Vladavina nedostojnih: Toskični istupi ministarke, povratak Kamerona i drugi simptomi kraha britanske vladajuće elite

Toksični istupi smenjene ministarke unutrašnjih poslova Suele Braverman, imenovanje bivšeg premijera Dejvida Kamerona za ministra spoljnih poslova i ocena Vrhovnog suda da je plan za slanje ilegalnih migranata u Ruandu nezakonit iznova potvrđuju da je ovaj naraštaj torijevaca nesposoban za časno vođenje državnih poslova

Kad se govori o nesposobnosti, bahatosti, odsustvu morala i višku pokvarenosti vladajućih garnitura u nekim specifičnim delovima Evrope ili sveta - uzmimo, evo, Srbiju za primer - makar je, ako ništa drugo, relativno lako objasniti zašto su stvari takve kakve jesu. Ali kakvo opravdanje za takvo stanje - a sve pobrojano je najučtiviji opis garniture koja već toliko dugo i na sve gori način upravlja Ujedinjenim Kraljevstvom - mogu da ponude Britanci? 

Konzervativna stranka je na vlasti već više od 13 godina, a bilans te epohe koja se polako bliži kraju - Laburistička partija dugo održava dvocifrenu prednost u svim istraživanjima i bilo bi ogromno iznenađenje ako dogodine ne pobedi na parlamentarnim izborima - gotovo da ne može biti lošiji nego što jeste. 

Skretanje udesno

Istupanje Velike Britanije iz Evropske unije, posledica neočekivanog ishoda referenduma iz 2016. koji je, samo da bi umirio antievropski nastrojeno desno krilo stranke, nepromišljeno obećao Dejvid Kameron - prvi u nizu neuspelih torijevskih premijera ove ere - marginalizovalo je zemlju na međunarodnom planu i na mali milion načina zagorčalo život velikom broju građana. Temeljno razaranje elemenata države blagostanja (ili onoga što je od nje preživelo Margaret Tačer) tokom Kameronove šestogodišnje vladavine nastavljeno je, s devastirajućim posledicama po socijalno tkivo zemlje, i dok su se na čelu vlade smenjivali Tereza Mej, Boris Džonson, Liz Tras i konačno aktuelni premijer, Riši Sunak. Nisu torijevci krivi za pandemiju i rusku agresiju na Ukrajinu; ali jesu, kad je o pandemiji reč, tu kriznu situaciju pod Džonsonovim vođstvom učinili još mnogo tragičnijom nego što je morala biti, a nisu se boljim pokazali ni u prevazilaženju i dalje aktuelne socio-ekonomske krize izazvane drastično naraslim troškovima života, čemu su ta dva događaja značajno doprinela. A sve to vreme nastavili su da sve više i više skreću udesno: ono što je nekad bila politička pozicija krajnje desnog krila kao jasne manjine unutar stranke, od Džonsona naovamo je postalo njen mejnstrim, dominantna struja u odnosu na koju su sada pripadnici umerenog krila ti koji su na margini. 

To skretanje udesno je najočiglednije na primeru odnosa prema ilegalnim migracijama, čije je zaustavljanje postalo dominantna tema na isti način na koji je prethodno to bio Bregzit. Torijevska opsednutost migrantima i azilantima jeste dugovečnija od referenduma i Bregzita, ali jednom kad je pitanje napuštanja EU skinuto s dnevnog reda, sav fokus prebačen je na ono što je u intepretaciji onih najzadrtijih među njima ravno spasavanju zemlje od mitskih miliona stranaca koji samo vrebaju trenutak da se dočepaju britanskog tla. 

Život na ulici - "životni stil"

Niko u podsticanju te paranoje u skorije vreme nije bio agilniji, bezočniji i providniji od Sunakove ministarke unutrašnjih poslova Suele Braverman, koja je ovih godinu i nešto koliko je sastavila u vladi - pre nego što je serijom provokativnih istupa premijera praktično naterala da je smeni - koristila da se partiji preporuči za budućeg lidera nakon očekivanog izbornog poraza u 2024. Činila je to na način koji je zgrozio mnoge, ali nije šokirao nikog. Njene izjave, uvek ciljano provokativne, bile su sve ekstremnije i otrovnije, i više za cilj kao da nisu imale samo pridobijanje unutarpartijske podrške za buduću lidersku kandidaturu već i svesno podsticanje tenzija u društvu, posebno od početka rata Izraela i Hamasa, koji je na Ostrvu silno uzburkao političke strasti. I sama imigrantskog porekla, Braverman u svojim najtoksičnijim istupima za glavnu metu ima upravo imigrante, neprestano ih dehumanizujući; jednom prilikom uporedila ih je s prirodnom nepogodom, u drugoj upozorila na „invaziju“ koja Britaniji tobože preti.

Bezdušnost i cinizam Bravermanove do punog izražaja su došli i kada je nedavno, zalažući se za zabranu prakse nekih humanitarnih organizacija da beskućnicima dele šatore, život na ulici nazvala „životnim stilom“ tih nesrećnika; no ni taj komentar nije bio ono što je stavilo tačku na njen mandat. Smena je postala neizbežna tek nakon što se u Tajmsu pojavio njen autorski tekst za čije objavljivanje nije dobila punu saglasnost Dauning strita, pošto je ignorisala primedbe koje su iz premijerovog kabineta stavljene na neke od formulacija u članku. U njemu ne samo da je ponovo iznela niz moralno neprihvatljivih i politički dubioznih stavova, nego se i direktno ogrešila o institucionalno ustrojstvo zemlje, čega je, kao pravnica i bivša državna tužiteljka, morala biti savršeno svesna. 

