Rat u Gazi i ratno pravo: Užasi kolektivne kazne

Bejrutsko naselje Dahja - doslovno „Južno predgrađe“ - imalo je tragičnu istoriju i pre 2006. godine, ali u tim je krajevima svaka istorija tragična, pa je malo toponima koji su se izborili za ulazak u svetsko pamćenje. Predgrađe su ispunili šiiti koji su decenijama bežali iz drugih delova Libana, što od Francuza, što od hrišćanskih falangista, što od Izraelaca, pa Hezbolahu nije bilo teško da se u Dahji ugnezdi, i naselje je 2006, tokom Julskog rata, bilo meta naročito žestokog izraelskog napada. Ni tu bliskoistočnu rundu Izrael nije završio sa nekom trajnom korišću ali je iz ringa poneo zametak „Doktrine Dahje“.

Pod tim će imenom narednih godina izraelska vojska razviti strateški princip po kome protiv Hezbolaha i Hamasa treba da koristi nesrazmernu silu, da napada i civilnu infrastrukturu, da time natera libanske i palestinske civile da sami prisile militante na mir, da takvim razaranjima Hamas i Hezbolah temeljnije zastraši i osakati. Sudeći po tome šta se u Gazi i na jugu Libana od tada zbiva, nešto je u tom strateškom principu manjkavo, ali kao po jednom od Marfijevih zakona koji kaže „gde valja terati, valja i preterati“, Izrael je u ovoj rundi u Gazi probio čak i granice „Doktrine Dahje“. 

Si-En-En je prošlog četvrtka objavio da skoro polovina projektila koje je izraelska avijacija ispalila na Gazu od 7. oktobra nije bila navođena. Čoveku nije potrebno mnogo mašte da bi zamislio hiljade nenavođenih eksplozija na najgušće naseljenoj teritoriji planete. Ili možda jeste, budući da je sagovornicima Njujork tajmsa krajem novembra bio problem da pronađu paralelu. 

„Nadmašili su sve što sam video tokom karijere. Da bismo našli istorijsko poređenje za toliko velikih bombi izručenih u tako malu oblast, morali bismo da se vratimo u Vijetnam ili u Drugi svetski rat“, rekao je Mark Garlasko, sada mirotvorac, a nekada viši bezbednosni analitičar Pentagona. 

U čemu je smisao?

U tekstu novinarke Njujork tajmsa Loren Leterbi čitalac može da nađe i sev olakšanja zbog toga što bi ovaj izraelski poduhvat mogao da zaseni američke apokaliptične podvige na Bliskom istoku. 

„Neke stručnjake iznenađuje to što Izrael u gusto naseljenim urbanim zonama koristi američke bombe od hiljadu kilograma, koje mogu da sravne sa zemljom stambenu zgradu. Nasuprot tome, u borbama protiv Islamske države vojni zvaničnici SAD su često smatrali da je standardna američka vazdušna bomba od 250 kilograma suviše snažna za većinu meta u urbanim zonama poput iračkog Mosula i sirijske Rake.“ 

Ako nije dovoljno to što pišu ozbiljni mediji njihovog neupitnog saveznika, možemo pogledati i šta pišu sami Izraelci, barem neki od njih. Juval Abraham, novinar magazina +972, koji je dobio ime po zajedničkom pozivnom broju Izraela i palestinskih teritorija, objavio je 30. novembra istraživanje o tome kako njegova zemlja vodi ovaj rat. Abraham je razgovarao sa sedam sadašnjih i bivših izraelskih obaveštajaca, naravno anonimnih, i njegov je članak suviše obiman da bi se iz njega prenelo sve što je važno, ali nekoliko izjava će poslužiti kao skica. Isprva sve zvuči kao „Dahja“, ali vrlo brzo se pretvara u pakao van svake doktrine. 

„Broj dozvoljenih civilnih smrti kao kolateralne štete u napadu na visokog komandanta Hamasa u prethodnim operacijama se merio desetinama. Sada se meri stotinama“, rekao je jedan izvor magazina +972.

I drugi izvor je imao šta da kaže o tome.

„Ništa se ne događa slučajno. Mi nismo Hamas. Ne ispaljujemo rakete nasumično. Sve je namerno. Tačno znamo koliko kolateralne štete ima u svakoj kući.“ 

EPA / Mohamed Saber

Nekada samo takve „štete“ i ima. 

„Svedočanstva Palestinaca ukazuju na to da je vojska od 7. oktobra napala mnoge privatne domove u kojima nije živeo nijedan poznati ili teoretski pripadnik Hamasa ili bilo koje druge militantne grupe“, tvrdi Abraham. 

