Od konduktera do bombardera: Kako je vlast od Slobodana Tešića stvorila najvećeg trgovca oružjem

Uprkos svim zabranama, sankcijama SAD i Velike Britanije, Interpolovoj poternici, pa čak i strašnoj nesreći 2022, kada je u padu aviona osam osoba poginulo, omiljeni trgovac naoružanjem srpskih vlasti Slobodan Tešić ostvaruje rekordne prihode i profit. Za njega je prošla, 2023. po mnogo čemu bila veoma uspešna godina, što se za državne fabrike naoružanja i vojne opreme baš i ne bi moglo reći. Tim pre što je ovih dana počeo novi talas otpuštanja „prekobrojnih“ u valjevskom Krušiku, sa kojim su Tešićeve firme u proteklom periodu sklopile niz sumnjivih ugovora. Istovremeno, samo tri privatne firme, koje se dovode u vezu sa Slobodanom Tešićem, prošle godine izvezle su više naoružanja i vojne opreme, proizvedene u Srbiji, od nekada neprikosnovenog, najvećeg izvoznika, državne kompanije Jugoimport SDPR.

Istraživački tim NIN-a otkrio je da su u prvih 11 meseci Valir, Sofag i Zenitprom, tri firme koje kontroliše Tešić, iz ovdašnjih fabrika namenske industrije izvezle oružja i municije u vrednosti od skoro 91,2 miliona evra. Konkretno Valir je izvezao robu vrednu 58,4 miliona evra, Sofag 26,4 miliona, a Zenitprom 6,4 miliona evra. Iako je u odnosu na druge imao više nego skroman rast, Zenitprom je za 11 meseci prošle godine u odnosu na celu 2022. izvoz naoružanja i vojne opreme iz Srbije skoro udvostručio, sa 3,3 miliona na 6,4 miliona evra, uz rast od 94,2 odsto, na čemu bi mu pozavideli i najuspešniji srpski izvoznici. Osim Valira, koji je izvoz u istom periodu povećao 164,2 odsto, sa 22 miliona na 58,4 miliona evra. Šta tek reći za Sofag, čiji je izvoz, za nepunih godinu dana, porastao 662 odsto, sa 3,46 miliona na 26,4 miliona evra.

Da je to divljenja vredan poslovni uspeh svedoči i podatak da je u istom periodu nekada (i sada) najveći državni trgovac naoružanjem i vojnom opremom, Jugoimport SDPR, uspeo da od izvoza ostvari prihod od nepunih 73,2 miliona evra, što je za 18 miliona evra slabiji rezultat od Tešićevih kompanija. Za nevericu je da državno preduzeće sa dominantnom ulogom i pozicijom na našem tržištu, sa 359 zaposlenih, višedecenijskom tradicijom, logistikom i razgranatom mrežom agenata širom sveta ima lošije izvozne rezultate od privatnog trgovca, sa svega nekoliko zaposlenih u tri firme, od kojih je najstarija osnovana pre samo četiri godine.

Uz to, opravdano se nameće pitanje čemu uopšte služe prodajne i marketing službe i kompletan menadžment najvećih državnih preduzeća namenske industrije, a posebno valjevskog Krušika, kragujevačkog Zastava oružja, čačanske Slobode, trsteničke Prve petoletke – namenske, iz čijih fabrika i izlaze gotovi proizvodi, za koje su jedino i zainteresovani privatni trgovci naoružanjem. „Milan Blagojević“ iz Lučana i Prva iskra iz Bariča, naime, snabdevaju druge vojne fabrike sirovinama, a Prvi partizan iz Užica posluje sve bolje i uglavnom proizvedenu municiju sam, bez posrednika, prodaje stranim kupcima. Nabrojana strateški važna državna preduzeća zajedno su na strana tržišta do kraja novembra 2023. direktno, bez posrednika, izvezla oko 156,5 miliona evra vrednu robu.

Pri tome, ovih sedam državnih preduzeća zapošljavaju više od 10.200 ljudi. Zvuči skoro paradoksalno, ali je istina da su tri Tešićeve firme sa po nekoliko zaposlenih uspele da ino-kupcima u prvih 11 meseci 2023. ostvare 11 puta veći izvoz naoružanja i vojne opreme od najstarije fabrike naoružanja Zastava oružja (njen izvoz za 11 meseci lane bio je 8,55 miliona evra), 10 puta više od Prve iskre - namenska (9,3 miliona), devet puta više od Prve petoletke (10,3 miliona), četiri i po puta više od Krušika (20,8 miliona evra), tri puta više od „Milana Blagojevića - namenska“ (29,7 miliona evra) i Slobode (27 miliona evra). Jedini svetli primer je užički Prvi partizan, koji je u istom periodu od izvoza svojih proizvoda zaradio nešto više od 60 miliona evra, znalački koristeći ogromnu potražnju za municijom na svetskom tržištu naoružanja. Ali, čak i Prvi partizan bi morao isporuke stranim kupcima da poveća za 50 odsto samo da bi se po ostvarenom izvozu približio firmama koje kontroliše najveći privatni trgovac oružjem na Balkanu.

