Rešenje problema ili evropski Gvantanamo: Šta donosi dogovor Italije i Albanije o migrantima

Albanska luka Šenđin i mesto Đader na severozapadu zemlje, gde se nekada nalazila velika vojna baza, postaće centri za smeštaj migranata, koje će finansirati Italija. Takav su dogovor sklopili Đorđa Meloni, italijanska premijerka i Edi Rama, albanski premijer, koji je tom prilikom poručio: „Ako Italija zove, Albanija odgovara!“

Prvi evropski sporazum ove vrste izazvao je malo zebnje, malo nemira, a malo više nade među ostalim članicama EU, da bi ovaj eksperiment mogao da uspe i utre put nekim budućim dogovorima sa državama koje nisu članice da preuzmu teret koji briselski kadrovi više nisu u stanju da reše.

Ideja je da se punoletni muškarci, koji će italijanskim brodovima stizati u te centre, zadrže u njima dok se ne završi proces za dobijanje azila. Nadležno će biti italijansko sudstvo i sve što se bude događalo unutar centra nadgledaće italijanska policija, koja bi trebalo i da spreči eventualna bekstva. Zaposleni će biti italijanski građani, uključujući i lekare, tako da će se i sva zdravstvena zaštita obavljati o trošku Rima.

Sve što je potrebno od opreme, organizacije, prebacivanja migranata, biće u nadležnosti italijanske vlade, a za troškove koje bude platila albanska država, biće isplaćena odgovarajuća naknada. Koliko će tačno iznositi tek će se utvrditi, za sada se kalkuliše sa 16,5 milijardi evra, ali će se tačno znati verovatno tek po završetku ugovora koji je potpisan na pet godina. Mogućnost produženja je sasvim izvesna, bude li sve funkcionisalo onako kao su to sada predstavile obe vlade.

Kada na proleće počne realizacija ugovora, trebalo bi da centri u prvom talasu prime oko tri hiljade ljudi.

Evropa i zamalo dogovor

Kako su njene obale prve na koje pristaju brodovi sa migrantima, to je Italija izložena neprestanim pritiscima već godinama. U briselskim dogovorima mnogo toga je rečeno, ali nijedan predlog nije doneo rešenje, posebno za zemlju koja je i tranzit i destinacija. Evropske članice uglavnom su zatvarale granice i međusobno se optuživale za nedostatak solidarnosti, dok je Rim za to vreme morao svakodnevno da se nosi sa prilivom sve većeg broja migranata.

Ove godine preko 145.000 migranata ušlo je na italijansku teritoriju, kako procenjuje imigracioni centar to je gotovo duplo više nego prošle godine i tendencija je stalni porast. Lampeduza, koja je prvobitno trebalo da bude prihvatni centar, pretvorila se u pretrpano ostrvo na kome u kampu čiji je kapacitet 400 ljudi, sada boravi oko sedam hiljada. Broj onih koji ostave život na dnu mora u potapanju krcatih brodića ili nevremenu ili budu prosto izbačeni jer im krijumčari odrede takvu sudbinu, zvanično je ove godine iznosio gotovo tri hiljade ljudi, uključujući i 289 dece. Toliko ih je registrovano, ali realan broj znatno premašuje te procene.

PROFIMEDIA / Elio Desiderio / Zuma Press

Evropska unija odlučila je pre dva meseca da pošalje pomoć Tunisu, koji je sada označen kao zemlja iz koje pristiže sve veći broj ljudi. Ta bi pomoć iznosila 127 miliona evra i bila bi namenjena i popunjavanju budžeta zemlje i programu podrške migrantima. Italija je podržala ovaj dogovor, ali kako to već biva u EU, nisu svi bili spremni za takvu podršku. Usledile su nove primedbe i rasprave, dogovor je nekako postignut, ali se još jednom pokazalo da entuzijazam italijanske vlade da se problem rešava što pre i da se iskoriste sve mogućnosti, mnogi ne dele.

„Gvantanamo made in Italy“

Đorđa Meloni je tako rešila da organizuje kampove van zemlje i van Evropske unije i rastereti zemlju bez pomoći drugih članica. Trebalo bi da 36.000 migranata bude smešteno na albanskoj teritoriji, u dva centra, kako se planira.

Ali kritike su stigle odmah. Iz opozicije su se čule primedbe da je zapravo reč o deportaciji. Rikardo Mađi, advokat iz centrističke Evropske grupe, izjavio je da je plan zastrašujući i uporedio je ove centre sa američkim zatvorom na Kubi. „Gvantanamo made in Italy, koji Đorđa Meloni hoće da izgradi u Albaniji je još jedan okrutni propagandni potez“, rekao je on.

Mađi je već izjavio da je sporazum nelegitiman, da vlada nema pravo da prebacuje ljude gde hoće izvan EU, „kao da su paketi ili roba“. Pitanje koje je ostalo bez odgovora je i šta će biti sa onima koji ne dobiju azil. Gde će oni završiti, ko će ih prebacivati nazad i gde, natrag u Italiju ili direktno u zemlje iz kojih su došli?

U Tirani nezadovoljstvo izaziva netransparentnost dogovora, nepoznati detalji i već se čuju optužbe o izdaji i potpisu koji je Rama stavio na ono o čemu je još pre koju godinu govorio kao „nedopustivom“ i tvrdio da neće dozvoliti da evropske države rešavaju svoje probleme preko Albanije. Sporna je i sama odluka da se ulazi u tako ozbiljan problem koji ni EU ne može da reši sama, a i trenutak u kome je premijer rešio da pokaže dobru volju, što opozicija tumači kao želju da se preporuči prijateljima van zemlje, kada već u zemlji sve češće mora da se brani od optužbi za korupciju.

On se, ipak, slika nasmejan i poručuje da je Italija mnogo pomogla devedesetih (kada je politička i ekonomska kriza naterala mnoge da napuste zemlju, a vlada u Rimu ih primila, uz to i nastavila da u godinama posle pada komunizma finansijski pomaže) i izjavljuje da je ovo sporazum kakav Albanija ne bi sklopila ni sa jednom drugom zemljom.

Šta će doneti ova odluka i potpisnicima i migrantima i evropskim liderima, moći će da se nasluti tek kad se na proleće otvore prihvatni centri. Ovo bi se mnogima možda moglo učiniti kao ne tako loše rešenje, ali sigurno je samo da za hiljade onih koji beže od ratova i gladi rešenja nema ni kod kuće ni na evropskim obalama, a teško da će ga biti u centrima van teritorije Evropske unije.