Ubilački upad Hamasa u južni Izrael 7. oktobra pokrenuo je novi ciklus užasavajućeg krvoprolića na Bliskom istoku. Čak i ukoliko izraelska vojna kampanja pokrenuta kao odgovor na počinjene zločine uspe u tome da oslabi Hamas, za sobom će ostaviti žitelje Gaze u teškoj nevolji, izložene patnjama i besne. Osim toga, rat će naneti štetu odnosima Izraela sa širom palestinskom zajednicom i njenom arapskom braćom širom regiona. Saniranje štete potrajaće veoma dugo.
Teško je naći ikakvo ohrabrenje u ovom strahovitom izlivu nasilja. Pa ipak, vredi razmotriti da li bi šok izazvan ovim ratom naizgled nerešivi izraelsko-palestinski konflikt mogao da pogura ka razrešenju. Da li bi ova tragedija, koja je i Izraelce i Palestince dovela na ivicu ambisa, mogla da se ispostavi kao tačka preokreta koja će otvoriti put za postizanje trajnog mira?
Uzimanje ove mogućnosti zaozbiljno, i bacanje pogleda dalje u budućnost, nije samo prizivanje pustih snova. Nastojanje da se ustanovi kako bi aktuelna kriza mogla da pripremi teren za postizanje mira može da pomogne kreiranju mape puta koju bi Izraelci, Palestinci i međunarodna zajednica sledili kad se jednom prašina slegne.
Za početak, razmere i intenzitet konflikta mogli bi da i Izraelce i Palestince konačno ubede da je potrebno prekinuti vrzino kolo nasilja koje već decenijama opterećuje region. Istina, prethodne eskalacije sukoba su pozicije obe strane vremenom samo učinile nepopustljivijim, iz razloga koje nije teško razumeti.
Status quo neprihvatljiv za Palestince
Izraelci su obično na sporadične palestinske napade reagovali odmazdom i nametanjem oštrih restrikcija palestinskom narodu - što je pristup koji je, jednim delom, proizašao iz ranijeg iskustva koje je Izrael imao s Gazom. Kad se Izrael 2005. povukao iz Pojasa Gaze, to je samo raščistilo teren za dolazak na vlast Hamasa i otpočinjanje serije napada na izraelske ciljeve. To iskustvo, u kombinaciji s nasilnim akcijama Palestinaca na Zapadnoj obali, uverilo je mnoge Izraelce da bi mirovna zalaganja usmerena na vraćanje dodatnih teritorija Palestincima bila nepromišljena i da je stoga status quo mnogo bezbednija opcija.
Ali problem je u tome što je status quo - koji podrazumeva okupaciju Zapadne obale i držanje Gaze u čvrstom stisku - nepodnošljivo i neprihvatljivo za Palestince, koji izraelsku kombinaciju represije i diplomatske isključivosti vide kao casus belli. Mnogi Palestinci veruju da se samo aktivnim otporom, uključujući i nasilje, Izraelcima može utuviti u glavu da ono što je iz njihove perspektive komotan status quo zapravo uopšte nije tako komotan.
Posledica takvog gledanja na stvari jeste da Palestinci nastavljaju da se bore, i da Izraelci na to odgovaraju jačajući svoj stisak. Svaka strana krivi onu drugu, a ciklus nasilja nastavlja da se okreće.
Ovog puta bi, međutim, moglo da bude drugačije. Izraelci su užasnuti propustima toliko veličanih institucija zaduženih za nacionalnu bezbednost. Vojna superiornost, sposobnost odvraćanja, sveprisutni nadzor, ograde, zidovi, kontrolni punktovi: ništa od tih stubova izraelske odbrambene politike nije sprečilo Hamasov pokolj preko 1.400 ljudi 7. oktobra. Nešto tu mora da se promeni.
Isto važi i za Palestince. Hamasov nihilistički teror Gazi nije doneo ništa sem masovnog umiranja i razaranja, demonstrirajući da je i tu potrebna promena kursa. Zapravo, čak i pre aktuelne eksplozije nasilja mnogi u Gazi pokazivali su spremnost za prihvatanje neke alternative Hamasu. Jedno istraživanje javnog mnjenja sprovedeno samo nekoliko dana pre napada pokazalo je da 67 odsto žitelja Gaze ima malo ili nimalo poverenja u upravu koju vodi Hamas. Samo 27 odsto njih izabralo je Hamas kao političku opciju koju podržavaju, a još manje njih - jedva 20 procenata - podržalo je Hamasovo zalaganje za uništenje Izraela.
Ubedljiva većina žitelja Gaze preferirala je mirno rešavanje konflikta, a preko 50 odsto njih izjasnilo se za rešenje s dve države.
Ako aktuelni ratni sukob simultano inicira političke promene u Gazi, na Zapadnoj obali i u Izraelu, to bi pre moglo da vodi uzajamnom buđenju umesto da ostane samo još jedan krug u neprekidnoj spirali nasilja.
U Gazi je, može se pretpostaviti, vladavini Hamasa došao kraj - kao rezultat izraelske kampanje za njegovo uništenje, te rastućeg nezadovoljstva lokalnog stanovništva.
TANJUG / AP / Maya Alleruzzo
Na Zapadnoj obali, sklerotična Palestinska samouprava - koju većina stanovnika Zapadne obale i Pojasa Gaze vidi kao korumpiranu i neefikasnu - i dalje opstaje, ali s malom podrškom onih koji tamo žive. Mada je 2005. izabran na četiri godine, predsednik Palestinske samouprave Mahmud Abas i dalje je na toj funkciji; otad izbora za predsednika nije ni bilo. Nekih 80 odsto Palestinaca veruje da bi 87-godišnji Abas trebalo da odstupi. Očigledno je da je rukovodstvu Palestinske samouprave istekao rok trajanja.
