Uspon i pad „superdinara“: Tri decenije od programa monetarne rekonstrukcije Dragoslava Avramovića

Ovih dana na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu raspravljalo se o klimatskim promenama, veštačkoj inteligenciji, zelenoj energetskoj tranziciji, izazovima četvrte tehnološke revolucije, a tek povremeno i o troškovima globalne inflacije, eksploziji nejednakosti, posledicama geopolitičkih blokada trgovačkih puteva i lanaca snabdevanja. Tri decenije ranije u Davosu nije bilo nikoga iz tadašnje SR Jugoslavije. Logično, jer je SRJ, još od 31. maja 1992. bila izopštena iz svih mogućih međunarodnih tela - Ujedinjenih nacija, MMF-a, Svetske banke, Evropske investicione banke, Uneska, pa čak i sportskih, kulturnih i saobraćajnih asocijacija. Prvi put neko iz SRJ na Svetski ekonomski forum bio je pozvan tek u januaru 1995, ali ne na političkom nivou, već na stručnom, da predstavi ono što je uspelo Dragoslavu Avramoviću 24. januara 1994.

To što je postignuto Avramovićevim programom, zvanično je ocenjeno kao jugoslovensko „ekonomsko čudo“ (Moskva) ili „Avramovićeva magija“ (Dovar, Tel Aviv 1994). U ovom drugom slučaju autor Pazit Ravina poredi Fridmana i Avramovića, rezimirajući iskaz u „činjenici da je Avramović stvarni genije, ali da ne može da dobije Nobelovu nagradu jer je Srbin“.

U zatvorenoj ekonomiji, pritom izloženoj visokim ratnim troškovima, s deviznim rezervama od jedva 300 miliona tadašnjih nemačkih maraka (oko 150 miliona evra), makar i kratkoročna makrostabilnost i konvertibilni „superdinar“ koji će zadržati paritet 1:1 bar godinu i po dana prema nemačkoj marki, bilo je ravno „čudu“. 

Da podsetimo, nemačka marka je zbog priliva i masovnosti u upotrebi još iz vremena sedamdesetih i osamdesetih godina u onoj velikoj, ali monetarno izrazito nestabilnoj SFRJ, funkcionisala kao glavno sredstvo čuvanja vrednosti i iole vrednijih transakcija. Uobičajena praksa u Sovjetskom Savezu i zemljama Istočne Evrope, s administrativno uređenom planskom ekonomijom, bila je da se za te potrebe na „crnom tržištu“, prohibitivno i prilično rizično koristi američki dolar. 

Neverice u uspeh tog, ko zna kojeg po redu, pokušaja vlasti da suzbije i kontroliše inflaciju, prirodna su posledica ambisa u koji se upadalo sve od početka 1992. Možda naša inflacija u svojoj kulminaciji i nije rekordna u svetu (u 20. veku smo drugi iza Mađarske 1946), ali smo po dužini neprekidnog iscrpljujućeg trajanja i privikavanja na život u monetarnom i finansijskom haosu, kao društvo neponovljivi.

U trenutku kada je inflacija zaustavljena, međugodišnji rast cena između januara 1993. i 1994. iznosio je 3,9 biliona procenata. Ako bi se, pak, ona rekordna januarska inflacija od 313 miliona odsto ekstrapolirala na jednogodišnji period, dobila bi se numerička veličina sa 21 cifrom. A da se još obračunao rast cena od sedam milijardi procenata za samo tri dana, od 21. do 24. januara 1994, neposredno pre primene Programa monetarne rekonstrukcije Dragoslava Avramovića, svaka računica postala bi besmislena. A kako i ne bi kada su cene svakog dana u proseku rasle za 60 odsto. Takva inflacija jednostavno nije se ni mogla statistički „snimiti“.

Šta je sve uslovilo ovako dramatičan slom i oporavak novca?

Šta je sve uslovilo ovako dramatičan slom i oporavak novca? Retko koji narod je imao takvo iskustvo s hroničnom, na dugi rok visokom inflacijom, kao što je to bila Jugoslavija, u kojoj je međugodišnji rast cena već osamdesetih godina bio veći od 100 procenata. Jedan stabilizacioni program Ante Markovića, krajem 1989. došao je, na kraju kraćeg hiperinflatornog perioda, u godini u kojoj je zabeležena međugodišnja inflacija od 2.600 odsto.

