Rat bez rešenja: Zašto se ne nazire deeskalacija sukoba između Izraela i Palestine

Retki su tekstovi koji od zaključenja broja do njegovog pojavljivanja na kioscima mogu delovati kao da su iz prošle godine. Kako bilo, u ponedeljak uveče, dakle na isteku desetog dana od početka sukoba Hamasa i Izraelskih odbrambenih snaga (IDF), kada su militanti palestinske organizacije iz Pojasa Gaze postali prvi koji su još od Jomkipurskog rata 1973. godine uspeli da uđu na teritoriju Izraela i već tinjajuću vatru pretvore u požar kome, čini se, nema kraja, situacija se nije bližila deeskalaciji, štaviše.

Stvari su tada stajale ovako: ubijeno je između 1.400 i 1.700 ljudi – ipak, prvenstveno civila – ranjeno je njih oko 3.400, a oteto je i na teritoriju Gaze prebačeno najmanje 150 pojedinaca. Kidnapovani je trebalo da posluže za razmenu zarobljenika, ali i da smanje učestalost sasvim izvesnih vazdušnih udara. Raseljeno je oko 60.000 državljana Izraela.

U posledičnoj odmazdi Izraela, prevashodno upravo raketnim napadima, ubijeno je najmanje 3.800 Palestinca, više od 11.000 je ranjeno, s tim što se delovalo i u Gazi i na teritoriji Zapadne obale, kojom ne rukovodi Hamas, već umereniji Fatah, a koja se, smatraju mnogi, nalazi pod izraelskom okupacijom 56 godina. Interno je raseljeno više od milion Palestinaca – premda će Izrael tvrditi da brojka staje na nekih 600.000 – a potkraj prošle nedelje oči celog sveta bile su uprte u Pojas Gaze.

Naime, nakon što je izraelski premijer Benjamin Netanijahu pokušao da kupi dušu Zapada poređenjem Hamasa s Daešom, to jest odavno razbijenom Islamskom državom Sirije i Levanta, usledila je i opaska ministra odbrane Joava Galanta koji je rekao da u Gazi „neće biti struje, neće biti hrane, neće biti goriva“, da je reč o „borbi protiv varvara“. U prvim satima ove nedelje, Ujedinjene nacije su upozorile da je Galantova taktika urodila plodom – koliko god kolektivnu odmazdu, te borbu izgladnjivanjem Hjuman rajts voč definisao kao ratne zločine – te da će rezerve goriva u bolnicama u Gazi izvesno nestati do utorka, a da oko 50.000 palestinskih trudnica neće moći da primi ni elementarnu zdravstvenu negu.

Izrael je nakon izdašnog bombardovanja Pojasa Gaze – ali i naoružavanja izraelskih doseljenika u Zapadnoj obali, iz koje je vojska morala da se iz očiglednih razloga pod hitno povuče, što je dovelo do pojedinačnih krvoprolića nad arapskim življem – u prošli četvrtak dao jednako velikodušnu ponudu ravnu pretnji, što je, pak, ličilo na hladnokrvno upozorenje: oko 1,1 milion Palestinaca iz severnog dela Pojasa Gaze mora da se povuče u njegov južni deo, i to za 24 časa, pre no što izraelska vojska izvrši kopnenu invaziju.

Konteksta radi, reč je o jednoj od najgušće naseljenih površina na svetu: na nekih 360 kilometara kvadratnih, kolika je, recimo, ukupna površina grada Beograda, do početka tekućeg sukoba živelo je oko 2,2 miliona ljudi.

Hamas kao izgovor

Glavnokomandujući Izraelskih odbrambenih snaga, general Herzi Halevi, bio je nedvosmislen.

„Naša je trenutna odgovornost da uđemo u Gazu, da Hamas napadnemo gde god možemo, da ubijemo svakog komandanta, svakog operativca, da uništimo infrastrukturu. Rečju: da pobedimo“, rekao je tokom obraćanja izraelskim trupama na jugu Izraela.