To što je propalestinske proteste koji se u Britaniji organizuju zbog akcija izraelske vojske u Pojasu Gaze nazvala „marševima mržnje“, pritom ih još i nesuvislo uporedivši s marševima unionista u Alsteru - ali u tako pogrešnom kontekstu da je uspela da istovremeno uvredi ne samo severnoirske protestante, već i republikanski nastrojene katolike: retko dostignuće - možda bi joj, uprkos svemu, nekako i prošlo. Ali presudilo je to što je u tekstu izrazila otvorenu sumnju u profesionalnost policije, insinuirajući da je u „hendlovanju“ javnih protesta tolerantnija prema levičarskim nego prema desničarskim demonstrantima. Ovo je, neminovno, okvalifikovano kao direktno političko mešanje u samostalnost rada policije i njenu nezavisnost, a to britanski pravno-politički sistem ne dopušta, i Sunak je Bravermanovu početkom prošle sedmice konačno smenio, što joj je zapravo i bio cilj. Već sutradan se oglasila otvorenim pismom u kome je, opet ne štedeći na otrovu, oplela po dojučerašnjem šefu. 

Iz posledice u novi uzrok

Dotad su Britanija i ostatak sveta - a naročito EU - već dobili novu zanimaciju u vidu političkog reaktiviranja poluzaboravljenog Kamerona, koga je Sunak u rekonstrukciji vlade na opšte iznenađenje postavio za ministra spoljnih poslova umesto Džejmsa Kleverlija, prekomandovanog na upražnjeno mesto ministra unutrašnjih poslova. Kako Kameron odavno nije ni član donjeg doma parlamenta, a ministri se u Britaniji biraju iz redova poslanika, to je rešeno tako što je bivši premijer po kratkom postupku proglašen članom Doma lordova, gornjeg parlamentarnog doma. I sada se od političara koji je svojim pogrešnim potezima, prvenstveno pristankom na organizovanje nesrećnog referenduma, nehotice promenio tok britanske istorije i tako uzrokovao pogoršanje odnosa s evropskim partnerima - a na neko vreme i sa Sjedinjenim Državama - očekuje da te odnose unapređuje. 

"Bivši američki predsednik Barak Obama je primetio kako Kameron (...) ‘odaje samopouzdanje osobe koja se nikada u životu nije suočila s ozbiljnim iskušenjem’. Kameron je imao atribute da bude odličan premijer: inteligenciju, posvećenost, britku pamet i uglađen nastup. Umesto toga, uspeo je da postane jedan od najgorih“, prokomentarisao je neočekivano imenovanje nedeljnik Ekonomist. „Neko ko je upropastio britansku spoljnu politiku sada će još jednom biti uključen u njeno kreiranje. Vlada koja muku muči da osposobi javne službe imenovala je čoveka koji je, više nego bilo ko drugi, uzrokovao njihove aktuelne teškoće. Čoveka koji je pobegao s funkcije sada prikazuju kao oličenje posvećenosti. U britanskoj politici važnije je da delujete kompetentno nego da predočite dokaze da ste kompetentni. Pojavnost je važnija od stvarnih dostignuća. Nema uverljivijeg primera za to od Kameronove renesanse.“ Ili, rečima Gardijanovog kolumniste Sajmona Dženkinsa: „Kad je rešenje za vaš problem Dejvid Kameron, onda znate da ste u velikoj nevolji.“ 

Snovi o avionima

A nevolja na nevolju ide, makar ova najnovija bila i očekivana: Sunak se pod dodatnim pritiskom vlastite stranke našao usled jednoglasne presude Vrhovnog suda kojom se proglašava nezakonitim u Džonsonovo vreme začeti plan konzervativne vlade da tražioce azila koji u Britaniji ne ostvaruju pravo na taj status pošalje u Ruandu. Kao i niže sudske instance, i Vrhovni sud je procenio da se Ruanda ne može smatrati bezbednom trećom zemljom u kojoj bi lica koja bi po ovom osnovu tamo bila prebačena sa sigurnošću mogla da računaju da ih tamošnje vlasti neće vratiti u matične zemlje iz kojih su pobegli i tako ih izložiti ozbiljnom, potencijalno i životnom riziku. 

Konzervativci su politički puno investirali u taj plan, a niko više od Bravermanove, čija je patološka ostrvljenost svojevremeno izrodila i izjavu kako „sanja“ da vidi avione s odbijenim tražiocima azila kako poleću za Ruandu. Njeni istomišljenici u stranci, anticipirajući odluku suda, već dugo bogorade kako Britanija mora da povuče potpis s Evropske konvencije o ljudskim pravima, jer u njoj vide glavnu pravnu prepreku za realizaciju plana. Vrhovni sud je, međutim, u presudi jasno stavio do znanja da stvari nisu tako jednostavne, i da bi vlada, ako i dalje hoće da istera svoje, praktično morala da postane ne samo odmetnik od međunarodnog prava - napuštajući i druge slične konvencije čiji je potpisnik - već i da anulira i neke britanske, davno usvojene zakone. Vlada zato sada razmatra alternativne strategije kako bi dil s Ruandom ipak zaživeo, uključujući i opciju usvajanja akta kojim bi ta zemlja bila proglašena bezbednom (!); samo što bi to značilo i demonstrativno političko gaženje odluke najvišeg suda u zemlji. Previše, naizgled, čak i za odmetničke sklonosti aktuelne emanacije torijevaca - što ne znači da se neće desiti... 
Postoji samo jedno sveobuhvatno rešenje za sav ovaj haos i gubitak kontrole: odlazak Konzervativne stranke s vlasti. Ali dok do toga konačno ne dođe, ko zna šta još sledi u međuvremenu.