Obavezno služenje vojnog roka: Prikrivanje kosovske stvarnosti

Izgleda da u Srbiji više nema važnog pitanja a da u svojoj poruci ne sadrži pretnju i da, prema tumačenju vlasti, nije bezbednosno. Kad ministar odbrane i lider SNS-a Miloš Vučević u šturom obrazloženju inicijative za obavezno služenje vojnog roka, između ostalog, kaže da su „naše potrebe, odbrambene i bezbednosne da imamo nove regrute, nove obveznike i novi sastav, koji je uvek spreman da čuva državu“, onda on valjda sugeriše mogućnost nekog novog sukoba, u koji ćemo jamačno, ničim izazvano, biti uvučeni.

Tako nekako danas izgleda stvarnost u Srbiji, bremenitoj od vlasti indukovanim tenzijama, ispod koje su sve ostale stvarnosti. Ako hoćete, možemo i da pojednostavimo – mantra „samo da rata ne bude“ uvek daje željeni rezultat. Prepoznaje se sve ovo i po tome što o srpskoj stvarnosti najglasnije pričaju pokvarenjaci i budale, ljudi ujedinjeni u tome da nikad nemaju dilemu i sumnju, ali zato uvek imaju rešenje. I to, po pravilu, vrlo jednostavno.

Ništa drugačije nije ni sa inicijativom koju je najavio Vučević, a prema kojoj će Generalštab Vojske Srbije i Ministarstvo odbrane pokrenuti inicijativu za vraćanje obaveznog služenja vojnog roka. Dakle, trinaest godina nakon što je uvedena profesionalna vojska, a obavezno služenje stavljeno ad akta, jedino što je Vojska Srbije navela je da predlog dolazi „nakon detaljnog razmatranja opšte bezbednosne situacije i savremenih izazova sa kojima se suočava Srbija kao vojno neutralna zemlja“.

Osim ovog, saznajemo još da je neko odoka razrezao da bi vojni rok trebalo da traje četiri meseca. Izostalo je bilo kakvo objašnjenje koje bi javnost uverilo da je na ovoj ideji ozbiljno rađeno, i što je još važnije, kako će ovaj naum biti sproveden u delo. Nekadašnji načelnik Uprave za odnose sa javnošću Vojske Srbije i član pokreta Srbija centar, Petar Bošković za NIN kaže da je najpre trebalo da se ispita bezbednosna situacija, te da, prema informacijama koje ima, to nije urađeno.

„Očigledno je reč o političkoj odluci“

„Očigledno je reč o političkoj odluci koju vlast kroz parlament može da donese, ali garantujem da to u praksi ne može da se sprovede. Ova inicijativa služi da se prikrije činjenica da vlast postepeno odustaje od Kosova. Pa evo, nedavno je odlučeno da automobili sa kosovskim tablicama mogu nesmetano da prolaze kroz Srbiju, a prošle godine umalo nije zbog toga izbio rat. Od 2017. se ideja o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka po potrebi lansira u medijima. Osim toga, u poslednjih nekoliko godina dramatično je palo poverenje u vojsku kao instituciju. A ono je donedavno iznosilo skoro 70 odsto. Zašto se to desilo? Pa zato što se u ovih 11 godina promenilo sedam ministara odbrane. To se jednostavno ne radi. Vučević nema pojma o sistemu, a svi ti ministri imaju loše savetnike koji se dodvoravaju“, kaže Bošković.

On, takođe, podseća da su u periodu od 2007. do 2010. rezultati profesionalizacije vojske bili izuzetni, te da je tada bilo 10.000 vojnika po ugovoru sa tendencijom da se dobar deo prevede u sastav Vojske Srbije. On napominje i da je tada popunjenost vojske bila oko 90 i da problemi počinju negde 2012.

„Odjednom Ministarsvo diže stepen tajnosti kada je reč o popunjenosti vojske. Istovremeno, tačne informacije šalju u inostranstvo. A od domaće javnosti se kriju jer nije uspostavljena ni aktivna ni pasivna rezerva. Osim toga, kada smo krenuli sa profesionalizacijom, u to vreme nudili smo dobre uslove, solidnu platu, dok je ona sada ispod republičkog proseka. Nije tajna da pripadnici vojske nisu živeli od plata, nego od drugih benefita.

TANJUG / Ministarstvo odbrane i vojske Srbije

Moj vozač je, recimo, tada imao 46.000 dinara platu, ali je zato kroz dnevnice koje su iznosile 2.200 dinara dobijao još 50 odsto. Dolaskom Vučića na mesto ministra odbrane dnevnica je smanjena na 150 dinara. Danas iznosi 1.100, što je tek polovina sume koju smo davali pre petnaestak godina. Prirodno, tada počinje osipanje kadra. I to ne samo vojnika, nego i podoficira i oficira. U Litvaniji, recimo, vojnik ima platu 3.000 evra, a u Švedskoj i Norveškoj koje, takođe, imaju obavezno služenje vojnog roka, ljudi koji nisu služili ne mogu da se zaposle u javnim službama“, priča Bošković.

Nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore Dragan Paskaš u izjavi za Danas ističe da bi Vučević kao čovek na odgovornoj funkciji trebalo da izađe sa gotovim planom, te da ovakvu najavu vidi kao površan potez. „Ovaj korak podrazumeva i da su u budžetu planirane pare, jer ako neko očekuje da će vratiti vojnika u ambijent od pre 20 godina, gde ih je bilo po 20 u spavaonici, onda ne razume sistem ili ima loše namere. U drugim zemljama ljudi sada traže poluhotelski smeštaj, odgovarajuću hranu, vreme posvećeno sebi“, rekao je Paskaš za Danas.

Materijalni momenat kao jedan od ključnih problema u sprovođenju ideje o obaveznom služenju vojnog roka vidi i Bošković. On ističe da su oficiri nekada imali primanja u visini tri prosečne plate. „Obezbedite te uslove i nećete imati nikakav problem. Čak i oni koji su bili na dobrovoljnom služenju vojnog roka, kada vide kako živi njihov starešina, napuštaju vojsku. To je ključni problem. Da ne govorimo o činjenici da su potrebna ogromna sredstva da se čitava stvar pokrene. U vreme kada je ministar bio Zoran Đorđević govorilo se o cifri od 700-800 miliona evra.“

Urušavanje ugleda vojske i oficira

On, takođe, navodi da je bitan uslov za vraćanje obaveznog služenje vojnog roka povratak ugleda vojske, te da je za to potrebno menjati čitavu kulturnu politiku. „Znate šta, svi imamo otadžbinu, ali nemamo državu. Mi decu nismo naučili u školama šta da rade u slučaju poplava, zemljotresa… Poginuli bi ko vrapci samo zbog panike i zato što ne znaju šta da rade. Kada stvorimo takvu atmosferu u društvu, onda možemo da razmišljamo o preuzimanju jednog uspešnog modela. U Norveškoj se biju ko će da ide u vojsku jer imaju benefite, jer je to čast i zato što je ugled oficira na visokom nivou.“

A na urušavanju ugleda vojske i oficira, nije tajna, radili su upravo oni koji su o njoj morali najviše da brinu. Tako je tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin, nakon što je predsednik Aleksandar Vučić u avgustu 2018. obznanio da se ponovo razmišlja o obaveznom vojnom roku, rešio, kako je kazao, da žrtvuje 15 dana svog života. „Svi mi koji nismo služili vojsku sada imamo priliku da to uradimo. Ako mogu ja da idem i dam 15 dana svog života, zašto ne bi neko drugi, tu nema opravdanja“, kazao je tada Vulin. Niko, naravno ne može poreći da je Vulinovo odricanje hvale vredno, ali on nema opravdanja za mnogo ozbiljnije stvari od izbegavanja vojske.

TANJUG / Ministarstvo odbrane i vojske Srbije

Sad, u poređenju sa Vulinovih 15 dana službovanja, četiri meseca, koliko je predvideo Generalštab, dođe kao težak dril, ali stručnjaci procenjuju da bi optimalno vreme za kompletnu obuku bilo devet meseci, što je teško zamislivo u ovom trenutku. Bošković, istovremeno, postavlja i pitanje ko je Vojsku Srbije doveo u ovakvo stanje. „Gospodo iz vlasti, vi ste odgovorni. Vi ste doveli generale koji su do juče krali traktore i švercovali vozila i koji nikad u normalnom sistemu ne bi postali generali, jer samo s njima možete ovako da devastirate vojsku“, kategoričan je Bošković.

A o stanju u vojsci možda najbolje govori podatak koji je 2021. izneo Vojni sindikat - da je armiju napustilo skoro 10.000 obučenih profesionalaca i da je stanje operativnosti vojske, kada su u pitanju ljudski resursi, „daleko od onog koje državnom vrhu prikazuju vojni zvaničnici“. Verovatno otuda i procene vojnih analitičara da za nekadašnju popunjenost vojske nedostaje čak 30 odsto ljudi. Teško da bi u tom smislu četvoromesečna obuka bitno promenila stvari.

Doda li se tome podatak da Ministarstvo unutrašnjih poslova broji 50.000 pripadnika, što je skoro duplo više od vojske, jasno je na koje ministarstvo sile je država stavila akcenat. I zašto.