Hotel „Moskva“: Otmeni vremeplov

Nekad se za neku osobu kaže da je sve lepša sa protokom godina, što je uvek u vezi sa njenom očaravajućom dušom. Slično se može reći i za Hotel „Moskvu“ na beogradskim Terazijama, kome bi se ovaj kompliment odnosio i na fizičko obličje. Istina, tom velelepnom zdanju, izgrađenom 1908. godine u stilu secesije, sadašnji vlasnik, biznismen i doktor  mašinstva Mile Dragić za stogodišnjicu postojanja povratio je puni sjaj.

Hotel je u potpunosti restauriran, prema originalnim starim nacrtima, a investicija koja je sačuvala istorijski značaj hotela, a novim gostima omogućila udobnost smeštaja prema najvišim standardima savremenog hotelijerstva, prema rečima vlasnika iznosila je preko 25 miliona evra. 

Zato se samim stupanjem u lobi, kroz vrata na originalnoj poziciji naspram Terazijske česme, stiče utisak ulaska u vremeplov. Tome pomaže svaki detalj enterijera, od „čipke“ od gipsa na plafonima restorana i drugih dvorana, preko mesinganih lustera i lampi, do bogatih baršunastih draperija na „izlozima“ građevine. Vitraži po unutrašnjim prozorima doprinose impresiji otmenosti, kao i nameštaj i raskošno uramljene slike po hotelskim sobama.

Gledana spolja, „Moskva“ budi divljenje fasadom prekrivenom žutom i zelenom keramikom, kao i tornjevima i kupolama. Čak su i zidni ukrasi - reljefna kompozicija Glorifikacija Rusije, kao i skulpture Majka Rusija i Žena sa troje dece, restaurirani. Zanimljiv je podatak da se originalni kalupi tih dekorativnih elemenata još uvek čuvaju u fabrici Žolnaj u Pečuju.  

„Moskva“ pamti doba kad su srpsko-ruski odnosi počeli da jačaju početkom prošlog veka, usled sve intenzivnije međudržavne trgovine. To je izrodilo potrebu za zidanjem objekta kao sedišta Osiguravajućeg društva „Rosija“, prvog među došavšima. U tu svrhu raspisan je konkurs, ali je čast da se potpiše kao graditelj pripala drugoplasiranom Jovanu Ilkiću, po želji vlasnika imanja u samom srcu grada, ali i nultoj geografskoj tački Balkana. 

PROMO / Promo

Društvo je insistiralo i da se projektu priključi Pavel Karlovič Bergštreser, „šef-arhitekt“ tog udruženja, dok su zidari bili iz Crne Trave. I nadzorni organ bio je internacionalan, sačinjen od arhitekata iz Rusije, Austrougarske i Kraljevine Srbije. Uspostavljajući moderne principe gradnje, neimari su iskoristili armirani beton za međuspratnu konstrukciju. Predviđena cena radova višestruko je premašena, dostižući svotu od dva miliona zlatnih dinara. Hotel je s ponosom pre 116 godina otvorio lično kralj Petar I Karađorđević, nakon tri pune godine zidanja.

U to vreme multifunkcionalna, „Moskva“ je nudila smeštaj gostima, u 50 kreveta, ali i služila za rad predstavnika Društva u kancelarijama, i pružala gastronomske usluge kremu Beograda. Mnogi su ovde prvi put osetili ukus francuskih vina i paštete od divljači, prvi put iskusili da se tokom vedrih dana podižu stakleni zastori hotelske bašte, prvi put slušali zvuke klasičnih kompozicija dok obeduju... 

Poslednji običaj održao se do današnjih dana, budući da se za dirkama klavira dnevno smenjuje po nekoliko pijanista. Zato je razgovor gostiju tih, čak i ako je važan i pun sučeljenih stavova, održavajući tradiciju borbe mišljenja. Jedine iskre koje zrače ambijentom, ljubavne su prirode, o čemu svedoče i brojne poruke na društvenim mrežama hotela u kom se neko prvi put zaljubio, ili su ga u letnjoj šetnji doveli roditelji. 

Takvu atmosferu gradio je i Toma Zdravković, bard narodne muzike, interno poznat po navici da iznenada sedne za taj žičani instrument i nešto iskomponuje. Inače, Toma se u „Moskvi“ osećao kao kod kuće, sudeći po navici da se izuje čim kroči na hotelske tepihe. 

Ali, šta bi bila bogata istorija zdanja na Terazijama da se ovde nisu redovno okupljali boemi, pesnici, intelektualci, sa Tinom Ujevićem na čelu. Međutim, ma kako njegovi stihovi bili mračni i puni bola, izvan njih je Ujević bio šaljivdžija, pa se dugo prepričavalo kako je, jednom prilikom, iz svog šešira prosuo pepeo praveći se da su to vaške, a u želji da prene klijentelu bašte. Danas možda nema takve prisnosti između gostiju, pa je veseli žamor generalni simbol „podmoskovskih“ vedrih prepodneva, ali i večeri.

U vreme ručka nastaje tajac: svi su napeti u iščekivanju šta će novo da izmisli šef kuhinje Đorđe Klipić. Njegov su adut dobre ideje, kao i friške namirnice, domaće, ali i grčke i italijanske, ako se radi o maslinovom ulju ili siru, recimo. Prava je muka izabrati jelo sa menija od mnoštva ponuđenih đakonija, ali se oko deserta mnogo ne razmišlja, pa se tradicionalno naručuje nadaleko poznati moskva-šnit. Recept za taj sočni kolač osmislila je Anica Džepina, šef poslastičarnice pre ravno pola veka, nikad ne odavši tajni sastojak. Zato svi drugi moskva-šnitovi, kojima se ljudi  slade po evropskim prestonicama, nisu sasvim nalik svom prauzoru, što njihovi tvorci nikad ne bi priznali. 

PROMO / Promo

S punom verom u geslo da put do srca vodi preko stomaka, u „Moskvi“ se često upriličuju praznici vezani sa hranom. Tako ćete za Dan zaljubljenih moći da uživate u simfoniji na tanjiru, sastojaka zasad poznatih samo Klipiću, kao i u slučaju obeležavanja 8. marta za koji se sprema specijalni kulinarski program. Ni ako ovde banete iznebuha, nećete biti razočarani, jer pored standardne ponude kolača, uvek imate i iznenađenje u vidu specijalnog kolača dana. Ponekom je ipak dovoljno da se zavali u udobne fotelje na balkonu kafea, nasuprot ulazu, i posmatra taj opušten život iz bajke, il' romana o prefinjenoj aristokratiji.

Da ovo vreme nije ludo i brzo, i da se svi bitni socijalni događaji prvo ne najavljuju u medijima, pa tek onda dogode, moglo bi da se desi da sa ovog punkta uočite nekog poput Alberta Ajnštajna, ili - Roberta de Nira, Indire Gandi, Lučana Pavarotija, Maksima Gorkog, Alfreda Hičkoka.., ostajući šokirani. 

U svoje doba, takvi ulasci nisu bili retkost, dok i danas ima mnogo važnih ljudi na spisku gostiju. I niko ne može da zaboravi ovaj posebni ambijent, zbog čega ponovo dolazi. Neki ovde provode i solidan komad života, kao što je nekad bio slikar i pisac Momo Kapor. Njemu je posvećen luksuzni apartman na poslednjem, četvrtom spratu, gde se lako stiče inspiracija pogledom na Savu. I pobrojane inostrane veličine imaju svoj po njima nazvan kutak, ali i Olimpijski komitet koji je u „Moskvi“ takođe odsedao. Često su to tada bile manje sobe, ali su tokom restauracije zadobile trenutni gabarit, po meri današnjeg čoveka, čiji je savremeni zahtev neretko prisustvo na konferenciji, u za to namenjenom prostoru.  

Beogradski Zavod za zaštitu spomenika kulture ima svoje stručne razloge zašto je hotel 1968. proglasio spomenikom kulture, pridodajući mu odlukom iz 1979. „veliki značaj“. Titula spomenika od izuzetnog značaja povlači još veću odgovornost vlasnika i osoblja, koji su sasvim spremni da je preuzmu.