Bila je to relativno loša pokazna vežba za vreme u kojem se mora i može preživeti. Snalaženje je postalo strateška vežba svakog pojedinca: paralelna ekonomija, šverc, sivo i crno tržište, ili jednostavno emitovanje što većeg broja čekova koji nikad neće doći na naplatu. Slomom Markovićevog programa 1991. ubrzano je rastakanje javnih finansija. Tome je doprinela i nelegalna emisija novca iz narodnih banaka republika, u čemu je prednjačila Srbija (nelegalno je emitovala 1,6 milijardi nemačkih maraka), a kasnije i inflatorno finansiranje javnih potreba, ratnih operacija, mada se od aprila 1992, po rečima Slobodana Miloševića „u SR Jugoslaviji rat nije vodio ni na jednom kvadratnom centimetru njene teritorije“. A po svim karakteristikama, tadašnja inflacija je podsećala na ratnu. 

EPA / Saša Stanković

Planirani početak primene Programa monetarne rekonstrukcije bio je 17. januar 1994, ali se od toga odustalo, da bi posle naglog preokreta mogao da se obezbedi nesmetan novčani promet i mogućnost slobodne razmene novog, konvertibilnog dinara u bankama po fiksnom kursu jedan dinar za jednu nemačku marku, dok je kurs dotadašnjeg starog dinara bio 12.000.000 za jednu marku. U momentu kada je, sedam dana pre nove 1994, puštena u opticaj, najvrednija novčanica od 500 milijardi dinara, sa čak 11 nula, vredela je oko sedam nemačkih maraka, a već uoči Nove godine za nju se nije mogla kupiti ni flaša najjeftinijeg vina. Zato je u novogodišnjoj noći izbrisano devet nula sa dinarskih novčanica, pa je jedan dinar od 1. januara 1994. vredeo kao jedna milijarda od 31. decembra 1993, da bi samo 24 dana kasnije usledila i poslednja denominacija. 

Avramović je dočekan s podozrenjem čak i naučne zajednice ekonomista i drugih kritičkih stručnjaka. Nije se moglo razumeti da će oni koji su više-manje „svesno organizovali ubistvo dinara“ posegnuti za takvom rizičnom vrstom njegove trajne reinkarnacije. 
Za razliku od današnjeg vremena kada se o inflaciji mnogo priča a malo šta kaže, tadašnje stanovništvo bilo je veoma dobro „inflatorno informisano“, pa i edukovano. Tačno se, bez tabloida, društvenih mreža, pa čak i interneta, znalo svaki dan kako funkcionišu višestruki kursevi dinara: zvanični u bankama, žiralni za otkup deviza isključivo uplatom na tekući račun, crni kurs na ulicama i šticovani, kojim su preduzeća nastojala da se, koliko god je moguće, spasu od obezvređivanja novca na dinarskim računima.

Ništa ne uspeva kao uspeh, bez obzira na to ko da ga i na koji način postigne. Avramović je došao iz Svetske banke, u pomoć Beogradu, Srbiji i SRJ na poziv Miloševićeve potpuno nemoćne i ekonomsko-politički izgubljene vlasti, kada je već uoči nove 1993. ozbiljno pretila socijalna revolucija. Poziv je došao preko akademika Ivana Maksimovića, starog znanca i prijatelja Dragoslava Avramovića. Milošević je bio rezervisan prema Avramovićevom radu, jer je bio opterećen predubeđenjem kvazilevičarske ideologije o tome kako bi navodna „šok terapija“ ostavila bez novca radnike i penzionere. I sada se ta vrsta kontraproduktivnog populizma nazire u svakom obrazloženju vlasti kako i zašto će „plate i penzije da rastu brže od inflacije“ da bi kompenzovale rast cena i popravile nam standard.