Sami po sebi ovi podaci izazivaju dodatno podozrenje jer proizvođači, za razliku od trgovaca, imaju mogućnost da na inostrana tržišta svoje proizvode prodaju direktno, bez posrednika, po najpovoljnijim uslovima ili da, vodeći se svojim interesima, diktiraju uslove i domaćim trgovcima. Uprkos tome, zvanični podaci iz finansijskih izveštaja pokazali su da je kraj 2022. čak 10 od 19 preduzeća iz grupacije Odbrambena industrija Srbije dočekalo u minusu, te da su sva ta preduzeća zajedno te godine iskazala neto gubitak od 11 miliona evra, o čemu je NIN opširno pisao u avgustu 2023. u tekstu Ko je opljačkao oružare. A skoro istim tempom, kojim se gomilaju gubici državnih fabrika, rastu prihodi i profiti privilegovanih, privatnih trgovaca oružjem.

Iako Tešić nije formalni vlasnik Valira, Sofaga i Zenitproma, brojne su indicije koje pokazuju da ih upravo on kontroliše. Sofag je osnovan 20. aprila 2020, firma je registrovana na Dedinju, u Diplomatskoj koloniji 4, a prema podacima Agencije za privredne registre, zvanični vlasnik je Tešićeva mlađa ćerka, Jelena Petrović. Izvori NIN-a potvrđuju da je dugačak konvoj kamiona, koje je angažovao Sofag, natovaren oružjem i municijom, pravio priličnu gužvu na graničnom prelazu Gradina poslednjih dana novembra 2023.

NIN / NIN Slobodan Tešić

Veza Tešića sa firmom Valir otkrivena je nakon što se kod Kavale u Grčkoj srušio avion sa oružjem ovog preduzeća, u julu 2022. Tada je poginulo svih osam članova posade aviona, koji je prevozio mine iz Krušika, koje je Valir preprodao Bangladešu. Indikativno je da je ta firma registrovana samo 11 dana nakon što su SAD, na Međunarodni dan borbe protiv korupcije 9. decembra 2019, uvele nove sankcije Tešiću, njegovim saradnicima i firmama sa kojima je u to vreme bio povezan. U APR je kao formalni osnivač i direktor Valira upisan Stefan Čupković. Nekoliko meseci ranije, u maju 2019. osnovana je i firma Elvante (Elvante ltd). U APR-u se kao njen vlasnik vodi istoimeno preduzeće Elvante limited sa Kipra, u kom je Čupković jedan od dvojice direktora. Drugi je bio Goran Andrić, čije se ime na crnoj listi SAD nalazi odmah iza Tešićevog, uz obrazloženje da je jedan od njegovih najvažnijih saradnika.

Uz to, Čupković je prilikom osnivanja, 22. septembra 2020, bio i prvi direktor firme Lusor, koja je sa Tešićem povezana preko njegovog saradnika Kaleda Hameda. Kao njen vlasnik tada je bio upisan kiparski Hamervate limited, a sada je kao vlasnik Lusora u APR-u upisan Novus restaurants, čiji je jedini vlasnik Tešićev saradnik Kaled Hamed, državljanin Jemena sa srpskim pasošem. Direktor Novus restaurants-a od početka rada je Novak Novović, koji je u međuvremenu zamenio Čupkovića i na mestu novog direktora Lusora. KRIK je svojevremeno objavio da je 2016. Vlada Srbije, dok je Aleksandar Vučić bio premijer, Tešićevom partneru Hamedu dodelila državljanstvo Srbije, preskačući redovnu proceduru i pozivajući se na „nacionalni interes“.

Zenitprom je osnovan 7. maja 2018, na adresi Diplomatska kolonija 14 u Beogradu, samo godinu dana nakon što je Tešić prvi put bio na meti američkih sankcija. Kao vlasnik i direktor se u APR-u vodi Goran Tukić, koji je pre toga radio u državnom Jugoimport SDPR-u, a jedno vreme bio je i direktor takođe državnog preduzeća Utva avioindustrija iz Pančeva. BIRN je, međutim, u avgustu 2022. objavio da im je više različitih izvora potvrdilo da Tešić kontroliše i Zenitprom. U međuvremenu je kao sedište firme prijavljena nova adresa - Hercegovačka 16, u Beogradu na vodi – da bi tri meseca kasnije, na bivšoj adresi Zenitproma bila registrovana Fondacija Humana srca, koju vodi Tešićeva ćerka Danijela Vasilijević, a na istoj adresi je prijavljena i njena firma Emar. U akcijama ove Fondacije učestvovali su prijatelji predsednika Vučića, njegov kum i predsednik Izvršnog odbora SNS-a Darko Glišić i vlasnik i glavni urednik Informera Dragan J. Vučićević.

Čak 42 odsto oružja vrednog 38,3 miliona evra, koje su lane izvezle firme pod Tešićevom kontrolom, završilo je u Bugarskoj, a po vrednosti ostvarenog izvoza slede Azerbejdžan sa 18,65 miliona evra, Senegal sa 10,87 miliona, SAD sa nešto više od 9,1 milion, Turska sa 4,8 miliona, dok je ostalim zemljama isporučeno naoružanje vredno 9,4 miliona evra.

