Zatezanje pacifičkog čvora: Šta su doneli predsednički izbori na Tajvanu

Novoizabrani tajvanski predsednik Lai Čing-te, poznat i kao Vilijam Laj, izjavio je da neće tražiti nezavisnost, ali da neće dozvoliti ni ujedinjenje i da će zaštititi zemlju od „pretnji iz Kine“, koja zahteva upravo to.

Mnogo je puta izgovoreno da će sve ostati po starom i da nema razloga za brigu, ali je kineska strana ipak shvatila da je Laj opasnost. Njegove prethodne izjave o nezavisnosti, njegov stav, raspoloženje glasača, pokazuju da Tajvan nema nameru da popusti, ali se ista odlučnost vidi i na drugoj strani.

Napredna stranka (DPP), koja je sada dala predsednika, ubedljivom pobedom nad Kuomintang partijom (KMT) koja se smatra više naklonjenom kineskim vlastima, ne krije da želi nezavisnost i okuplja glasače koji to podržavaju. Sada ih je bilo oko 40 odsto, dok je KMT dobio tek nešto više od 33 odsto. Čestitke su stigle od Amerike, Velike Britanije i Japana, a Peking je upozorio da se tako krši princip jedne Kine i da ni glasanje ni strana podrška neće sprečiti plan da nepriznata tajvanska država ponovo postane deo matice.

Tek desetak država zvanično priznaje Tajvan, među njima je od evropskih Vatikan, nekoliko latinoameričkih, karipskih, pacifičkih i afrička Esvatini (nekadašnji Svazilend). Kako je pitanje priznavanja osetljivo i neke od najmanjih država menjale su odluke, dve ostrvske pacifičke države. Kiribati i Solomonska Ostrava, obe deo Komonvelta, pre pet godina odlučile su istovremeno da odustanu od priznavanja Tajvana i okrenu se Kini. Pre dve godine isto je učinila i Nikaragva.

Uprkos tome što nema dovoljnu podršku i daleko je od prijema u UN, Tajvan je odavno dobio prijatelja u Americi, sa kojom ima specijalne veze, uključujući i snabdevanje oružjem za odbranu i podršku ukoliko dođe do ugrožavanja sigurnosti ili socijalno-ekonomskog sistema stanovnika. Ako bi došlo do oružanog sukoba, ako bi kineska vojska zaista napala, Amerika bi pritekla u pomoć. Ono što bi usledilo bio bi rat u Tajvanskom moreuzu, kroz koji godišnje prođe gotovo polovina svetskih trgovačkih brodova. Bio bi to udarac za ekonomiju sveta, otvorio bi nove probleme sa Kinom, a za Tajvan bi značio ozbiljnu opasnost po opstanak.

Treba reći da je nešto slično pacifičkim ostrvima svojevremeno učinila i Amerika, kada je 1979. odustala od priznavanja Tajvana i okrenula se Kini. Ali ako je morala to da učini ne bi li odobrovoljila Peking i uspostavila ekonomsku saradnju koja je u decenijama koje su nastupile poprimila ogromne razmere, nije morala da odustane od pomoći Tajvanu, koja nikada nije prestala.

Laj je najavio da će slediti put svoje prethodnice Caj Ing-ven, koja nije bila po ukusu Pekinga i čiji  su poseta Americi i susret sa Kevinom Makartijem, predsedavajućim Predstavničkog doma Kongresa, izazvali oštru reakciju kineskog ministarstva spoljnih poslova. Makarti je upozoren da ovim potezom ozbiljno ugrožava američko-kineske odnose.

Iako nepriznat i u kineskoj senci, Tajvan je uspeo da stekne ugled među najsnažnijim svetskim državama, od Amerike, Francuske, Velike Britanije, Nemačke, preko Rusije do Japana. Neformalne diplomatske odnose ima sa gotovo 60 zemalja, što daje prostora i za ekonomski razvoj (jedan od najvećih svetskih proizvođača kompjuterske tehnologije) i za dominantan položaj u azijskim ekonomijama. Smatra se i jednom od najslobodnijih azijskih država, a kao američki saveznik oseća da može da računa na svaku vrstu pomoći, uključujući i obuku vojnika, koju je najavila prethodna vlada.

Zato ne čude zabrinutost Pekinga i nepoverenje u obećanja Laja da neće biti zahteva za nezavisnošću, jer ta želja je u korenu osnivanja tajvanske države i uz saveznika kakva je Amerika samo postaje još veća.