Tako se i u Izraelu verovatno kraju bliži i politička karijera premijera Benjamina Netanijahua. Dan najvećeg stradanja Izraela od osnivanja usledio je s njim za kormilom - katastrofalan udarac za političara koji je svoj brend izgradio na ideji kako je samo pod njegovim vođstvom moguće osigurati bezbednost Izraelaca. Netanijahuov rejting se strmoglavio dok on nastoji da krivicu za tekuću krizu prebaci na druge i dok se gomilaju optužbe da je njegovo liderstvo, koje je doprinelo podelama u zemlji, pripremilo teren za težak bezbednosni propust 7. oktobra.
Da budemo jasni: izgledi za istovremene promene vlasti u Gazi, na Zapadnoj obali i u Izraelu mogli bi da vode produženom periodu neizvesnosti i na površinu izbace još radikalnije snage. Ali bi isto tako mogli da na vlast dovedu novi naraštaj izraelskih i palestinskih lidera, spremnijih da miru daju šansu.
"Rat Izraela i Hamasa kreirao je mogućnost da SAD i Kina zajednički rade"
Najnovija runda ratovanja između Izraela i Hamasa reperkusije ima i daleko izvan Bliskog istoka, što je i razlog zbog koga su Sjedinjene Države i šira međunarodna zajednica uključeni u intenzivne diplomatske aktivnosti. Kada se pogled baci dalje, međunarodna zajednica bi taj povećani angažman u regionu trebalo da iskoristi kao temelj na kome će obnoviti sada praktično nepostojeći mirovni proces.
Uprkos učtivim referencama na potrebu rešenja s dve države, američke diplomate nisu učinile skoro ništa kako bi svoje reči podržale delima. Ali izraelsko-palestinski konflikt sada je u apsolutnom centru pažnje: američki predsednik Džo Bajden odleteo je u ratom zahvaćeni Tel Aviv, ne u ratom zahvaćeni Kijev. Kad tekuće krvoproliće bude okončano, američki kreatori politike moraće šansu koja se ukazuje da iskoriste kako bi pogurali stvari u smeru pregovora.
Americi će tu biti potrebna značajna pomoć, posebno s obzirom na to da se stanje na diplomatskoj šahovskoj tabli Bliskog istoka već neko vreme menja, u velikoj meri usled toga što je Kina stupila na scenu. Samo tokom 2023. Kina je posredovala u normalizaciji odnosa Saudijske Arabije i Irana, ugostila Abasa u Pekingu kako bi s njim razgovarala o mirovnom procesu, i ojačala veze sa Saudijskom Arabijom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i drugim zalivskim monarhijama.
Rat Izraela i Hamasa kreirao je mogućnost da SAD i Kina zajednički rade na unapređenju izgleda za mir na Bliskom istoku - i ta tema je bila visoko na dnevnom redu tokom oktobarske posete Vašingtonu kineskog ministra spoljnih poslova Vang Lija. Budući da i SAD i Kina deluju zainteresovano za pronalaženje načina kojima bi se primirilo njihovo sve intenzivnije geopolitičko rivalstvo, zajedničko delovanje s ciljem da se uvećaju izgledi za mir između Izraela i Palestinaca bilo bi dobra početna tačka.
Diplomatski angažman Kine mogao bi da bude od posebne važnosti za obuzdavanje Irana, koji i dalje povlači konce na Bliskom istoku, obezbeđujući novac i naoružanje za Hamas, Hezbolah i druge ekstremističke grupe. Kina je najveći spoljnotrgovinski partner Irana, što kineskoj vladi daje značajan uticaj na Islamsku Republiku. Izolovani Iran, pak, na Kinu gleda kao na spasonosnu diplomatsku vezu.
Kako su pregovori o normalizaciji odnosa između Saudijske Arabije i Izraela trenutno u zastoju, ali ni u kom slučaju nisu propali, SAD i Kina bi možda mogli da okupe koaliciju regionalnih sila koje bi Iran učinile manje voljnim - i manje sposobnim - da i dalje podstiče sektaške podele, raspiruje antiizraelske sentimente i izaziva nevolje posvuda po regionu.
Nakon Hamasovih zločina i devastacije koju je izazvala izraelska odmazda, mirovno rešenje čini se dalekim. Ali niko nije mogao da zamisli ni da će posle šoka koji je izazvao Jomkipurski rat 1973. Izrael i Egipat šest godina kasnije potpisati mirovni sporazum. Ratovi mogu da vode do novih početaka jer se zaraćene strane suočavaju sa surovim realnostima koje zahtevaju razrešenje.
Kada je o Izraelcima i Palestincima reč, surova realnost je da između reke Jordan i Mediteranskog mora živi oko sedam miliona izraelskih Jevreja i sedam miliona Palestinaca, pri čemu su ovi drugi na putu da postanu demografska većina.
U takvim okolnostima, rešenje s jednom državom prosto nije opcija. Izraelci nikada neće dozvoliti da njihovom zemljom upravlja palestinska većina, kao što ne mogu ni beskonačno da vladaju nad milionima Palestinaca koji žive u limbu, bez vlastite države.
Jedini put do mira vodi preko rešenja s dve države u kojima bi Izraelci i Palestinci bezbedno živeli jedni pored drugih. Šok aktuelnog rata mogao bi obe strane da natera da se suoče s tom realnošću.
Čarls Kupčan, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džordžtaun i viši saradnik Saveta za međunarodne odnose