Izraelska avijacija je u prethodnim razaranjima Gaze imala problem. Posle nekoliko sedmica nedostajalo joj je vojnih meta. Sada to rešava veštačka inteligencija. 

„Izvor nam objašnjava da sistem veštačke inteligencije Habsora obrađuje količinu podataka ’koju ne bi mogle da obrade hiljade obaveštajaca’ i preporučuje mete u realnom vremenu. Bivši obaveštajac objašnjava da Habsora omogućuje armiji da upravlja ’fabrikom masovnih atentata’ u kojoj je ’akcent na kvantitetu a ne na kvalitetu’. Budući da Izrael procenjuje da je u Gazi oko 30.000 boraca Hamasa, i da su svi osuđeni na smrt, broj potencijalnih meta je ogroman.“

U redu, to su praksa i tehnika, ali - na stranu moral - u čemu je smisao? Jedan sagovornik magazina +972 ima odgovor i na to pitanje. 

„Sve je to suprotno protokolu kojim su se Izraelske odbrambene snage u prošlosti vodile. Imamo dojam da su visoki ešaloni vojske svesni sopstvenih propusta od 7. oktobra, i da su sada obuzeti time da izraelskoj javnosti emituju sliku pobede koja će im spasti reputaciju.“

 Nižu se apeli, sve paničniji i sve bešnji

Domaća reputacija je jedno, svetska drugo. Nižu se apeli, sve paničniji i sve bešnji. Devetog decembra 55 profesora američkih i engleskih, francuskih i španskih, australijskih i kanadskih univerziteta potpisalo je zahtev koji počinje rečima „Mi, istraživači Holokausta, genocida i masovnog nasilja, imamo potrebu da upozorimo na opasnost genocida u izraelskom napadu na Gazu“.

Jedanaestog decembra visoki zvaničnici šest poznatih humanitarnih organizacija, među kojima su i Oksfam, „Spasimo decu“ i Norveški izbeglički savet, objavili su sledeće: „Poznata nam je ljudska patnja - u konfliktima, u prirodnim katastrofama, u najvećim i najtežim nesrećama. Bili smo na terenu kada je izbio rat u Sudanu; dok su bombe zasipale Ukrajinu; kada je zemljotres sravnio sa zemljom južnu Tursku i severnu Siriju; dok je Rogom Afrike harala najgora suša poslednjih godina. Ali nismo videli ništa nalik opsadi Gaze.“ 

Petnaestog decembra Pablo Bustinduj, španski ministar socijalnih prava, u autorskom tekstu za Publiko nije krio gnev. Ovde ćemo najzad navesti i brojke za one koji u brojevima lakše razmišljaju.

TANJUG / AP / Ariel Schalit

„Svedočimo masakru bez precedenta u ovom milenijumu. Nemilosrdna ofanziva koju je izraelska vlada lansirala nakon napada Hamasa, za deset nedelja je ubila više od 18.000 Palestinaca, od kojih dve trećine čine žene i deca. Uništila je 70 odsto zgrada na severu Pojasa Gaze, što je više nego u bombardovanju Drezdena, koje se danas smatra paradigmom ratnog zločina. Razorila je tri univerziteta Gaze. Namerno je ciljala pekare, škole i bolnice. Milion i sedamsto hiljada žitelja Gaze - više od 80 odsto stanovništva - suočenih sa ovom kampanjom kolektivne kazne, silom je razmešteno na granicu sa Egiptom, gde se uslovi pogoršavaju iz minuta u minut, gde nema infrastrukture koja bi mogla da ih primi, gde nema ni garancije da su bezbedni. Među žrtvama je i 101 pripadnik osoblja Ujedinjenih nacija, što je najviša brojka u istoriji ove organizacije.“

Ministar Bustinduj je, čini se, bio dovoljno oprezan da kao „paradigmu“ pomene bombardovanje Drezdena, dakle saveznički ratni zločin iz Drugog svetskog rata, a ne neki od neprebrojivih nemačkih. Samo bi mu još falilo da ga Tel Aviv optuži za poređenje sa nacistima. No svejedno je zapisao da „niko ko objektivno i časno gleda realnost Gaze, ne može da porekne da se tamo događa etničko čišćenje“. Da li će umne glave to tako definisati, zaista nije važno, ali realna je mogućnost da se ta palestinska teritorija jednog dana pamti samo po „Doktrini Gaze“.