Sofag je kupcima iz Bugarske isporučio naoružanje proizvedeno u fabrikama domaće odbrambene industrije vredno 21,6 miliona, a Valir za 16,7 miliona evra. Zli jezici bi sada rekli da se Bugarska baš potrudila da pomogne i „oživi“ rad ovdašnjih fabrika naoružanja, što se nikako ne uklapa u nametnuti narativ vlasti. Naime, od otkrivanja afere Krušik 2019, najviši predstavnici vlasti, među kojima se posebno isticao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, nebrojeno puta su u javnosti ponavljali tvrdnju da Bugarska želi da uništi ovdašnju namensku industriju, lažno optužujući uzbunjivača iz Krušika Aleksandra Obradovića i istraživačke novinare koji su pisali o ovoj aferi da zapravo rade „za interese bugarske vojne industrije“.

A od tada do danas, skoro pet godina, dok je vlast pokušavala da odbrani neodbranjivo, čvrsto žmureći na dokumentovane dokaze da su sporni ugovori sklapani na štetu državnih preduzeća, privatni trgovci bliski vlastima, među kojima je i Tešić, koriste privilegovani položaj u fabrikama odbrambene industrije i kupuju oružje, municiju i drugu vojnu opremu po nepromenjenim uslovima i cenama ispod tržišnih, čime se nanosi direktna šteta proizvođačima u državnom vlasništvu. Istovremeno, sve što kupe po cenama ponekad manjim i od cene koštanja, privatni trgovci stranim kupcima prodaju po višestruko višim cenama i tako ostvaruju ogroman profit, koji zadržavaju za sebe. Čitaoci NIN-a su prvi, još 2019, saznali kakvu je ulogu u ovim sumnjivim poslovnim aranžmanima imao glavni junak i ove najnovije priče, a nažalost od tada do danas se malo toga promenilo. Omiljeni trgovac oružjem srpskih vlasti očito je uspeo da sačuva svoj položaj, status i privilegije.

Malo je, međutim, verovatno da je sve oružje koje su Tešićeve firme lane izvezle u Bugarsku tamo i ostalo. Zato se kao ključno nameće pitanje gde zapravo završava naoružanje nakon što dođe u Bugarsku i ko je stvarni kupac tog naoružanja i to će svakako biti tema posebnog istraživanja u narednom periodu.

Druga „omiljena“ izvozna destinacija Tešićevih firmi u 2023. bio je Azerbejdžan. Kargo avioni azerbejdžanskog avio-operatera Silk vej transportovali su sa beogradskog i niškog aerodroma oružje i municiju iz srpskih fabrika namenske proizvodnje vredno 18,65 miliona evra. Od prve isporuke za Azerbejdžan, u novembru 2020, pa do poslednje evidentirane, u oktobru 2023, Valir je kupcima iz te zemlje prodao oružja i municije za čak 78 miliona evra, ili tačnije za 77.981.118 evra. I to ne bi bilo toliko čudno da od oružja i municije, koje su Tešićeve kompanije ranije isporučile Jermeniji, do 15. juna 2020, nisu ginuli azerbejdžanski vojnici tokom sukoba zbog Nagorno-Karabaha. NIN je svojevremeno prvi objavio da su Tešićeve firme Vektura trans i Partizan tek isporučile najmanje 142.000 komada minobacačke municije različitog kalibra, 10 raketa grad-2000, 50 minobacača za mine kalibra 120 milimetara i tri protivavionska topa M55 kalibra 20 milimetara.

Nakon izbijanja sukoba u junu 2020. i pogibije nekoliko azerbejdžanskih vojnika od oružja proizvedenog u fabrikama Krušik, Prva petoletka - namenska i Zastava oružje, izbio je veliki diplomatski skandal, a Ministarstvo spoljnih poslova Azerbejdžana je „izrazilo duboko razočaranje i zbunjenost zbog saznanja da je Srbija prebacila veliku količinu minobacača i drugog oružja različitog kalibra u Jermeniju, koja je zatim to oružje iskoristila u napadu na azerbejdžanske policajce na granici dve zemlje“.

U rešavanje ozbiljnog diplomatskog problema uključili su se i predsednici dveju zemalja, dugogodišnji ambasador Azerbejdžana u Srbiji je razrešen dužnosti i uhapšen po povratku u zemlju, Srbija je morala prevremeno da otplati veliki kredit Azerbejdžanu, a omiljeni trgovac oružjem srpskih vlasti, koji je do juna 2020. snabdevao odbrambene snage Jermenije, samo par meseci kasnije započeo je, doduše preko druge firme (Valir), sa isporukama oružja i municije Azerbejdžanu, koje do danas nisu prekinute. Već te 2020. Valir je u Azerbejdžan izvezao oružje vredno 12,8 miliona evra, sledeće godine za čak 41,58 miliona, pretprošle za 4,9 miliona, a lane do kraja novembra za 18,6 miliona evra. Ukupno za tri i po godine skoro 78 miliona evra.

Osim što su za posledicu imale diplomatski skandal, isporuke oružja Vekture trans kupcu iz Jermenije bile su sporne i zbog nekih drugih razloga. Tri nedelje pre 9. marta 2018, kada je Tešićeva Vektura trans potpisala prvi ugovor sa Krušikom za izvoz u Jerme­niju, Nadzorni odbor fabrike iz Valjeva dao je saglasnost na 7,15 miliona dolara vredan direktan ugovor ove državne fabrike sa Ministarstvom odbrane Jermenije. Taj posao, međutim, nije nikada realizovan, jer nije dobio saglasnost - nadležnih u Srbiji! Za razliku od Krušika, Tešićeva firma je za ugovorene isporuke sa istim kupcem u Jermeniji brzo dobila sve potrebne saglasnosti – ministarstava odbrane, unutrašnjih i spoljnih poslova, BIA i na kraju Ministarstva trgovine.

Dok je u maju 2018, kako se sam hvalio, Vučić dobijao počasti u Azerbejdžanu, Tešiće­va Vektura trans je te godine sa Krušikom potpisala četiri ugovora i započela sa isporukama oružja Jermeniji, vredna 5,9 miliona evra i 5,3 miliona do­lara, a iz „paking liste“ vidi se da je uz mine iz Krušika isporučila i tri protivavionska topa M55A4 Za­stava oružja i 100 minobacača Prve petoletke - namenske, čija je direktorka u to vreme bila Anđelka Atanasković, kasnije ministarka privrede u drugoj vladi Ane Brnabić. To oružje Vektura trans je izvezla preko poreskog raja na Mar­šalskim ostrvima. Izvoz preko poreskih rajeva stvara sumnju i da je Krušik dodatno oštećen u korist trgovca posrednika, koji ima pravo samo na proviziju kao procenat od krajnje cene, koji je iznosio pet odsto.

Uganda, Nigerija, Kongo, Libija i Egipat su već tradicionalna tržišta na afričkom kontinentu kojima kompanije Slobodana Tešić godinama izvoze oružje i municiju, a od novembra 2023. naoružanje proizvedeno u Srbiji, vredno 10.867.000 evra, koristiće i oružane snage Senegala.

Raritet je svakako i to što Valir i Zenitprom neometano izvoze naoružanje iz srpskih fabrika i u SAD, iako je američka administracija u dva navrata uvela sankcije Tešiću. Kancelarija za kontrolu strane imovine (OFAC) pri američkom Ministarstvu finansija, po sporazumu Magnitski, 21. decembra 2017. stavila je Tešića na crnu listu zbog „korupcije i davanja mita političarima koji su mu omogućavali sklapanje i realizaciju ugovora u trgovini naoružanjem“. Dve godine kasnije, ista kancelarija proširuje sankcije na još devet bliskih saradnika i 11 kompanija, koje se dovode u vezu sa Tešićem, kome su SAD blokirale i 33.980.452 dolara vrednu imovinu, a od 4. aprila 2022. se protiv njega vodi i spor pred Okružnim sudom za distrikt Kolumbija.

I doskorašnji direktor BIA, bivši ministar policije, odbrane i rada Aleksandar Vulin je 11. jula 2023. takođe došao pod udar sankcija Kancelarija za kontrolu strane imovine, između ostalog i zbog „održavanja obostrano korisnog odnosa sa srpskim trgovcem oružjem Slobodanom Tešićem, pomažući da se Tešićeve ilegalne pošiljke oružja slobodno kreću preko granica Srbije“.
Uprkos svemu tome, od prve pošiljke naoružanja, koja je u SAD prispela 14. novembra 2020, pa do poslednje isporuke 13. oktobra 2023, firme Valir i Zenitprom su zajedno obavile 37 isporuka, u vidu 104 brodska kontejnera ukupne težine 1.782,2 tone, pri čemu je Valir kupcima iz SAD isporučio 55, a Zenitprom 49 kontejnera sa oružjem i municijom.

NIN / Grafikon

Samo u toku prošle godine Valir je ugovorio pet isporuka i izvezao 24 kontejnera teška 405,3 tone, a vrednost isporučenog naoružanja bila je 7,83 miliona dolara. Kupac svih pet pošiljki je američka kompanija Erie Ordnance Depot LLC, sa sedištem u Ohaju, a 6. maja 2008. ju je osnovao Džejms Vejhun (James Weishuhn), poznati trgovac oružjem. Toj kompaniji Valir je do sada isporučio 31 kontejner napunjen oružjem i municijom, težine 538 tona, s tim što je prva isporuka realizovana 2021, još četiri u 2022, a pet do kraja novembra prošle godine.

Zenitprom je 2023. u SAD izvezao naoružanje i municiju za 2,54 miliona evra. Kupac prve dve pošiljke, koje su prispele iz hamburške luke u američku luku Čarlston, 7. marta i 5. juna bila je kompanija Nemo Arms INC, kojoj je u pet kontejnera isporučeno 130 paleta malokalibarske municije ukupne težine 93,3 tone. Nemo Arms INC osnovan je 14. oktobra 2011, a pored prodaje, bavi se i proizvodnjom naoružanja. Od septembra 2023. sedište firme iz Nampe premešteno je u Koldvel, u američkoj saveznoj državi Ajdaho. Zenitprom je imao i jednu isporuku za Nemo Arms INC i 27. decembra 2022, kada je u tri brodska kontejnera isporučio 78 paleta malokalibarske municije, teške 54,3 tone.

NIN / Grafikon

Dakle, u tri odvojene isporuke, za manje od godinu dana, Zenitprom je istom kupcu iz SAD u osam kontejnera izvezao ukupno 147,6 tona malokalibarske municije. Zanimljivo, i Valir je svoj prvi izvozni posao za američko tržište ugovorio sa istim kupcem, kompanijom Nemo Arms INC. U prvoj i do sada jedinoj turi, 2. februara 2021. u osam kontejnera isporučio mu je 10 miliona metaka kalibra 5,56 puta 45 milimetara. Poslednju pošiljku za SAD, koja je sadržala 1,1 milion metaka kalibra 7,62 puta 39 milimetara, Zenitprom je isporučio 20. juna 2023, za kupca Bridgeport International company. Iza ove kompanije, koja je registrovana u američkoj saveznoj državi Konektikat, stoji bosanski emigrant Miodrag Delmić, koji na istoj adresi u gradu Čašir ima registrovane još dve firme, koje se bave trgovinom oružjem i municijom Delmic Enterprise LLC i Target sports USA.

Ponekad su Tešićevi poslovi više privlačili pažnju međunarodne nego domaće javnosti. Rakete grad-2000, proizvedene u Krušiku, koje je u novembru 2022. Sofag isporučio kupcu iz Turske za 2,84 miliona evra, izazvale su pažnju svetske javnosti kada je ruski kanal Mash.ru objavio dokumenta i video-dokaze da su ove rakete završile u Ukrajini. U maju 2023. Sofag je na tržištu Turske realizovao još jedan, 4,8 miliona evra vredan izvozni posao.

Prvi poslovni koraci čoveka rođenog 1958. u Kiseljaku, u BiH, nisu ukazivali da će postati „najveći trgovac oružjem na Balkanu“, kako je označen na crnoj listi SAD. Prema teško proverljivim podacima, prvi posao dobio je kao kondukter u lokalnom saobraćaju, a u biznis sa oružjem uveo ga je rođak po stricu, Đorđe Tešić – zaposlio ga je u svojoj firmi Mikro, koja se bavila remontom tenkova. Za Slobodana Tešića šira javnost u Srbiji prvi put čula je 2003, u vreme afere Orao, kad je pešadijsko naoružanje državne fabrike Zastava oružje, umesto u Nigeriju - koja je, navodno, bila „krajnji korisnik“ - izvezao u Liberiju, koja je bila pod međunarodnim embargom. Tada je prvi put i dospeo na crnu listu UN, na kojoj je bio narednih 10 godina.

Te 2003. srpska policija je 17. juna protiv njega i Orhana Dragaša podnela krivičnu prijavu zbog sumnje da su, koristeći falsifi­kovana dokumenta (lažne sertifika­te o krajnjem kupcu - end user) „od 31. maja do 24. avgusta 2002. u šest navra­ta avionskim letovima na relaciji Beograd - Monrovija u Liberiji, bez neophodnih dozvola nadležnih organa, izvezli naoružanje i vojnu opre­mu vredne 1,3 miliona evra u zemlju pod sankcijama UN“. Međutim, od postupka ništa nije bilo. Zakoni koji su važili u Srbiji do vremena ovog izvoza oružja nisu pokrivali marifetluke koje im je policija stavila na teret.

U veliki biznis Tešić se vratio 2012, kada je Vučić došao na vlast kao ministar odbrane, prvi potpredsednik Vlade, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Na fotografiji iz marta 2013. vidi se da su u pregovorima sa predstavni­cima Ministarstva odbrane Libije u srpskoj delegaciji bili i Vučić i Tešić. Zvanična delegacija Libije tada je posetila i Tešićev Partizan tek. Do danas nije objašnjeno zašto se preduzeće sa Kipra Karso limitid, koje se decembra 2017. našlo na cr­noj listi SAD, pojavilo u poslu kao posrednik između Libije i držav­nog Jugoimport SDPR. I to kiparsko preduzeće je na crnoj listi SAD, koja je proširena 2019, označeno kao - Tešićevo. NIN je već pisao da je Vučić i pre 2012. „upao“ u presretnute razgovore sa Tešićem, koji je tada bio na crnoj listi UN-a i pod merama nadzora koje je odobrio srpski sud. Vučić je to, naravno, prećutao kada je na Pinku pokazivao dokumenta o aferi „prisluškivanje“, tvrdeći da je navodno prisluškivan za vreme bivše vlasti, a u stvari je prisluškivan bio Tešić.

NIN / Grafikon

U međuvremenu, uz napore srpske diplomatije, Tešić je 2013. skinut sa crne liste UN, a tadašnji šef diplomatije, kadar SNS-a, Ivan Mrkić mu daje diplomatski pasoš Srbije. Pre toga, Tešić je bio finansijer SNS-a, pre nego što se ta stranka ustoličila i prigrabila svu vlast, a Tešićeva starija ćerka Danijela je bila na listi SNS za parlamentarne izbore 2012. Ostala je bez poslaničkog mandata, ali je angažovana u Ministarstvu spoljnih poslova, a kada je Aleksandar Vulin postao ministar unutrašnjih poslova prebačena je u Upravu za međunarodnu operativnu policijsku saradnju, u koju stižu i Interpolove poternice. U oktobru 2021, kako je objavio KRIK, Tunis je raspisao poternicu za Tešićem zbog sumnji da je učestvovao u pranju novca. NIN saznaje da Tešićeva ćerka, upravo zbog oca, na insistiranje predstavnika pojedinih stranih država, nije prisustvovala njihovim službenim sastancima sa predstavnicima MUP-a Srbije.

