Društveni eksperiment: Od banalnosti do hedonizma zla

Stenli Milgram je konstruisao lažni agregat na kojem su jasno bili označeni prekidači za navodnu jačinu struje – 30 prekidača sa oznakama od 15 do 450 volti. Učesnik koji je u eksperimentu pritiskao prekidače verovao je da zaista nanosi drugima strujne udare određene voltaže, ne znajući da nikakvih udara nema

Čini se da je u ovim bizarnim izbornim vremenima sve vidljivija intencija, u neformalnim krugovima, ka „otkrivanju“ i definisanju psihijatrijske dijagnoze među onima za koje se veruje da odlučuju o našim sudbinama, uz čvrsto uverenje da će izronjena dijagnoza objasniti svu onu opskurnu stvarnost koja nas pritiska, guši, oduzima slobodu i obezvređuje naše živote.

Pogrešna ideja!

Besmislena, nepotrebna i neetična.

Pre svega psihijatrijska dijagnoza (ako je ima) postavlja se u tišini psihijatrijske ordinacije i tamo ostaje zauvek, dostupna samo onima (trebalo bi) koji su je postavili..

S druge strane, teško je zamisliti da bilo koja, bilo čija pojedinačna dijagnoza (bez obzira na to s koje visine društvene pozicije dolazila), može da formira strukturu društva, oblikuje njegovo funkcionisanje i definiše socijalne i moralne vrednosti.

Čini mi se da je u tom smislu mnogo značajnije artikulisati psihosocijalnu dijagnozu, makar jednu njenu varijantu koja definiše naše živote oduzimajući nam slobodu izbora, ugrožavajući nam kreativnu i produktivnu sudbinu. Ta dijagnoza se ne nalazi u šifrarniku psihijatrijskih poremećaja i zove se zlo.

Zlo je, razume se, pre svega religiozna i filozofska kategorija. Među nastojanjima (a bilo ih je) da se fenomen zla prevede u kontekst nauke, čini mi se najprihvatljivijim i svakako najinteresantnijim koncept Berona Koena, koji zlo doživljava kao sniženje, gubljenje ili potpuni nedostatak empatije.

Ova definicija možda na prvi pogled deluje benigno i kao da ublažava ili prikriva mračnu fizionomiju i značenje zla.

Setimo se, međutim, da empatija podrazumeva dve dimenzije: a) prepoznavanje tuđih misli, osećanja, ponašanja, doživljaja vrednosti i b) našeg odgovora, odnosno našeg reagovanja odgovarajućim osećanjima na njih... Dakle, moguće je da ja uopšte ne prepoznajem nečiju patnju i bol, ili da ih prepoznajem ali da me oni ne dodiruju i ostavljaju me nezainteresovanim i potpuno ravnodušnim. Sniženje ili potpuni nedostatak empatije u suštini svodi ljude na objekte, predmete prema kojima ne postoje emocije, što širom otvara vrata okrutnostima i surovostima različitog oblika i stepena, ponekada zastrašujućih dimenzija.

Sve u svemu koncept zla se približava ili izjednačava sa smanjenjem ili potpunim nedostatkom empatije uz ignorisanje osećanja drugih, njihovih razmišljanja, njihovog poimanja sveta i vrednosnih sistema, uz obezvređivanja i primenu nasilja, besramnost i surovosti kao krajnjih konsekvencija odsustva empatije, „sve sa jasnim ciljem ostvarenja sopstvenih interesa“.

Ovakav pristup zlu kao smanjenju, gubitku, gušenju ili potpunom nedostatku empatičnosti podrazumeva i skalu kojom se meri nivo empatije odnosno njenog deficita. Na ovoj skali svako ima svoje mesto, svoju tačku empatije. Što je ta tačka niža to je nivo empatije niži. Na samom dnu ove skale kao njen ekstrem nalazi se nulti nivo empatije, njen potpuni nedostatak koji se može identifikovati sa zlom, odnosno njegovom esencijom.

Zlo se dakle može meriti.

Međutim ni ovako definisan sindrom zla ne bi imao značajan uticaj na socijalni milje koji nas okružuje, bez istovremenog, komplementarnog sindroma poslušnosti i pokoravanja.

Svaki student psihologije, specijalizant psihijatrije ali i veliki deo obrazovane laičke javnosti dobro poznaju tzv. Milgramove laboratorijske eksperimente izvedene na Jejl univerzitetu, koji potvrđuju sindrom poslušnosti i pokoravanja i koje pominjem samo zato da bih podsetio na još jedan sindrom - sindrom banalnosti zla, koji je postao naša svakodnevna stvarnost.

Stenli Milgram, sećamo se, profesor na univerzitetima Jejlu, Harvardu i Njujorku, dao je neprocenjiv doprinos socijalnoj psihologiji, a videćemo i našoj aktuelnoj stvarnosti, svojim neobičnim eksperimentima koji su više puta ponavljani u različitim varijantama i sa uvek sličnim rezultatima. U suštini svojim eksperimentima Milgram je želeo da ispita „stepen pokornosti“ autoritetu, tačnije da istraži do kog stepena običan čovek može da sledi instrukcije osobe koja se postavlja kao autoritet, ignorišući bol i patnju koje pri tome nanosi drugom ljudskom biću.

Bez obzira na bizarnost i opštu prepoznatljivost ovih eksperimenata, opisaću ih u celini kako bih čitaocu olakšao sled asocijacija na stvarnost koja nam je dodeljena i društvo u koje smo aktuelno usidreni.

Eksperiment 

Milgram je najpre konstruisao nefunkcionalan, lažan agregat, više maketu agregata, na kojoj su jasno bili označeni prekidači za navodnu jačinu struje - 30 prekidača sa oznakama od 15 do 450 volti. Učesnik koji je u eksperimentu pritiskao prekidače verovao je da zaista nanosi drugima strujne udare određene voltaže, ne znajući da se radi o lažnom agregatu i da nikakvih udara nema.

Učesnici eksperimenta (koji je ponovljen 18 puta) bile su tri osobe:

A) „autoritet“- eksperimentator (psiholog, autor eksperimenta);
b) „učitelj“, pravi učesnik kome je dodeljena uloga „učitelja“ koji ne zna da je agregat lažan i koji veruje da zadaje prave strujne udare;
c) „učenik“, zapravo saradnik eksperimentatora (glumac) koji glumi patnju i bol tokom eksperimenta (kao odgovor tokom davanja lažnih udara).

Eksperiment se sastojao u tome što bi „učitelj“ zadavao „učeniku“ jednostavne zadatke (npr. da spoji dve reči u smislenu celinu). Za svaki pogrešan odgovor „učitelj“ (možda bolje reći „egzekutor“) je kažnjavao „učenika“ povećanjem voltaže za 15 volti uveren da zaista zadaje strujne udare „učeniku“.

„Učenik“ je bio u odvojenoj sobi povezan „elektrodama“ s „učiteljem“ – egzekutorom sa kojim je komunicirao razglasom glumeći reakcije bola pri dobijenim „udarima“, koji razumljivo nisu bili realni – nije ih bilo.

Do 120 volti „učenik“ ne bi reagovao ni na koji način. Na 120 volti počeo bi da „protestuje“ i da se žali na bol. Pri jačini od 135 volti, reagovao bi bolnim stenjanjem i paničnim udaranjem pesnicama o zid i zahtevom da se prekine sa eksperimentom. Na 150 volti počinjali bi jauci, vrištanje i molbe da se oslobodi obaveze i prekine eksperiment... 300 volti je kao reakciju imalo povremene krikove bez ikakvih odgovora sem povremenog preklinjanja da se eksperiment završi. Najzad preko 300 volti nije se više ništa čulo.

Ako bi uznemiren reakcijama „učenika“ , „učitelj“ - egzekutor počeo da se dvoumi da li da dalje nastavi s eksperimentom, dobijao bi od „autoriteta“ verbalni podsticaj na četiri nivoa čiji je redosled uvek bio isti :

1. Molim vas nastavite
2. Eksperiment zahteva da nastavite
3. Apsolutno je neophodno da nastavite
4. Nemate drugog izbora, morate da nastavite.

Eksperiment bi bivao završen nakon dva uzastopna elektrošoka od 450 volti ili kada bi „učitelj“ dva puta odbio da nastavi sa eksperimentom... Ono što mi se čini da u ovom kontekstu treba podvući jeste da su „učitelji“, kada bi im se učinilo da su postupci koje izvršavaju po nalogu „autoriteta“ u potpunoj suprotnosti s njihovim moralnim standardima, tražili odobrenje od „autoriteta“ da im dozvoli odustajanje od daljeg procesa, pri tome su imali izrazito skrušen, molećiv, submisivan stav prema „autoritetu“, ali su obično, na podsticaj „autoriteta“ ipak nastavljali sa eksperimentom bez obzira na okrutnosti koje je eksperiment podrazumevao. Ukoliko bi im neko drugi davao iste naloge kao „autoritet“, „učitelji“ bi se agresivno suprotstavljali takvim „sadističkim nalozima“ često odbijajući da nastave sa eksperimentom. Razlog: naloge su dobijali od druge osobe koja za njih nije bila autoritet.

Rezultati su bili uznemirujući i zapanjujući: svi „učitelji“ - egzekutori davali su elektrošokove do 300 volti uprkos kricima i preklinjanjima „učenika“ da se eksperiment prekine.

Šezdeset pet odsto „učitelja“ - egzekutora išlo je do kraja i „učenicima“, ljudima koje nikada nisu videli i o čijim životima ništa nisu znali, davali su najjače strujne udare od 450 volti.

Uzgred treba pomenuti da su naloge koje su „učitelji“ prihvatali, izvršavali dobrovoljno, bez primene bilo kakve sile. uz tzv voljnu poslušnost. Prihvatanje ovih naloga bilo je upakovano u ambalažu „saradnje“ s „autoritetom“ uz uverenje da drugi izbor ne postoji.

Drugim rečima, obični ljudi („učitelji“) koji u svakodnevnom životu ovakve surove postupke nikada ne bi prihvatili, ili bi ih sa zgražavanjem odbili, u eksperimentu su ih primenjivali bez velikog oklevanja jer su dolazili od osobe koja je predstavljala autoritet, čime su se oslobađali sopstvene odgovornosti i prebacivali je na „autoritet“, što je bila suština ove destruktivne poslušnosti. Nasilje je dakle zamenjeno dobrovoljnim pokoravanjem autoritetu, i time oslobađanjem sopstvene odgovornosti za svoje bezobzirne surove, amoralne često nečovečne postupke.

Iz laboratorijskog prostora u realni društveni okvir

Ako bismo eksperiment izvukli iz njegovog laboratorijskog prostora i preneli ga u realni društveni okvir, mogli bismo da dobijemo uvid u poniženo, poslušno, nametnutom „autoritetu“, pokorno društvo, koje se sledeći naloge takvog „autoriteta“ odreklo svoje odgovornosti, a time i moralnih standarda, sistema vrednosti i pre svega slobode izbora, uz sniženje ili potpuni nedostatak empatije sa svim njenim implikacijama.

U ovom kontekstu psiholozi rado citiraju samog Milgrama koji eksplicitno saopštava: „odsustvo osećaja odgovornosti je najdalekosežnija posledica pokoravanja vlasti“ dodajući da „svaki pojedinac poseduje savest koja u manjoj ili većoj meri obuzdava poplavu destruktivnih impulsa prema drugima. No kada on svoju ličnost utopi u organizacionu strukturu, na mestu autonomnog čoveka staje novo stvorenje koje oslobođeno ograničenja individualne normalnosti, neinhibirano čovečnošću - vodi računa samo o svojim interesima“. I tu se vraćamo Koenovoj skali nedostatka empatije. Što je pseudoautoritet (nametnuti autoritet) niži na toj skali, odnosno bliži nultom negativnom nivou nedostatka empatije, to je zlo intenzivnije i šire.

Uzgred „autoritet“ se najčešće nameće formacijom kazne, formacijom nagrade, ili u poslednje vreme sve više i intenzivnije formacijom medija, ali to je druga priča.

Još jedan zaključak bitan za sociologiju jeste da postupci ljudi nisu uvek u korelaciji s njihovom ličnošću već da okolnosti češće određuju karakter njihovih postupaka, što je profesor psihologije Filip Zimbardo dokazao sličnim eksperimentima na Stanford univerzitetu.

„Često za nečiji postupak nije odlučujuće kakav je ko čovek, već u kakvoj se situaciji nalazi“, govorio je Milgram posle ovih eksperimenata.

Ovi eksperimenti su neka vrsta dopune koncepta Hane Arent o banalnosti zla, koja tim konceptom ulazi u polje filozofije psihijatrije. Svoj koncept postavila je nakon prisustva suđenju Adolfu Ajhmanu koji nije pokazivao nikakvu psihopatologiju i koji se ponašao kao da mu je jedino stalo da obavi zadati posao bez ikakve empatije, makar to bilo i ubijanje ljudi. Ova teza o banalnosti zla zasnovana je upravo na tome da psihopatologija odnosno dijagnoza i ideologija nisu potrebni da bi se počinila velika zla.

Dovoljno je kolektivno oduševljenje autoritarnom silom.

I baš kada sam pomišljao da sam pominjanjem Hane Arent i njenog koncepta „banalnosti zla“ sa kojim se svakodnevno srećemo, zaokružio jednu staru temu - susreo sam se sa jednim drugim konceptom zla jednog drugog filozofa. Konceptom „hedonizma“, uživanja u činjenju zla, koji je filozof Mišo Kulić odavno uveo u literaturu. Uveren sam da je linija između ova dva koncepta zla često tanka i nejasna, i da se može lako prevideti i prekoračiti.

Ako vas to interesuje, mislite o tome.

Rok je kratak.

Autor je neuropsihijatar