Potpuno jalova i skoro samoubilačka strategija, naročito u uslovima trajne recesije, visoke nezaposlenosti i ogromnih strukturnih slabosti privrede i države. Na to su ukazivali skoro svi ekonomisti tog vremena, ali je njihova kritika uglavnom od strane vlasti dočekivana na nož, kao neprijateljska ili „opoziciona“. Zato što novac nije imao nikakvu sigurnost, ni izvesnost, nije se mogla napraviti nikakva realna kalkulacija, pa se došlo do apsurda „da smo imali dve milijarde maraka (dinarske) novčane mase 1991. a početkom 1994. svega 30 miliona maraka“ (Avramović, Pobeda nad inflacijom, Institut društvenih nauka 1998, str. 122).

Avramović je stavio ad acta i danas tako omiljene populističke priče, kao i prethodna tuđa obećanja o tome da će narod odmah imati siguran novac, a pritom mnogo više novca nego dotad. Umesto takvih, lako prijemčivih obećanja, svesno se izlagao riziku da ga na velikim skupovima radnika, penzionera, poljoprivrednika i privrednika-direktora, napadaju po sistemu: „Dobro, gospodine Avramoviću, novi dinar je u redu, ali tih vaših para nema!“

EPA / Zoran Sinko

Umesto polemike o tome kakva monetarna politika je potrebna za potpuni preokret u glavama ljudi pri ogromnoj inflatornoj inerciji, strpljivo je odgovarao da „ono čega ima previše ne može da bude dragoceno“. I obrnuto, ako hoćete da novac bude vredan i trajan, „ne smete ga emitovati preko određene mere“, kako bi se očuvala ravnoteža robnih i novčanih fondova. Sve to je spadalo u „gvozdene zakone ekonomije“. Ona druga, tako popularna rešenja poput zamrzavanja, ili garantovanja stabilnih cena, njihovog vraćanja na dogovorene nivoe, „deda Avram“ je smatrao „bičevanjem ekonomije“.

Zadobio je, čak i neočekivano podršku većine sindikata, privrednika, penzionera... Interesantno je da su crnogorski privrednici i sindikalisti na zajedničkom skupu Privredne komore i Republičkog veća sindikata, 17. januara podržali njegov program, ali zahtevajući i posebnu (njegovu) odgovornost, u slučaju da program ne uspe, da „oni koji stanu uz program treba da odu sa scene“. Čudnovato je da su u istom pismu privrednici i sindikati Crne Gore na kraju predlagali da „pojedinci iz tima uđu u Saveznu vladu, a da Avramović bude guverner Narodne banke“. Predlog je bio oduševljeno prihvaćen, ali pokazalo se, ne bez rezervi u najvišoj političkoj zoni.

Glavno sidro programa bila je garancija da će jedan „superdinar“ vredeti kao nemačka marka, i moći slobodno da se razmenjuje u bankama. Ova garancija bila je na testu prvih nekoliko nedelja, kada se u javnosti vodila oštra polemika o tome da li će banke moći da izdrže taj pritisak. Ne bez razloga, ulična nervoza koja je podizala tražnju za sigurnijim novcem već sredinom 1994. vodila je ka paralelnom uličnom deviznom tržištu, na kome je marka od dilera mogla da se kupi za 1,1 dinar. 

Nastupilo je dugo, vruće i teško leto 1994. u kome je trebalo izdržati pritisak dodatne emisije dinara po osnovu tri faktora destabilizacije: najpre prolećna dodela državnih kredita preduzećima, kako bi zanovili zamrlu proizvodnju, zatim sezonski otkup poljoprivrednih proizvoda, konačno i priprema (remont) elektroenergetskog sistema za novu grejnu sezonu. Jedno od prvih iskušenja Programa odnosilo se na pitanje: šta ako seljaci umesto novog dinara za svoj proizvod budu zahtevali isključivo nemačke marke? Ili eventualno odmah svoje dinare na ulicama konvertuju u marke?

U tom slučaju bio je ogroman rizik da se ne sroza krhko poverenje u dinar. Rešenje je pronađeno u nečemu što će ljudi, po Grešamovom zakonu, težiti da zadrže i štede čak i više nego nemačku marku. Jedini materijal koji se u veoma ograničenim iznosima mogao ponuditi u tu svrhu bilo je monetarno zlato. Tako je, samo za isplatu dela letine poljoprivrednicima Srbije, skoro u najtežim mogućim uslovima po ekonomiju zemlje (sankcije, izolacija, ograničen izvoz i uvoz) iskovan zlatnik vredan 100 Avramovićevih dinara ili 100 nemačkih maraka. To je bila veličanstvena pobeda dela psihološke neverice u održanje jedne novčane jedinice, koja je imala gotovo sve pretpostavke da se uruši već za par meseci. 

