Iran - ključni faktor (ne)stabilnosti u regionu koji preti da proključa: Senka šiitskog polumeseca nad Bliskim istokom

Rasplamsavanje sukoba između Izraela i Hamasa u Pojasu Gaze u oktobru prošle godine otvorilo je pitanje uloge Irana, ne samo u tom ratu, nego i u raznim drugim sukobima koji su u toku širom Bliskog istoka. Već sada je teško opisati nasilje oko američkih baza u Iraku, na libanskoj granici ili Crvenom moru kao sukobe niskog intenziteta. Vođen kombinacijom već ostarelog ajatolaha Alija Hamneija i Revolucionarne garde, Iran je u centru svega što se dešava u regionu.

Islamska republika je, uprkos decenijama izolacije, sankcija i povremenih unutrašnjih potresa, uspela da izbori status regionalne sile, koji više niko i ne pokušava da ospori. Za uspon Irana svakako su „najzaslužnije“ ili „najodgovornije“ Sjedinjene Države. Pre revolucije 1979. godine, ono što je oblikovalo geopolitiku tog regiona bila je takozvana Niksonova doktrina, koja je podrazumevala Iran, Izrael i Japan kao najjače tvrđave američkog uticaja u Aziji. Ona se zasnivala na prodaji sofisticiranog konvencionalnog naoružanja iranskom šahu Rezi Pahlaviju. Procenjuje se da je tokom sedamdesetih godina šah kupio najnaprednije američko oružje u vrednosti od tadašnjih 15 milijardi dolara, koje je bilo tehnološki superiornije od većine dostupnog drugim saveznicima Amerike, osim Izraela. Mnogi analitičari smatraju da su i Nikson i Henri Kisindžer verovali da će jačanje iranske vojske stabilizovati Bliski istok. Pošto se šah smatrao „policajcem“ regiona, Iranu je dodeljena uloga tampon-države, čija je funkcija bila da spreči širenje komunizma i obezbedi stabilno snabdevanje naftom.

Revolucija 1979. godine donela je potpuni preokret. Iran, nekada saveznik Sjedinjenih Država, pretvorio se u jednog od njenih najvećih neprijatelja, odupirući se, kako je isticao, njenim imperijalnim tendencijama. Ono što se u prvim godinama posle obaranja monarhije i udara ajatolaha Homeinija 1979. godine zvalo „izvozom islamske revolucije“, danas poprima formu ambicioznog delovanja u celom regionu - ako zatreba i šire, kao što pokazuje iranski angažman tokom rata u Bosni. Kako su u gotovo svaki konflikt na Bliskom istoku umešani SAD i Izrael, vlast u Teheranu smatra da je njena sveta dužnost suprotstavljanje „američkom imperijalizmu“ i „cionističkom režimu“. Ovo posebno važi za izraelsku okupaciju palestinske zemlje koja traje još od rata 1967. godine.

Palestinci su većinski muslimani suniti, ali to ne sprečava iransku šiitsku teokratiju da finansijski i na druge načine pomaže radikalni i militantni pokret Hamas, koji upravlja Pojasom Gaze. U okvirima šireg plana, Teheran je stvorio „šiitski polumesec“, koji se od Irana proteže na zapad, preko većinski šiitskog Iraka, Sirije, kojom vladaju dinastija Asad i pripadnici manjinske šiitske sekte Alavita, do Libana gde je uz obilatu finansijsku i vojnu pomoć stvorena „Božija partija“ Hezbolaha, čije vojno krilo danas predstavlja moćnu i dominantnu silu u Libanu. Na jugu, u Jemenu, Iran je podržao pobunu svojih šiitskih saveznika Huta i izazvao višegodišnji građanski rat, ali i velike probleme u Crvenom moru gde Huti raketiraju izraelske i zapadne trgovačke brodove.

TANJUG / AP / Vahid Salemi

Zanimljiva je i iranska podrška Iraku. Iako su u prošlosti međusobno ratovali, još od američke invazije na Irak 2003. godine, šiitske grupe koje podržava Iran kontinuirano su napadale američke snage u toj zemlji. Jedan od poslednjih napada dogodio se krajem januara ove godine na vazduhoplovnu bazu Al Asad kada je ranjeno nekoliko američkih i jedan irački vojnik. Odgovornost za napad preuzele su radikalne grupe Harakat al Nudžaba i Kataib Hezbolah, koje finansira i naoružava Iran i koje sada deluju pod nazivom Islamski otpor u Iraku. Prema podacima Pentagona, od 7. oktobra prošle godine, kada je došlo do sukoba u Gazi, ta grupa izvela je 120 napada na vojne baze u kojima su smeštene američke i druge strane trupe.

Dok pojedini analitičari smatraju da je u pitanju želja Teherana da iz Iraka ode i poslednji od 2.500 američkih vojnika, neki, poput spoljnopolitičkog komentatora Boška Jakšića, misle da je to nastavak osvetničke kampanje Irana za ubistvo generala Kasema Solejmanija. Jakšić za NIN ističe da je on verovatno bio najistaknutija figura u bezbednosnoj i obaveštajnoj hijerarhiji Teherana.

„Napad američkog drona pored aerodroma u Bagdadu, kada je u februaru 2020. ubijen Solejmani, svakako je bio veliki gubitak za Iran. Komandant elitne jedinice Al Kuds Islamske revolucionarne garde bio je sposoban strateg i koordinator svih iranskih vojnih aktivnosti po regionu. U zemlji snažnog šiitskog kulta mučeništva, hadž Kasem je velikomučenik. Šahid iznad svih drugih, sinonim otpora. General je posthumno dobio status kakav imaju samo Homeini i sadašnji vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei. U Teheranu ponavljaju da će se žestoko osvetiti, što je ista pretnja koja se upućuje Izraelu posle tajnih operacija Mosada u kojima je stradalo više iranskih nuklearnih eksperata. Svaka akcija može da se tumači kao osveta koju iranska javnost očekuje. Pa i akcije Huta po Jemenu. Ubistvo Solejmanija je homogenizovalo Iran, pa je veliko pitanje da li je njegovom likvidacijom Amerika više dobila ili izgubila“, ukazuje Jakšić.

Iran pak tvrdi da tokom rata u Gazi njegovi saveznici iz Osovine otpora ne dobijaju direktive iz Teherana i da preduzimaju nezavisne borbene akcije u znak solidarnosti sa Palestincima – poput Hezbolaha na severnoj granici Izraela ili Huta čiji su raketni napadi dronovima u Crvenom moru poremetili tokove globalne pomorske trgovine. Uprkos demantijima, jasno je da su borbena dejstva orkestrirana i da pokazuju koliko Iran ima uticaja na bliskoistočne konflikte.

U vreme kada je već šest arapskih država normalizovalo odnose sa Izraelom, a Saudijska Arabija je bila na putu da to uradi, Iran ne krije ambiciju da sebe predstavi kao ključnog palestinskog zaštitnika i vodeću silu u borbi protiv Izraela. Rat u Gazi je Teheranu otvorio priliku da osnaži pozicije u svetu islama, posebno na Bliskom istoku. Odabrana je strategija obazrivosti: Iran pažljivo izbegava da bude uvučen u direktan sukob sa Amerikom, ali posrednički deluje preko svojih paravojnih saveznika po regionu i time daje do znanja da neka nova bezbednosna arhitektura regiona ne može da bude stvorena a da se Islamska republika ne pita.

Svestan da je u ovom trenutku gotovo nemoguće normalizovati odnose sa Zapadom, Iran se sve više okreće Rusiji, Kini i BRIKS-u, što Jakšić smatra normalnim sledom događaja.

TANJUG / AP / AP Photo / File

„U prvim danima Homeinijeve revolucije važio je princip ‚Ni Istok, ni Zapad‘. Sjedinjene Države bile su ‚veliki sotona‘, a tadašnji Sovjetski Savez ‚mali sotona‘. Iran je pokušavao da sačuva svoj jedinstveni politički model miksa republike i teokratije. Globalni potresi i decenijske kaznene mere uticale su na pragmatske korekcije modela. Pritisnut socijalnim pritiscima iznutra, Iran je u vremene vladavine liberalnog krila potpisao sporazum sa pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, plus Nemačkom, o kontroli svog nuklearnog programa zbog strahovanja sveta da bi mogao da proizvede atomsku bombu.