I tu se krije jedan važan problem; šta god se do zaključenja ovog broja NIN-a desilo, jedna stvar naveliko je nepobitna: ovo dugo već nije sukob izraelske vojske i militanata iz redova Hamasa, već je reč o ratu države Izrael i palestinskog naroda, toliko asimetričnom da je teško ne smatrati ga genocidom. A ova politika nije od juče: prethodna paradigmatična situacija, primera radi, odvila se u maju 2018. godine, kada su američki i izraelski zvaničnici u Jerusalimu proslavljali nama u Srbiji dobro poznato preseljenje ambasade SAD iz Tel Aviva. Palestinci su tokom prethodećih meseci pripremali talas nenasilnih protesta danas poznatih pod nazivom „Marš velikog povratka“; trebalo je, naime, stajati blizu granice s Izraelom i čekati. Samo tokom četrnaestog maja, snajperisti iz redova izraelskih trupa ubili su više od 1.350 pojedinaca, ranivši još nekoliko hiljada, uglavnom pucajući u noge.

Politika Izraela prema palestinskom narodu dugo nije politika zaštite državnih granica, koliko god se tvrdilo suprotno, već ekspanzije na teritorije na kojima žive Arapi. Protivargument ovoj tezi zvuči održivo: Palestinci jesu nekoliko puta kroz istoriju odbijali dogovor o „dve države“ na tom parčetu zemlje – jednoj jevrejskoj, drugoj arapskoj – ali bi trebalo zapitati se: šta bi se dogovorom dobilo ako je belodano bilo jasno da će izraelska država dugoročno dobijati ogromnu međunarodnu logistiku, a da arapska neće?

Odgovor Amerike

Kako bilo, Izrael je u nedelju obznanio da će kopnenu invaziju na Pojas Gaze odgoditi do daljeg zbog nepovoljnih vremenskih prilika. Malo je verovatno da je reč o atmosferskom pritisku i snažnim vetrovima; malo je verovatno i da je odluka doneta zbog brojnih upozorenja nadnacionalnih i međudržavnih organizacija da će ovim činom dugoveka humanitarna katastrofa doživeti vrhunac. Pravi razlog možda treba potražiti u izjavama američkog predsednika Džozefa Bajdena, koji je pred samo zaključenje broja najavio posetu Izraelu.

TANJUG / AP / Francisco Seco

„Hamas i njegovi ekstremistički elementi ne predstavljaju ceo palestinski narod. Mislim da bi ponovna izraelska okupacija Gaze bila velika greška. Ali, ući tamo, smaknuti ekstremiste – Hezbolah je na severu, Hamas na jugu – jeste neophodan preduslov“, rekao je pre posete, obećao da će stanovnici Gaze dobiti pristup vodi, hrani i lekovima i podvukao da je važno vratiti se na kurs koji bi obezbedio postojanje dve države.

Ovde se već ulazi u mutne vode geopolitike, baš kao što su dva američka nosača aviona u poslednjih desetak dana ušla u Sredozemlje – izvesno ne toliko da bi predupredili raketne napade u izvedbi Hamasa koliko da bi drugim zainteresovanim stranama stavile do znanja da paze šta rade. Izraelska država je davnih dana prvi put pristala da bude ispostava ne-toliko-meke moći Vašingtona na Bliskom istoku, u vreme kada je Sovjetski Savez naveliko produbljivao veze s okolnim arapskim državama. Čini se da se ta logika našla pod lupom: Izrael i dalje najsnažniju podršku ima u Americi i pojedinim evropskim državama, ali sada on mora da pripazi šta radi.

Potencijalna promena odnosa prema Izraelu

Razloga je nekoliko. Nakon islamističkog terorističkog napada u Arasu, francuski predsednik Emanuel Makron najavio je mobilizaciju 7.000 vojnika, a tamošnja vlada zabranila je propalestinske proteste. Takva okupljanja desila su se i dešavaju se u Švedskoj, Irskoj, Škotskoj, pa čak i Nemačkoj, gde nadležni organi nisu bili načisto šta s njima da rade – možda malko i zbog nacističkog genocida nad Jevrejima pre Drugog svetskog rata i za vreme njegovog trajanja. Italijanski šef diplomatije Antonio Tajani rekao je da bi zabrane nenasilnih demonstracija u ime podrške palestinskom narodu bile pogrešne. Neko bi rekao – i nimalo mudro, s obzirom na masovan uvoz radne snage u demografski onemoćali Zapad prethodnih decenija. Recimo, u Briselu je u toku utakmice fudbalskih reprezentacija Belgije i Švedske jedan islamistički terorista ubio dvojicu švedskih navijača. Direktna veza s dešavanjima u Gazi nije mogla da se ustanovi, ali jasno je da dešavanja nisu pomogla. Nije se slučajno Bajdenov savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven sastao s predstavnicima muslimanskog življa u Americi, ujedno obećavši stvaranje humanitarnih koridora ka Pojasu Gaze. U sličnom ključu treba tumačiti i promene zvaničnog stava EU – od toga da Pojasu Gaze ne treba slati pomoć stiglo se do toga da šef evropske diplomatije Žozep Borelj Izrael decidirano optužuje za kršenje međunarodnog prava.

Najavljena normalizacija odnosa Izraela i Saudijske Arabije trebalo je da bude kratak uvod u dugi proces normalizacije odnosa Izraela i drugih arapskih zemalja. Njom bi Netanijahu, pak, dobio širok prostor da se geopolitička podrška palestinskom narodu smanji na nivo praznih deklaracija. Hamasov napad na Izrael osujetio je ovaj proces i na talon vratio neka od ključnih pitanja: hoće li Egipat, tradicionalno nepravičan prema Palestincima, morati da, pod pritiskom Irana, Libana i Sirije (ka aerodromima potonje dve zemlje, inače, poleteli su izraelski projektili) promeni spoljnopolitičku trasu? Da li će zvanični Teheran u slučaju kopnene invazije reagovati i tako trenutni sukob pretvoriti u okršaj najmanje dveju država s nuklearnim naoružanjem, a koji bi se mogao proširiti sve do Arapskog zaliva?

Očekivano, oči su uprte u Kinu koja najavljuje slanje humanitarne pomoći u Gazu, ali, mimo toga, hladnokrvno poziva na prekid vatre. Ipak, mnogo je veća pažnja na zvaničnoj Moskvi. Bio je u pravu ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski kada je svojevremeno izjavio da će sukob Izraela i Palestinaca ići naruku Putinu; posrnuli agresor uvek navija za nove frontove. A telefonski razgovor Putina i sirijskog predsednika Bašara el Asada jasan je znak upozorenja da će zapadna osovina morati da se zaljulja ka interesima Istoka. Ruku na srce, za dan kasnije je najavljen i njegov razgovor sa čelnicima Izraela.

Šta o svemu misli Bibi Netanijahu?

Šta god rekao, ne treba mu bespogovorno verovati, kao uostalom niti jednom zvaničniku; ipak, malo njih je trenutno u situaciji da kopnenu invaziju na tuđu teritoriju, invaziju koju skoro niko u svetu ne zagovara, ujedno mora i da sprovede kako njegova dugogodišnja politika ne bi zamirisala na politički poraz. Osnažujući Hamas u Gazi i Fatah na Zapadnoj obali, aktivno radeći na razjedinjenju palestinskog jedinstva kako bi obe arapske teritorije držao na ekvidistanci, sada je, čini se, došao u nezavidnu poziciju – da i svojim biračima i svetu odgovori na pitanje: gde je zapelo, kad je toliko dobro išlo?