In memoriam: Zoran Erić (1950 -2024)

Dvanaest gudača krešendom pripremaju teritoriju za kratki zamah gudalom, za mali udar, za uvođenje u srce stvari. To je Off Zorana Erića, za gudače i solo kontrabas, u ružnu, najružniju od mnogih zima naših nezadovoljstava, u prohladnom Kolarcu, poneko nije ni ostavio kaput na garderobi, januar je devedeset i treće.

Nije to, dakako, prva izvedba, ali je posebna: svira profesor Nebe, Nebojša Ignjatović, jedan od tih nekoliko velikih izvođača zauvek obeleženih šezdesetima, a poglavito sedmom godinom te decenije dvadesetog veka. Jer, kraj drugih velikih i važnih ploča rokenrola te godine, baš je tad izašao i Sgt.Pepper’s Lonley Hearts Club Band, Bitlsa, dakako. Zoran Erić ima sedamnaest godina, ide u Petu, na prirodni smer, ide u srednju muzičku, i ne vežba dovoljno, klavir ili violinu, sprema se na Fiziku, uostalom.

Tog januara, ledenog u našim srcima, koliko i telima, bez obzira na termometar, Nebe (i neka mi je dopuštena ova familijarnost, Profesor Nebe scensko je ime autora jednog od najlepših albuma tog doba, Beatless, samizdata koji se sastoji od žanrovskih mutacija njihovih pesama, jer Nebe je, kao i Rastko Ćirić, Goran Skrobonja, i ostali iz Rubber Soul Projecta, odani bitlsovac), svira Off, kao rekvijem za san o slobodi, usred ratne zime, usred neimaštine, svakolike, a može biti najmanje stvaralačke, jer svirati se mora, nema se šta drugo, sve je drugo posve besmisleno u tom času.

Možda Off nije prvo delo koje dolazi u svest kad se spomene Zoran Erić, možda je to uostalom odavno već klasični Cartoon, za čembalo i gudače, ili Talea Konzertstück za violinu i gudački orkestar, možda je to Velika crvena mrlja Jupitera za čembalo, perkusije i živu elektroniku, koje su svojedobno u triju svirali Miloš Petrović, Veljko Nikolić – Papa Nik, te sam autor, sva trojica neprežaljeni, sva trojica izvrsni, posebni, utemeljeni u svoj Beograd, i nonšalantno svetski. Možda bi pre u pamet došli Abnormalni udarci Dogona, za bas klarinet, usnu harmoniku, udaraljke, klavir i, opet, naravno – živu elektroniku.

Jer, da: nije Zoran Erić odustao od fizike i otišao na Muzičku akademiju, kod Stanojla Rajčića, samo zato što je više voleo muziku od fizike, nego zato što je u njemu cvao duh umetnika koga nikad neće napustiti naučnička pozitivna i stvaralačka skepsa, potreba za opitom, ogledom, traganjem. I, da, sve to ima veze sa tim Bitlsima, kako sa njima četvoricom, tako i sa Džordžom Martinom, producentom i „petim čovekom“, onim koji se divi daru i ume da ga usmeri. Treba li reći da pobrajajući druga imena, govorim o junaku ovog teksta koji, evo već dva dana počiva u Aleji, čineći tom pomalo urušenom prebivalištu velikana čast, postavljajući svojim uistinu preranim odlaskom stvari bar približno tamo gde im je mesto?

Vraćam se, opet, tih tridesetak godina unazad, u te hladne dane. Nekoliko nedelja posle tog Kolarca i Off-a u ondašnjem Salonu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Beketov Eh, Džo, diplomira Irena Mičijević, od milja je zovemo Miči. I Ofi. Ona je, naime, Ofelija u Hamletu kog smo radili prethodnog leta s premijerom na Bitefu. Zoranova muzika, a ima je blizu dva sata u tri i po koliko predstava traje, jest jedno od njenih jedara, kobilica koja seče podvodne struje tog Šekspirovog okeana, održava kurs i smer, odaje njene namere i kazuje njene emocije.

