U režiji Gorčina Stojanovića „Sirano“ je raskošna predstava puna historijskih događaja, emotivnih obrata, političkih spletki, ratnih pohoda.
Danas ljudi uglavnom slomljenog srca gledaju kako je pravednost bačena u blato, kako zlo pobeđuje i prestali su da veruju u bilo kakvo dobro. Ta civilizacijska provalija između stvarnih vrednosti i društvenog mulja neka je vrsta okidača za predstavu „Mihael Kolhas“, u režiji Borisa Liješevića, koja je premijerno ovih dana odigrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Novela sa početka 19. veka, nemačkog pisca Hajnriha fon Klajsta, jeste saga o poštenom čoveku Mihaelu Kolhasu, koga su zločinački ponizili lokalni moćnici, oduzevši mu konje, teško mu pretukavši vernog slugu i ubivši mu ženu. Ne mogavši da istera pravdu sudskim putem, Kolhas uzima stvari u svoje ruke i postaje „jedan od najstrašnijih ljudi svoga vremena“.
Predstava je komponovana kao dinamičan triler u kojem pravnički papiri i ljudske glave lete pozornicom, dok iscereni vlastodršci brzopotezno presvlače i svoje kapute i svoje poštenje, a Mihael Kolhas jurca scenom od nemila do nedraga, očajnički verujući da će na kraju ipak pobediti ono što se danas suptilno zove pravna država. Pozornica je čitavo vreme prazna i ona u stvari oslikava pusto mesto ljudske sudbine, na koje se tu i tamo, u scenografiji Darka Nedeljkovića, ušeta neka pompezna staklena kocka, nalik kakvoj bogataškoj vili.
Uz bahatog lokalnog tajkuna, sa pićem u ruci i u šarenoj džiberskoj trenerci (kostimografija Marine Sremac), na tom mondenom staklu gledamo film onoga što nam se upravo događa. Vidimo uske ulice u plamenu, slične današnjoj Gazi ili nekom drugom paklu na zemlji, u kojoj sudovi već mesecima ne rade, a pravda se deli na puno brutalniji način. Kolhas od pravednika postaje palikuća i razbojnik, a sudije, vladari i verski autoriteti pokušaće na kraju uz beskrajna natezanja da namire i vlast i čast. Ta atmosfera ledene slutnje da bilo koji belosvetski ili domaći snagator i ološ može uz osmeh i da otima i da ubija i da siluje, a da se nakon toga ama baš ništa ne desi, najznačajniji je osećaj koji za vreme ove predstave struji pozornicom.
Ustupljene fotografije / Nebojša Babić
JDP-ov sjajni ansambl, koji u naslovnoj ulozi predvodi Vojin Ćetković i u kojem nastupaju Miodrag Dragičević, Voja Brajović, Nikola Rakočević, Zoran Cvijanović, Miloš Samolov, Milena Vasić i Aleksej Bjelogrlić, uz neutešnu muzičku pratnju Kralja Čačka - na suvereni glumački način precizno je naslikao taj civilizacijski galimatijas u kojem je naoko sve u redu, ali iza grimase lažne pravičnosti, vladaju teror, strah i smrt. I zato centralna dilema čitave predstave postaje pitanje reditelja Liješevića u programskoj knjižici kako živeti u ovom svetu.
Ako se pogleda današnje doba preko krovova ove predstave, onda od Donbasa do Damaska diskusija o tome da li je Kolhas pravednik ili ubica već uveliko traje i svako na toj crti sa svojom istinom odlazi u grob. S obzirom na to da je u predstavi nekoliko puta citirana Biblija, hajde da i mi, bili vernici ili ne, pridodamo toj dilemi kako živeti danas, ono mesto u toj drevnoj knjizi (Matej, 24) gde se kaže da će se pojaviti mnogi lažni proroci koji će prevariti mnoge, zbog čega će se bezakonje umnožiti i ohladneti će čovekova ljubav. Iduća rečenica možda upravo odgovara na to glavno pitanje o Mihaelu Kolhasu, verovatno i o čovečanstvu: Spasiće se oni koji sve to pretrpe i izdrže do kraja.
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Ustupljene fotografije / Nebojša Babić