Tešić se pominje i u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije iz 2015. o brojnim neregularnostima (izdavanje bez javnog konkursa i po cenama zakupa manjim od tržišnih) prilikom zakupa vila i stanova u državnoj svojini. Među zakupcima bio je i Partizan tek. Ta i još četiri Tešićeve firme - Vektura trans, Fal­kon stratedžik solušn, Arneks i Tehnoglobal sistem, koji je pripojen Partizan teku u decembru 2018. - imale su i najviše spornih ugovora sa Krušikom. Od avgusta 2015. do marta 2019. te Tešićeve firme su sa Krušikom potpisale 14 ugovora, vrednih više od 72 miliona dolara i 5,86 miliona evra.

Prema raspoloživoj dokumen­taciji, Krušik je Tešićevim fir­mama isporučio 796.990 mina po cenama koje su nekad bile i za 20 odsto povoljnije nego za državni Ju­goimport SDPR. Uz to, iz zvaničnih finansijskih izveštaja se vidi da je na kraju 2018. Partizan tek za mine Krušiku dugovao 3,56 miliona evra, iako je ta Tešićeva firma te godine profit uvećala za 91 odsto, sa 174 na 333 miliona dinara. Dugovanja u ovim poslovima su krajnje neobična jer se oružje plaća unapred. Uz to, Partizan tek je jedno vreme u magacinima Krušika skladištio i pešadijsko naoružanje Zastava oružja i Prve petoletke.

Osam ugovora sa Krušikom Tešićeve firme pot­pisale su posle 21. decembra 2017, ka­da je stavljen na crnu listu SAD, zbog „koruptivnih radnji i pretnji po mir“ u vezi sa trgovinom oružjem. Iako je preko pravnih zastupnika u SAD angažovao Sonoran Policy Group Inc iz Vašingtona, koja je za­stupala i saradnike tadašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa, da lo­bira za njega, dve godine kasnije, u decembru 2019, ne samo što nije skinut sa crne liste, nego su se na njoj našli i mnogi njegovi saradnici i preduzeća, pa i ona koja su trgovala sa Krušikom.

Na sajtu američkog trezora i danas piše: „Da bi osigurao ugovore o naoružanju sa raznim zemljama, Tešić je direktno ili indirektno pružao mito i finansijsku pomoć. Tešić je potencijalne klijente vodio na odmore visoke vrednosti, plaćao školovanje njihove dece u zapadnim školama ili na univerzitetima i koristio veliki mito da bi obezbedio ugovore“. Uz to, navodi se i da je Tešić nastavio da se bavi trgovinom oružjem i da radi kao tihi partner u kompanijama koje je posedovao ili kojima je rukovodio. „I sada kontroliše mnoge, ako ne i sve aspekte dnevnih operacija tih kompanija, uključujući posredovanje i nalaženje novih poslovnih mogućnosti, mada se oslanja na svoje saradnike od poverenja da potpisuju ugovore i njihova imena se nalaze na svim javno dostupnim dokumentima“, piše na sajtu američkog trezora.

NIN / Grafikon

Uprkos takvom stavu Vašingtona, od dolaska SNS na vlast Tešić u Srbiji nikada nije bio „predmet“ bilo kakve istrage. Za razliku od njega, mete progona su ljudi koji su otkrivali i istraživali njegove sumnjive poslove, pre svih uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović i policijski inspektor iz Kragujevca Milan Vukomanović. Istraga protiv Obradovića, koji je prvi put uhapšen 18. septembra, a drugi put 30. septembra 2019, ni posle pet godina nije obustavljena, a postupak za korupciju koju je otkrio u valjevskom Krušiku i drugim državnim fabrikama odbrambene industrije nije ni počeo. I dalje je u fazi predistrage. Obradović je uhapšen na radnom mestu, kao da je u pitanju najtraženiji terorista ili predvodnik kriminalnog klana, kao opomena svim zaposlenima da paze šta rade.

Od tada se nalazi pod suspenzijom i prima samo četvrtinu plate u fabrici za koju se žrtvovao, ukazujući da je potkradaju, jer je otkrio da je Krušik prodavao mine privilegovanim trgovcima za oko 20 odsto jeftinije nego državnom Jugoimport SDPR, a u nekim slučajevima i po ceni manjoj od troškova proizvodnje. U početku je zbog sumnjivih poslova pažnju javnosti prvo privuklo preduzeće GIM, za koje je posredovao Branko Stefanović, u međuvremenu preminuli otac tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića. Najviše sumnjivih poslova, međutim, Krušik je u to vreme ugovorio sa pet Tešićevih firmi. A sada se dešava ono na šta je Obradović još tada upozoravao - Krušik i Zastava oružje beleže rekordne gubitke, dok najveći prodavac njihovog oružja ima rekordne zarade. A zbog takvog nedomaćinskog poslovanja u Krušiku se ovih dana dele otkazi. U poslednjem talasu otpuštanja 73 radnice i radnika su izbrisani sa platnog spiska.