Tu, u tonskom studiju Fakulteta muzičke umetnosti, odmah preko puta salona-bifea u kojem prezimljavamo naše – Marija Crnobori bi rekla – „životiće“ tih ružnih godina, Erić i Irena Mičijević sklapaju pakt o uzajamnosti svojih darova: on je očinski fasciniran njenom muzikalnošću i sposobnošću improvizacije u hipu, svestan da je za ovo potonje, pored dara, neophodna opuštena prisutnost u visokoj koncentraciji, baš kao i oslobođenost daha i glasa kao u najboljem džezu – a Erić, kao retko koji kompozitor savremene umetničke muzike, nema ama baš nijednu predrasudu prema drugim muzičkim rodovima; Irena je pak oduševljena činjenicom da je njen dar prepoznat kao poseban.

I tako nastaje njihova verzija When I Fall In Love, za tog diplomskog, toplog i neočekivanog Beketa. (Neće se ni završiti ta pozorišna sezona, Irena će, poput mnogih, napustiti Beograd da se u njega vrati ponekad, za poneko snimanje, i da nas potom zauvek napusti više nego bolno prerano. Na njenom jutjub-kanalu, Vetrovita, mogu se čuti i Zoranova tema Ofelije, sa njenim glasom, baš kao i spomenuti pop-klasik, najpoznatiji po Net King Kolovoj izvedbi.)

Zoran je pre Hamleta u Jugoslovenskom dramskom radio Pašovićevo Dozivanje ptica, tada smo se, u kasnu jesen osamdeset osme, upoznali. Radiće i kasnije za sve važne pozorišne institucije i umetnike, a najpre sa Sonjom Vukićević, koja ga je, uostalom, i dovela na Ptice. U jednom času dve su se paralelne linije, ona teatarska (i filmska, dakle: primenjena), i ona koncertna, „klasičarska“ spojile, u Oberon concertu za flautu i orkestar, nastalom u vreme rada na Snu letnje noći u Narodnom pozorištu u Beogradu, petom delu ciklusa Slike Haosa, započetom pominjanim Jupiterom i Dogonima, koji obeležava devedesete godine dvadesetog veka, ne samo kao muzika. I to beše trijumfalno veče na Kolarcu, sa Ljubišom Jovanovićem kao solistom, smem to reći – „vlasnikom“ tog dela, nimalo pastoralnog, pa ipak, u osnovi, nežnog. Bolno trijumfalno beše na istom mestu nešto ranije sa Nisam govorio, iz istog ciklusa, sa Darinkom Matić Marović i njenim horovima, Lečićem kao glumcem naratorom, ali i ritmičkim „instrumentom“, te Nenadom Nešom Petrovićem na garbarekovski zaigranom saksofonu i neizbežnim Nebetom Ignjatovićem na bas-usnoj harmonici.

Na toj istoj bas-usnoj harmonici čuje se, u jednom času, i glavna tema filma Ubistvo s predumišljajem. Ne bi taj film imao tu emociju bez te muzike. Baš kao što je Zoranova drskost da u Stršljenu, u osnovi barokno mišljenom filmu, u časovima kad se radnja preseli na jug, na Kosovo i u Metohiju, uvede kao dominantan instrument – čembalo, a da se po enterijerima i eksterijerima Beograda, Dolomita i Toskane čuju arhivski glasovi nekog izvornog albanskog ženskog pripeva.

Od Velike crvene mrlje Jupitera, svi delovi ciklusa Slike haosa imaju ista imena stavova: Neshvatanje, Otpor, Bes, Čuđenje, Prihvatanje. Ponekad, u skladu sa strukturom kompozicije, nazivlje je kombinovano, primerice - Otpor s besom. I gotovo sva završavaju eliotovski, „s treskom ne, nego cviljenjem“. Ti nazivi i ti krajevi govore o umetniku i njegovoj epohi. Zoran Erić bio je vedar, duhovit, zabavan i prijatan čovek.

U njegovoj pak muzici čuje se ponekad rezignacija, a oseća snaga, pritajena energija koja povremeno eksplodira, uvek vrhunski artikulisano, ali iznenađujuće. Ne izostaje, međutim, nikad pesničko čuđenje. Posle slušanja njegove muzike koja uvek proleti, jer uvek je zapanjujuće monolitna, logična, pa ipak se u njoj uvek nešto događa, nešto nenadano, nešto drsko, mangupsko – sledi sleganje emocije i početak mišljenja. Mišljenje i pevanje, to je planeta Erić. Ne mora se reći „slava mu“. To se i te kako podrazumeva.