EPA / Miloš Vujadinović

Naravno, počele su i druge nevolje. Preduzeća su bila iscrpljena i njih je trebalo snabdeti obrtnim kapitalom, sigurnim novcem, jer su fondovi bili skroz ispražnjeni. Podela državnih kredita preduzećima išla je u načelnim obećanjima strogo i dosledno, ali oni naravno nisu (u celini) vraćani, jer zapravo nije ni bilo realnih izvora za to. Konačno, prekomerno štampanje novca za podršku elektroenergetskom sistemu dodatno je ugrožavalo dinar, koji je već od jeseni prestao da bude „super“.

Ipak, ostatak 1994. nakon 24. januara protekao je u potpunoj stabilnosti cena i u periodu od marta do decembra registrovana je nulta inflacija. Međutim, već početkom 1995. počelo je vidljivije slabljenje dinara, koji su kasnije dodatno poljuljali i tzv. monetarni udari, jer su banke i preduzeća ubrzano počeli da stvaraju crne devizne fondove. Te godine inflacija je, za tadašnje uslove, iznosila još uvek „skromnih“ 120 odsto, a dinar se do jeseni 1995. srozao na jednu trećinu vrednosti nemačke marke.

Avramovićev „Program 2, Stabilizacija i reforme“ (22. novembra 1995) na koji je bio veoma ponosan, lansiran je skoro istog datuma kada je potpisan Dejtonski sporazum, pa se računalo na podršku MMF-a za dalje ozbiljne reforme, bez kojih je svaka „učvršćena valuta“ bila slabog daha i kratkog trajanja. Nažalost, ispostavilo se da su sistemski, strukturni, fiskalni i drugi uzroci inflacije ostali da deluju u celini, jer je Avramovićev Program 2 nakon nekoliko meseci, bez formalnog izjašnjavanja, jednostavno odbačen.

Štaviše, Avramović je ubrzo postao „persona non grata“ za srpsku vladajuću političku strukturu. S proleća 1996, otpočele su, kao i uvek, povike s nekog manje važnog i daleko nižeg političkog mesta, uz optužbe da je prekoračio ovlašćenja, da se ne drži obećanja… da bi ga Skupština SRJ i zvanično smenila u noći između 15. i 16. maja 1996.

Kada se Avramović pre ulaska u Skupštinu obratio okupljenim građanima preko megafona, sa improvizovanog stočića im je poručio da će on „reći svoju i njihovu stranu naše istorije... da bi se popravila situacija radnog naroda, i radničke klase, seljaštva, penzionera, omladine, i profesionalaca“. Na ulicama Beograda i pred Skupštinu Jugoslavije, u vreme zakazane rasprave o guverneru, izašlo je oko pet hiljada ljudi, uglavnom penzionera, sindikalizovanih radnika i studenata da brane „Superdeku“.

Skupštinska glasačka mašina „anulirala“ je sve njegove argumente, pa su i one krhke nade i osluškivanja (nije bilo TV prenosa) kao i ostatke javnog razuma „prekrili ruzmarin, snegovi i šaš“. 

Avramović je bio guverner tek od marta 1994, a nakon urušavanja stabilnosti dinara od jeseni 1995. je počeo da govori o tome da bez skidanja sankcija, reformi javnih finansija i sigurnog eksternog finansiranja proizvodnje za izvoz (što podrazumeva poverenje i podršku MMF-a) nema trajne stabilnosti i kvalitetnog oporavka. Dejtonski sporazum je, naravno, u Srbiji predstavljen kao pobeda, veliki Miloševićev trijumf, uz koji je stalno podvlačeno navodno „povlačenje svih nepravednih i ničim izazvanih sankcija“. O „spoljnom zidu sankcija“, koji je podrazumevao blokadu za članstvo u MMF-u i Svetskoj banci, zvanično nije smelo da se govori.

