaju. To je donekle razumljivo s obzirom na činjenicu da u političkim procesima sa naglaskom na buduće izbore brojevi zaista igraju odlučujuću ulogu. No, ta preokupacija brojevima učesnika nije opravdana u ovom slučaju – u događajima koji predstavljaju javne manifestacije političkih opredeljenja – jer tu brojnost ima znatno manji domet i značaj. Razlog je u tome što ovakvi izrazi političkog raspoloženja mogu da emituju izvanredno snažnu i sadržajnu informacionu poruku i kad je broj učesnika sasvim skroman.

Iza možda ne baš spektakularnog broja protestujućih šetača mogu da stoje daleko brojnije skupine potencijalnih glasača koji sa šetačima dele ista raspoloženja ili će čak ovakvim šetnjama biti pridobijeni za izvesne opcije o kojima inače nisu na raspolaganju potrebne, pogotovo ne zaokružene informacije. Sigurno je da nije mali broj onih koji su politički opredeljeni – ili će to postati, možda baš zbog ovih šetnji – slično šetačima, ali zbog mnoštva razloga nisu mogli da se priključe ili buntovni impulsi, iako postoje, prosto još nisu dostigli odgovarajući stepen.

Stoga nije posve opravdan strah zbog opadanja broja učesnika u protestnim šetnjama tokom sezone godišnjih odmora, jer i tako smanjeni broj učesnika ne mora nužno izražavati nekakva paralelna ili čak proporcionalna kolebanja onog dela izbornog tela koji bi se na sledećim izborima opredelio za ovu ili onu opozicionu opciju. Ne bi trebalo isključiti ni mogućnost da, posmatrane u dužim vremenskim intervalima, protestne šetnje imaju kumulativan efekat. To bi značilo da se efekti produkovani ranijim šetnjama ne gube i ne poništavaju, nego u dobroj meri ostaju delatni, s tim što se na njih dodaju efekti potonjih šetnji, uključujući dakako i one najnovije.

Vlast bi posebno morala da ima u vidu da protestne šetnje nisu pojava bez dubljih društvenih determinanti. Veoma brojne ili brojčano skromne, one uvek odražavaju institucionalnu zapuštenost društva, odnosno marginalizaciju institucija koje su faktički paralisane i ne omogućavaju normalan transfer političkih impulsa prema punktovima odlučivanja i kreiranja operativnih politika. Kad bi institucije normalno funkcionisale, za izlazak na ulice i odgovarajuće direktno ispoljavanje političkog nezadovoljstva ne bi bilo ni potreba ni mogućnosti.

Protestne šetnje su indikator i izraz ozbiljne institucionalne krize koja sadrži krupne i opasne političke hazarde i teško predvidive tokove budućih događaja. Ta tektonska pomeranja mogu ozbiljno da ugroze vlast ali i da nanesu nemale štete celom društvu. Vaninstitucionalni protesti treba da budu ozbiljna preokupacija svim akterima na aktuelnoj političkoj pozornici, pre i iznad svega zato što sadrže i izvesnu verovatnoću degeneracije u tokove koje niko neće moći da kontroliše, a koji celo društvo mogu da uvuku u konstelacije bremenite velikim gubicima i štetama za sve važnije segmente društva i za zajednicu kao celinu.

TANJUG / AP / Darko Vojinović

Ovaj tekst je inspirisan razmenom mišljenja sa jednim intelektualcem velikog formata i zavidnog obrazovnog nivoa. Noseću poentu teksta predstavlja propozicija po kojoj brojnost javnih vaninstitucionalnih manifestacija nije ni odraz, ni mera političkog značaja generalnih poruka koje iz tih manje ili više masovnih događanja prirodno proističu. Oni mogu da budu indikator i vesnik mnogo krupnijeg nezadovoljstva u društvu koje zbog institucionalnih blokada nije moglo da dođe do izražaja. Ovakvi protesti mogu da budu i pokretač novih talasa opšteg socijalnog nezadovoljstva koji mogu ozbiljno da ugroze vlast, a ukoliko se otmu svakoj kontroli, mogu da ugroze i sve relevantne društvene slojeve, te tako i društvo u celini. Ako bi vlast ovu konstataciju najzad ozbiljno shvatila, javio bi se i u njenim redovima ozbiljan motivacioni impuls za preko potrebne, a uveliko zakasnele društvene reforme kao ključ dugo očekivanog, ali razočaravajuće izostalog opšteg napretka.

Brojnost učesnika u društvenim protestima nije beznačajan, ali je daleko od toga da bude presudan činilac njihove snage i značaja, a pogotovo ne njihovog potencijalnog političkog učinka.

Kad se uzme u obzir uvek izuzetna heterogenost bilo kakve veće društvene grupacije, mora se doći do zaključka o posve ograničenom, sasvim drugostepenom značaju brojnosti. Naročito je zavodljiva, pa tako i netačna, komparacija brojnosti različitih, pokadšto suprotstavljenih društvenih grupa. Jedni se na proteste dovoze autobusima o državnom trošku, obično uz sendvič i pivo, dok drugi dolaze o svom ruvu i kruvu. Naročito je velika razlika unutar, a posebno između društvenih grupa u nivou obrazovanja. Sociolozi će valjda jednom izmeriti te razlike unutar i između stranaka i verovatno ustanoviti da je obrazovni nivo podržavalaca i glasača opozicionih stranaka, danas ali i u bližoj i daljoj prošlosti, daleko iznad nivoa onih koji su pristali ili pristaju uz vlast.

Koliko vrede pojedini glasovi? Na izborima su svi jednaki, jer su takva pravila političke igre. No, van tog okvira vrednost glasova silno je izdiferencirana, a neretko skroman broj vrednih može da bude pouzdan nagoveštaj nekih krupnih budućih promena. Obavešteni i analitički osposobljeni neće propustiti da makar u daljoj budućnosti proizvedu svoj snažan i blagotvoran politički uticaj. Verujem da će ova poruka dospeti do mog somborskog prijatelja i da će promeniti perspektivu u kojoj sagledava brojnost masovnih manifestacija, osobito kad su one izraz jačeg političkog nezadovoljstva.

Autor je profesor emeritus