Slična sudbina zadesila je i Milana Vukomanovića, koji je u Višem sudu u Beogradu 1. novembra 2023, na javnom suđenju, potvrdio da mu je naredbom „odozgo“ oduzeta dalja istraga, pokrenuta na osnovu izveštaja Državne revizorske institucije i po nalogu tužilaštva, sa ciljem da se prikupe svi dokazi o sumnjama da su dve Tešićeve firme, Vektura trans i Partizan tek, na osnovu komisionog ugovora prodavale Zastavino oružje po višim cenama od dogovorenih i razliku u ceni zadržale za sebe, umesto da ga isplate državnoj fabrici. U izveštaju DRI navodi se da je Zastava oružje prihode od dve Tešićeve firme od ukupno 3,5 miliona evra iskazala na osnovu nepotpune dokumentacije.

Kada se Vukomanović za pomoć obratio kolegama iz Beograda, njegovi šefovi zahtevaju da odustane od dalje istrage, a kad je to odbio, oduzeli su mu slučaj i već sutradan, po nalogu načelnika UKP-a Bogdana Pušića, prebacili na drugo radno mesto, a zatim i ražalovali. Vukomanović je podneo žalbu Višem sudu u Beogradu koji privremeno nalaže MUP-u da ga vrati na staro radno mesto kriminalističkog inspektora i da mu se vrati oduzeti predmet - istraga poslovanja Tešića i Zastava oružja. Odmazda nad inspektorom je, međutim, nastavljena. Novom odlukom načelnik UKP-a Bogdan Pušić ponovo ga upućuje na drugo radno mesto i opet mu se oduzima istraga zbog koje se i našao na udaru.

I dok država čini sve da zagorča život hrabrim pojedincima kojima je stalo do istine, Tešić i njegova porodica poslednjih godina proširili su svoju poslovnu imperiju, postajući vlasnici vrednih nekretnina u Srbiji. Dve njegove ćerke su 2022. kupile 381 kvadratni metar poslovnog prostora u Palati Albanija, koja ima tretman kulturnog dobra. Tešić je ranije otkupio i dve državne vile na Dedinju, a takođe je i vlasnik vile od oko 500 kvadrata u jednom od najvećih turističkih centara Srbije. Proširio se i na druge poslove jer je sa suprugom i ćerkama i vlasnik firme Sperou za proizvodnju peleta. Uz to, njegova ćerka Danijela Vasilijević lane je postala vlasnik 50 odsto Mirdan produkcije za proizvodnju i emitovanje televizijskog programa, kao i 40 odsto vlasnik Anmade, registrovane za restorane i pokretne ugostiteljske objekte.

Sam Tešić postao je 10. oktobra 2023. direktor i jedini vlasnik firme JOPT Inženjering, registrovane za „izgradnju stambenih i nestambenih zgrada“. Tog dana on je praktično preuzeo firmu u kojoj su po 50 odsto udela imali Veljko Žujović i Boris Ranković. To je ujedno, uz Partizan tek, i jedina firma u kojoj je on i formalno jedini vlasnik, dok svim ostalim, sa kojima je povezan, upravlja iz senke.

Ali, da porodični posao cveta i da se iz godine u godinu njihova poslovna imperija širi, svedoči i to što su Tešićeve ćerke, Danijela Vasilijević i Jelena Petrović zakonske zastupnice ili (su)vlasnice firmi Sperou, Emar, Mirdan produkcija, Anmada, Sofag, Vajn stars internešnel… a upravljaju i Fondacijom Humana srca. Razloga da se žali nema ni suprug mlađe Tešićeve ćerke, Nebojša Petrović, rođeni brat Želimira Petrovića, koga su SAD 2019. takođe stavile na crnu listu kao vlasnika, izvršnog direktora i predstavnika Araneksa, zbog sumnje da je ta firma „u vlasništvu ili pod kontrolom Tešića i da direktno ili indirektno deluje za i u ime Tešića“. Nebojša Petrović je 24. jula 2023. osnovao i postao vlasnik firme Il Bambino SMV, čija je osnovna delatnost trgovina na malo odećom u specijalizovanim prodavnicama. Nekoliko meseci ranije, u martu 2023. Petrović je postao i većinski vlasnik Vajn stars internešnel, sa 51 odsto udela u firmi registrovanoj za trgovinu na veliko pićem. Kao i ostali članovi familije i on je član UO Fondacije Humana srca, a uz to direktor firme Sperou i vlasnik Milsofta, koji je 2019. registrovan za nespecijalizovanu trgovinu na veliko.

Konačno, Tešićeva supruga Živana član je Upravnog odbora Fondacije Humana srca, ima 50 odsto udela u firmi Sperou, a vlasnica je i Kafea Fontana, firme u mirovanju, u Bulevaru kralja Aleksandra 88 u Beogradu. Ako kafić i miruje, izvoz oružja očito ne miruje. O tome svedoče i brojne isporuke Tešićevih firmi u prošloj godini, a po svemu sudeći ni ove godine narudžbina neće nedostajati. Druga je stvar kako će u ovim poslovima proći državne fabrike naoružanja. Jer dok privatni trgovci razmišljaju kako će da podele profit, direktori državnih preduzeća dele otkaze.

