"Za danas toliko" - film koji je psihoterapija: Snagom nežnosti protiv surovosti

Ovih dana u domaćim bioskopima svedočimo nesvakidašnjoj pojavi. Jedan „mali”, nepretenciozan domaći film o dobrim ljudima, bez psovki i klasičnog zapleta, ali sa mnogo zagrljaja i topline, osvaja gledaoce. Nekoliko nedelja zaredom je najgledaniji film u Srbiji sa (kako je objavljeno 22. aprila) preko 41.000 gledalaca do sada, ostavivši iza sebe i blokbaster „Godzila i Kong”.

Reč je o ostvarenju „Za danas toliko” reditelja i scenariste Marka Đorđevića (36) koji ga je, kako kaže, napravio „u ime vedrine”, inspirisan knjigom Duška Radovića. Snimio ga je u rodnom Kragujevcu sa glavnim glumcima, takođe iz ovog grada, koji tumače članove porodice Šarenac. Najstariji brat Vasa (Nikola Rakočević) vraća se u rodni grad, u porodičnu kuću gde ga, sa spremnim mu omiljenim kolačima čupavcima, čekaju brat Moca (Filip Đurić), sestra Višnja (Ivana Vuković), bratanica Marta (Miona Pejković) i pas Kuliša. Okupljena posle dugo vremena, porodica sve obaveze stavlja u drugi plan, koristeći priliku da uživa u svakom zajedničkom trenutku. Zaljubljeni u život, Šarenci uzdižu realnost iznad tla, rasterujući tamne oblake vedrinom. 

Šarenci su, već nakon premijere filma na 52. Festu – gde su nagrađeni za glavnu žensku ulogu i najbolji srpski film – šarmirali publiku svojom neposrednošću i toplinom, stoga je, najvećim delom, za ovoliku popularnost zaslužna upravo preporuka od usta do usta, uz pisma zahvalnosti i javnu podršku Sergeja Trifunovića, Vesne Trivalić, Raše Andrića, Jovane Stojiljković, Milice Janevski, Gordana Kičića...

„Ovaj film je psihoterapija”, posle kojeg „više niste isti”, „oplemenjuje i usrećuje dušu”, „odiše toplinom i nadom”, „ubediće vas da je život lep”... neke su od obilja poruka „običnih” gledalaca.

"Mi smo samo pružili nešto što nam je svima potrebno u ovom trenutku"

Za Marka Đorđevića nije iznenađenje što je hemija između Šarenaca i gledalaca proradila.

"Očekivao sam da će film biti gledan, borili smo se za to i ubeđivali i distributere i međusobno", rekao je Đorđević 19. aprila u Domu omladine Beograda na tribini posvećenoj filmu. 

PROMO / Promo

Kako je rekao, uspeo je tako što se, u jednom trenutku, opustio i „počeo da pravi film koji nam je svima prijao”, nadajući se da će se ta pozitivna kreativna energija preneti i na publiku.

"Zezali su me da samo pričam o amosferi, a ne o specifičnom narativu, ali to je za mene sve bila stvar intuicije. Drago mi je što je „Za danas toliko” pokazao da film može da bude i umetničko delo, a ne skup tema i ideja, što je postalo jako naporno. Naime, današnji fondovski, autorski filmovi prave se racionalno, sa tezama i šablonima, gde se sve opisuje do detalja. Osećao sam bunt prema toj vrsti nametnute poente, prema tome da, čim krenemo da snimamo, već moramo da znamo šta treba da se desi i kako će publika da reaguje. To smo želeli da izbegnemo", istakao je Marko. 

„Za danas toliko” je njegovo drugo dugometražno ostvarenje, nakon zapaženog debija „Moj jutarnji smeh” koji je, takođe, snimio u Kragujevcu, sa Ivanom Vuković i Filipom Đurićem u glavnim ulogama.

Govoreći o višestruko hvaljenoj atmosferi u filmu, rekao je: "Ovaj film nema narativne linije za koje će gledalac da se zakači u svakom kadru. Ono što (gledaoca) pogodi i dirne dešava se „ispod” tih scena, a za to je potrebno vreme, da se ujutru prvo pije kafa sat vremena i pojedu čupavci od juče, a ne da se krene odmah u snimanje".

Publika je toliko srdačno primila film da gledaoci često zaustavljaju glumce na ulici i pitaju da li smeju da ih zagrle.

"Oseća se da je film mnogo više od lepih reakcija, da se širi, da je veći od nas samih. Mi smo samo pružili nešto što nam je svima potrebno u ovom trenutku", poručio je Marko Đorđević.