Na osnovu onoga što je ostavio u svojim zapisima o tom periodu, kao i na osnovu razgovora s autorom ovog teksta, sa sigurnošću se može reći da je to doprinelo prekretnici u njegovoj političkoj podršci. „Sve drugo je nekako išlo, ali moji predlozi o vraćanju Jugoslavije u članstvo MMF-a, to im se nikako nije dopadalo“. U maju 1996, pre smene sa mesta guvernera, izjavio je da nas „totalnom blokadom pregovora sa međunarodnim finansijskim organizacijama Savezna vlada (u to vreme premijer je bio Radoje Kontić, ali je na sve odluke presudno uticao Milošević – prim. ur) gura u propast“.

Tri decenije kasnije vlast u Srbiji kune se u MMF

Tri decenije kasnije vlast u Srbiji kune se u MMF, bar zvanično zagovara otvorenu tržišnu ekonomiju i zvanični je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. U periodu od 2013. do 2020. inflacija se kretala u rasponu od 1,3 do tri odsto godišnje, ali se poslednje tri godine ponovo probudila. U 2021. potrošačke cene u Srbiji porasle su 7,9 odsto, u 2022. za 15,1 i lane za 7,6 procenata, a ove bi, po mojoj proceni, mogle da porastu za još 5,5 odsto. A koliko inflacija na dugi rok pomera sliku ekonomskih veličina svedoči i podatak da su u odnosu na 2000. potrošačke cene u Srbiji porasle skoro šest puta ili za 465 procenata. 

Avramović je preminuo 26. februara 2001. u Rokvilu, pored Vašingtona, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Pre više od godinu dana, šest redovnih članova Naučnog društva ekonomista Srbije (od kojih, nažalost, Dragana Đurić i Mlađen Kovačević više nisu živi) podnelo je inicijativu, najpre Naučnom društvu, ali i drugim naučnim i stručnim institucijama i visokoobrazovnim ustanovama ekonomske nauke i struke da usaglašeno upravi grada Beograda predlože da se jedna ulica u Beogradu, najkasnije do 24. januara 2024, na tridesetu godišnjicu primene Avramovićevog programa, nazove po Dragoslavu Avramoviću.

U tom predlogu se navodi da se „gospodin Avramović desio narodu Srbije na sreću u pravom trenutku, jer je hiperinflacija počela uveliko da uzima i direktne ljudske žrtve (tzv. socijalna samoubistva usled nemoći dela stanovništva da se izbori sa inflacijom)“. Ekonomisti dalje navode da „i kada se nismo slagali, naše rasprave su bile uvek na bazi argumenata, a da je kreator programa bio angažovan iz političkih krugova bliskih najvišoj vlasti“ i da je „nažalost, takva praksa danas skoro nemoguća, ili je prava retkost“.

U inicijativi se ističe i da bi Ulica Dragoslava Avramovića doprinela da se ljudi na bolji način informišu o inflaciji, kao novoj-staroj ekonomskoj pošasti za čitav svet i osnažio inače slab ugled ekonomista, što bi doprinelo vraćanju poverenja u mogućnost politički neutralne i nepristrasne, ekonomske analize, a osnažilo bi i ugled samostalnih regulatornih makroekonomskih institucija, kao što su Narodna banka Srbije i druge.

Iznad svega je bitno to što je Avramović „pomirio volju vlasti i opozicije, kao i stavove poslodavaca i sindikata, siromašnih i bogatih, penzionera i njihovih unuka“. Zapravo, „niko drugi od naših, a potencijalno i inostranih eksperata, nije mogao tako medijski ubedljivo, i ljudski konkretno da pristupi većini običnog sveta, i pritom da mu narod odmah poveruje“, navodi se u inicijativi koju je na Godišnjoj skupštini 2022. prihvatilo Naučno društvo ekonomista Srbije, a kasnije i Srpska akademija nauka i umetnosti i Odeljenje društvenih nauka SANU, čiji je Avramović bio dopisni član.

Ostale institucije ekonomske nauke i struke su, na rečima, podržale predlog, ali verovatno još čekaju da se formira bilo kakva trajna i odgovorna gradska vlast u Beogradu. Posle decembarskih izbora to baš i nije izvesno, pa je i sudbina ove inicijative neizvesna.

Autor je univerzitetski profesor i redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije