Renesansa na restauraciji: Francuski predsednik u misiji oživljavanja problematičnog drugog mandata

S koje god strane da se pogleda, ima političkog smisla u naoko iznenađujućoj odluci francuskog predsednika Emanuela Makrona da za novog premijera imenuje dosadašnjeg ministra prosvete Gabrijela Atala - koji na tom položaju, doduše, nije sastavio ni pola godine, ali za čiju su dosadašnju karijeru, obeleženu konstantnim napredovanjem, karakteristični česti prelasci s jedne funkcije na drugu. 

Atal jeste mlad - s 34 godine upravo je postao najmlađi premijer u francuskoj istoriji - ali mu iskustva ne manjka. Sa 23 godine dobio je stalno zaposlenje u ministarstvu zdravlja, a sa 29 postao državni sekretar u ministarstvu obrazovanja. Potom je skoro dve godine bio portparol vlade i, kako se taj period dobrim delom podudarao s trajanjem pandemije, priliku da ga upozna već tada je imala i kompletna francuska javnost; usledio je prelazak na mesto ministra za budžet odakle je, posle 14 meseci, prošlog leta prekomandovan na čelo ministarstva prosvete. 

Atala opisuju kao naočitog i elegantnog, staloženog i odličnog komunikatora, britkog u javnim debatama - posebno s predstavnicima krajnje desnice. Potiče iz privilegovanih krugova i završio je sve same elitne škole, ali mu, za razliku od Makrona, empatija nije strana. U više navrata je javno govorio o tome kako je kao tinejdžer bio meta vršnjačkog maltretiranja zbog svoje homoseksualnosti, a nije propustio da se odmah po imenovanju zauzme za interese Francuza s prosečnim i niskim prihodima, onih koji „rano ustaju“ i naporno rade - u brizi za koje se nepopravljivo elitistički nastrojeni aktuelni predsednik, blago rečeno, ne ističe. (Atal je, istini za volju, tom prilikom posegao za formulacijom 2007. uspešno korišćenom u predizbornoj kampanji konzervativca Nikole Sarkozija, koji kao šef države nikome nije ostao u lepoj uspomeni, ali je tu i takvu poruku svejedno bilo potrebno poslati kako bi se napravila mala, no značajna distinkcija u odnosu na Makrona, od početka optuživanog da je „predsednik bogatih“.) 

Nedavne ankete pokazivale su, takođe, da od svih članova vlade Atal uživa najviši rejting u javnosti, pa i s te strane Makronov izbor ima logike. A ni Atalova mladost nije adut tek sama po sebi, već ima i političku konotaciju zbog okolnosti da desničarsko Nacionalno okupljanje (RN) i njegovu kampanju za junske izbore za Evropski parlament, nakon povlačenja Marin le Pen s čela stranke, predvodi jedan politički junoša, 28-godišnji Žordan Bardela. Štaviše, upravo se okolnost da RN u istraživanjima javnog mnjenja održava prednost od desetak odsto u odnosu na Makronovu centrističku Renesansu (RE) vidi kao jedan od glavnih razloga zašto se predsednik na rekonstrukciju vlade odlučio sada i zašto je rešenje za premijersko mesto potražio baš u Atalu, koji je s Bardelom već imao nekoliko zapaženih duela. 

Nakon što je iz dva prošlogodišnja teška okršaja - prvo oko ekstremno nepopularnog podizanja starosne granice za odlazak u penziju, proguranog bez glasanja u parlamentu, a onda oko usvajanja novog, po ukusu krajnje desnice skrojenog zakona o imigraciji - njegova administracija izašla teško uzdrmana, a RE duboko podeljena, promenom na čelu vlade Makron, naime, osim da nekako zaustavi to krvoliptanje, pokušava i da predupredi ono što se trenutno čini ne samo mogućim, nego i verovatnim: pobedu RN na izborima za EP.

Takav ishod bi pre svega svojim simboličnim značajem obeležio ostatak Makronovog drugog i poslednjeg mandata, te predstavljao ogromno ohrabrenje za francusku (i evropsku) krajnju desnicu pred predsedničke izbore koji, istina, slede tek 2027, ali na kojima bi kandidat RN - ko god to bio; najverovatnije opet, po četvrti put, Le Penova - nastupio s dosad najboljim izgledima za pobedu. 

Imenovanjem Atala Makron je, dakle, povukao potez koji bi mogao da ima dalekosežnije implikacije nego što je to obično slučaj kada je reč o francuskim premijerima, koji su u Petoj republici mahom potrošna roba i s funkcije obično odlaze onda kad je šefu države potrebno da prodrma stvari, ili barem stvori privid da to čini. (U takve spada i odlazeća Elizabet Born, tek druga Francuskinja koja se našla na premijerskom položaju: ako će po ičemu ostati upamćena, onda će to biti po tome što je, otkako je posle izbora 2022. Makronov blok izgubio parlamentarnu većinu, nemilice - preko 20 puta - posezala za istom ustavnom procedurom, inače predviđenom samo za izuzetne slučajeve, kako bi vladini zakonski predlozi bili usvojeni bez izjašnjavanja Nacionalne skupštine.