Otpuštanja kao deo restrukturiranja vojne industrije: Do kraja 2025. u Krušiku 400 radnika manje

Najavljenim otpuštanjem 73 zaposlena u valjevskom Krušiku počela je primena programa restrukturiranja najznačajnijih preduzeća domaće vojne industrije, tvrde izvori NIN-a bliski ministarstvima odbrane i finansija. Plan je sačinjen na osnovu izveštaja revizorskih kuća, koje su po nalogu ministra Siniše Malog do decembra 2023. kontrolisale poslovanje namenske industrije i njime je predviđeno svođenje broja zaposlenih na „optimalni nivo“, gašenje neproduktivne proizvodnje, eliminisanje gubitaka i dugova.

Tada je najavljeno i da bi program trebalo da startuje u januaru ili februaru 2024. Očito se krenulo od Krušika, u kome bi, kako NIN saznaje, broj zaposlenih ove godine trebalo da bude smanjen za oko 150 radnika - 73 će uskoro otići kao tehnološki višak, a ostali prirodnim odlivom.

Do kraja 2025. u Krušiku će od sadašnjih oko 2.200 ostati samo 1.800 radnika, što je, prema proceni revizorskih kuća, optimalan broj zaposlenih za obim proizvodnje i poslovanja te vojne fabrike. Izvori NIN-a navode da se, pored pogona za proizvodnju lovačkih metaka i kartonske ambalaže kraj Valjeva, gasi i predstavništvo u Beogradu, koje već duže i ne radi. Bode oči, međutim, što su na spisku 73 prekobrojna, koji su proglašeni za tehnološki višak i samohrane majke, poput Olivere Ješić, kao i radnici koji su već bili nezakonito otpušteni, pa ih je sud vratio na posao, a fabrika je morala da im isplati zarade koje nisu primali dok su bili izvan pogona. Da li će se to desiti ponovo, ostaje da se vidi.

Iako je odluka o otvaranju pogona za kartonsku ambalažu svojevremeno doneta da bi se smanjili troškovi, dobavljač ambalaže je u međuvremenu spustio cenu svoje robe ispod troškova njene proizvodnje u Krušiku, pa je uprava odlučila da se taj pogon ugasi, a zaposleni otpuste, uz otpremnine. Pogon za proizvodnju lovačkog metka biće ugašen jer je navodno propao ugovoreni posao sa jednom crnogorskom firmom, koja je trebalo od Krušika da otkupi lovačku municiju, a drugih kupaca za nju nema.

Problem sa prekobrojnim radnicima Krušika datira iz druge polovine prethodne decenije, u vreme kada je, od 2015. do 2018, direktor bio Mladen Petković, koji je u fabriku već opterećenu gubicima, bez ikakve potrebe, doveo čak 2.000 radnika i tako gotovo utrostručio broj zaposlenih. Javna je tajna da je glavni adut za zapošljavanje većine od tih 2.000 radnika, mahom iz Uba, Mionice, Ljiga i drugih mesta, bila partijska knjižica SNS-a. Čelnici sindikata u Krušiku tvrde da su mnogi došli po direktivi predsednika IO SNS-a i jednog od kumova Aleksandra Vučića, Darka Glišića.

Dodatni problem je što najveći broj tih novih radnika nije bio obučen za posao u vojnoj industriji. Armija nepotrebnih radnika i malverzacije trgovaca oružjem, bliskih državnom i vrhu SNS-a, doveli su Krušik do ivice propasti. Dugovi se mere desetinama miliona evra. Fondu PIO se duguje više od 14 miliona evra za neuplaćene doprinose za penzijskoinvalidsko osiguranje od septembra 2020. do marta 2022, pa se taj dug, po osnovu dogovorenog reprograma, otplaćuje na rate. Uprkos povećanom obimu proizvodnje i zaradama nešto većim od 70.000 dinara, atmosfera u fabrici je, ističu naši sagovornici, više nego napeta, „kao bure baruta sa stotinu fitilja“.

Najviše zbog toga što su, kažu, na rukovodeća mesta postavljeni poslušnici, bez potrebne stručne spreme, „spremni na sve da bi sačuvali pozicije i zarade“. Spiskovi prekobrojnih dodatno kvare atmosferu u firmi koja 22. februara obeležava 85 godina postojanja. Situacija je napeta i u nadležnim ministarstvima. Tim pre što sagovornici NIN-a tvrde da u odlazećoj vladi navodno postoje tri struje, koje različito gledaju na vojnu industriju i program njenog restrukturiranja. Jednu čine Siniša Mali i Miloš Vučević, drugu predvodi Nenad Miloradović, pomoćnik ministra odbrane, a treću Bratislav Gašić, ministar policije i bivši šef BIA, veoma blizak sa kontroverznim trgovcem oružjem Slobodanom Tešićem.

Ako je suditi po prvim koracima u Krušiku, u ovom nadmetanju, bar za sada, pobedila je struja predvođena Malim i Vučevićem, zaključuju sagovornici NIN-a, uvereni da prošlonedeljno saopštenje Krušika, u kom se kritikuju oni kojima navodno smetaju „konsolidacija i uspesi valjevske fabrike“, nije ni napisano u Krušiku, već da su ga sastavili oni koji su sačinili program restrukturiranja vojne industrije.

Z. Radovanović