Donald Tramp je 2018. taj sporazum jednostrano raskinuo i Iranu zaveo veoma oštar režim sankcija, od kojih su najteže bile one u sektorima nafte i bankarstva. Restrikcije izvoza nafte, osnovnog izvora nacionalnih prihoda, uticale su da se Iran okrene Kini, čiji su energetski apetiti ogromni“, priča Jakšić i dodaje:

„Izbijanje rata u Ukrajini promenilo je mnoge geostrateške balanse, uključujući onaj u nestabilnom području šireg Bliskog istoka. Vlasti u Teheranu usaglasile su značajan vojni sporazum sa Moskvom. Iran Rusiji isporučuje kamikaze dronove i kupuje 50 lovaca ‚suhoj 35‘. Istovremeno predstavlja novu hipersoničnu raketu ‚fatah-2‘, za koju se kaže da može da pogodi ciljeve na udaljenosti od 1.400 kilometara.

Gubeći nadu u normalizaciju odnosa sa Zapadom, Iran istražuje opcije da bi izašao iz izolacije i oporavio privredu koja je pod teškim pritiskom američkih sankcija. Iran je 2022. primljen u Šangajsku organizaciju za saradnju. Potom je zatražio i dobio članstvo u BRIKS-u, grupaciji koja predstavlja 40 odsto svetske populacije i 26 procenata globalne ekonomije. Ulaskom Irana, potencijali BRIKS-a znatno su ojačani pošto Islamska republika kontroliše oko četvrtine bliskoistočnih rezervi nafte i ima druge po veličini rezerve gasa na svetu. U ovom trenutku dobici od članstva u BRIKS-u su više politički i diplomatski, nego ekonomski i finansijski“.

Vraćajući se na samu situaciju na terenu, pitanje svih pitanja je može li se zaustaviti rat u Gazi i obezbediti kakvo-takvo primirje. Prema zvaničnim podacima različitih međunarodnih organizacija, do sada je poginulo više od 35.000 ljudi, dok je više od 70.000 ranjeno. Izrael se suočava sa sve većim globalnim pritiskom da zaustavi sukob, ali i dalje uživa podršku Sjedinjenih Država, ne baš onako snažnu kao na početku, ali ipak podršku. Vašington je pozvao na „privremeni prekid vatre“, ali je u Savetu bezbednosti UN stavio veto na rezoluciju koja je pozivala na hitan prekid sukoba.

U Parizu je nedavno postignut načelni sporazum o obustavi sukoba u Gazi i oslobađanju izraelskih talaca, koji obe strane i dalje razmatraju. Najnoviji masakr izraelskih snaga na severu Gaze krajem prošle nedelje, u kojem je ubijeno gotovo sto Palestinaca, mogao bi da sruši mogućnost primirja, ali Boško Jakšić smatra da bi do neke, barem kratkoročne obustave sukoba moglo da dođe i da bi takav razvoj događaja odgovarao Teheranu.

„Ima signala da bi posle tri meseca od sedmodnevnog primirja propraćenog razmenom 110 talaca za 240 palestinskih zatvorenika mogao da se potpiše novi prekid vatre tokom islamskog svetog meseca Ramazana, i da bi to vodilo oslobađanju stotinak talaca koje Hamas i dalje drži u Pojasu Gaze. Bio bi to razvoj koji bi Teheran pozdravio. Iran, kao i SAD, jasno daju do znanja da ne žele proširenje konflikta. Povratak na pređašnji status kvo je dobrodošao: sukob niskog intenziteta, neprijateljstvo sa Zapadom definisano u laboratoriji teokratske vlasti, bliskoistočno rivalstvo i borba za uticaj dve suprotne vizije političkog i društvenog života“, zaključio je Jakšić.