TANJUG / AP / Ludovic Marin, Pool

Uspe li da spreči pobedu RN u junu, o Atalu bi, izuzev ako u međuvremenu po njega nešto baš ozbiljno ne krene po zlu, već moglo da se govori kao o mogućem predsedničkom kandidatu na izborima 2027, možda čak i kao o potencijalnom Makronovom nasledniku, u meri u kojoj o tome uopšte ima smisla govoriti toliko unapred; ali bi, isto tako, neuspeh RE na izborima za EP mogao i da ozbiljno naudi Atalovim izgledima da se jednog dana useli u Jelisejsku palatu. (Što su mu, inače, kolege sa studija odavno predvidele, još 2012. izrazivši očekivanje da će Atal jednog dana postati predsednik Francuske.) 

Zbog imenovanja Atala zasad se nekako najviše prašine podiglo upravo u Makronovom taboru, pošto su neke istaknute figure u njemu verovale - a sigurno i dalje veruju - kako je premijerska funkcija u ovom izvlačenju trebalo da pripadne njima, i(li) brinu da u Atalu dobijaju još jednog potencijalnog rivala na predsedničkim izborima. Briselski sajt Politiko tako piše da „teškaši“ u vladi, ministar unutrašnjih poslova Žerald Darmanen i ministar ekonomije Bruno le Mar - koji i u rekonstruisanom kabinetu ostaju na tim pozicijama - nimalo nisu impresionirani Makronovom odlukom; te da srećan nije ni jedan od Makronovih bivših premijera, Eduar Filip, koji kao i pomenuta dvojica gaji predsedničke ambicije, a donedavno je i sam bio političar s najvišim rejtingom, dok ga Atal nije prestigao. 

S distance posmatrano, pak, ništa od upravo navedenog nema značaja za bilo koga drugog izvan kruga direktno zainteresovanih; tako makar smatraju na dva krajnja pola francuske politike. Lider radikalne levice Žan-Lik Melanšon unapred otpisuje Atala kao Makronovog „portparola“ i ništa više od toga. „Šta Francuzi mogu da očekuju od četvrtog premijera i pete vlade u sedam godina (Makronove vladavine, prim.)? Ne mogu da očekuju ništa“, prokomentarisala je Le Penova. 

Možda ne svi Francuzi, ali da li baš i Le Penova i društvo? Njena stranka je pozdravila decembarsko usvajanje rigidnog zakona o imigraciji - za šta je i imala dobre razloge, budući da je u izmenjenu verziju inicijalnog vladinog predloga uneto mnogo toga od onoga na čemu je RN insistirao - a sama Le Penova je takav ishod proglasila velikom „ideološkom pobedom“. To što su na levom krilu Makronove stranke konsternirani konačnom verzijom zakona i što je to dodatno oslabilo ionako labilnu koheziju njegove šarolike koalicije može samo dodatno da je raduje. 

A ni to nije sve. Sada u užem sastavu rekonstruisane vlade od 14 ministara čak njih osam ima korene u Republikancima (LR), tradicionalno vodećoj stranci desnog centra koja se vremenom takođe pomerila više udesno. (Jedino istinsko iznenađenje u sastavu Atalovog kabineta je, kad smo već kod toga, dolazak Rašide Dati - nekad stroge ministarke pravde u Sarkozijevoj administraciji, sada pod senkom antikorupcionaške istrage koja se od 2021. protiv nje vodi - na mesto ministarke kulture, zbog čega je promptno izbačena iz članstva u LR.)

Pa i za samog Atala, koji je poput Makrona u politiku stupio kao član nekada moćne Socijalističke partije, smatra se da je - opet kao Makron - malo pomalo napustio pređašnje pozicije i s levog se pomakao ka desnom centru. (Nije slučajno prvi radni dan na novom poslu iskoristio da poseti jednu policijsku stanicu i kaže ponešto na temu reda i mira, kao i odgovornosti koja za njihovo očuvanje leži na svim segmentima društva, posebno na porodici i školi.) Ne dobija li onda Francuska još jednu umivenu desnu stranku koja se samo pretvara da je i dalje pozicionirana na centru, univerzalni izgovor nalazeći u konstataciji kako na svaki način treba sprečiti dolazak na vlast krajnje desnice - i da li Le Penova zbog toga treba da bude mrzovoljna ili zapravo zadovoljna? 

Ali hajde prvo da se vidi šta ume i koliko može Gabrijel Atal.