Nikola Vranjković za NIN: Užasava koliko smo se navikli na smrt

Tradicionalni prednovogodišnji nastup Nikole Vranjkovića u MTS dvorani doneo je što i svi prethodni – svojevrsnu krunu koncertne godine na čijem bi kvalitetu pozavidela svaka metropola. U sinestetičkom susretu zvuka, osvetljenja, scenografije i samih numera, Vranjković, članovi njegovog benda i publika ponovo su učestvovali u oko tri sata dugoj razmeni misli i osećanja, ali i sećanja. Jer, Vranjković je kao gitarista i autor muzike benda Blok aut na sceni prisutan još od početka devedesetih, otkad u pesmama i tekstovima beleži pojave unutrašnje i spoljašnje, neretko nalazeći sredokraću gde se one susreću, ukrštaju i međusobno se ogledaju. Krovne teme njegovih tekstova takođe se prepliću i seku, i kada namera nije očigledna – lirski subjekt neretko se nalazi ovremenjen, svestan i trenutka u kojem je i njegove prolaznosti. Umetnost se ukazuje kao jezik čuvanja od zaborava.

Koncert je bio zatvoren pesmom Dan koji nikad nije došao s albuma Ako imaš s kim i gde iz 2004. Nekima je taj dan Šesti oktobar, nekima je ostao u 1991, a nekima u 1945. godini…

„Tekst je među ljude izašao godinu dana posle Đinđićevog ubistva. Zapravo se bavio periodom od Petog oktobra do tad, a danas bih rekao da je referisao i na poslednje tri ili četiri godine, dok je još poneki slepac možda mogao da veruje da će se nešto negde promeniti. Te 2000. sam imao trideset godina i dan koji nikad nije došao meni je nedosanjani Šesti oktobar. Za druge je nešto drugo. Danas mi je svejedno. Više ne verujem ni u bajke ni u revolucije. Ali jeste tužno što tom pesmom zatvaramo koncerte i u 2023. i što nije izgubila na aktuelnosti“, kaže Vranjković za NIN.

Nastup je otvoren pesmom „Zadrži svoj dah“ u kojem je stih: „Bez nade i straha nema pobeda.“ Da li nam je i kada strah postao veći od nade?

Rečenica Dobrice Ćosića, u kojoj stoji strepnja umesto straha, ovde je oduvek primenjiva. Mi smo je u mladosti često izgovarali u studiju pred kraj miksa neke nove pesme. Istorija nam se ponavlja, ljudske reakcije su vrlo slične, podlost, laž, kvaziistina, pa i kvaziborci za pravu istinu, sve je to vrlo slično, kao i oni što na kraju izvuku deblji kraj batine, ni krivi ni dužni. Period od 1999. do Đinđićevog ubistva mirisao je drugačije, uz pomoć raznih stranih faktora, duge, jake klupe… ne govorim o prvom timu, nego o njihovim zamenama. Bilo je nade da će makar biti nerešeno...

Kako u sportskoj terminologiji vidite decembarske izbore?

Igraš fudbal protiv, recimo, Italije. Znaš i svoje i njihove kvalitete, znaš koja je lova u igri, kakve su ti prva postava i klupa, ko ti je trener, a ko njihov. Znaš da će Italijani da cepaju po nogama i da su kupili sudiju. Znaš šta UEFA-i odgovara trenutno. Znaš da će ako povedu odmah početi da se valjaju po terenu i kradu vreme. Znaš da će njihovi navijači da te rastrgnu. Tri meseca pred utakmicu, žališ se na žreb, na marketing i što je lopta okrugla, ne razmišljaš uopšte o taktici, ne animiraš svoje umorne navijače. I desi se sve što si ne mislio, nego znao da će da se desi. I, šta onda radiš? Čekaš da reaguje UEFA koja se pravi mrtva i koja bi najsrećnija bila da nisi ni izlazio na teren. Na stranu što ti ne padne na pamet da možda tvoj trener ili kapiten nisu najsrećnije rešenje.

Strah i nada po strani, da li je ranije bilo više hrabrosti ili je to optimizam sećanja?

Devedesetih je bilo bendova koji su imali manje ili više direktne, ali vrlo pametne tekstove koji su imali šta da kažu onima koji su hteli da čuju. Spotovi za razne pesme su bili ekspresno zabranjeni na jednoj i tada nacionalnoj televiziji, ali koja je u to vreme ipak imala rok emisiju, dok na RTS-u nisu bili zabranjivani. Ima i sad hrabrih i promišljenih, Marčelov poslednji album veoma je britak. Ranije je na manje medija bilo više emisija. Na RTS-u si mogao da u najgrđe Miloševićevo vreme čuješ „Bando crvena“ Direktora. Danas na malobrojnim emisijama tačno znaš koju pesmu ne možeš da izvedeš. Druga su nevremena.

Iz lične perspektive, kako se ta nevremena razlikuju?

Kad sam bio klinac, na TV je postojala dečja emisija na čijoj špici su tri blesava tipa jurila oko velike lopte i pevali su: „Niko, niko kao ja.“ Zvali su se Šarlo akrobata. Džon Bajford je radio emisiju Neven u kojoj je Laboratorija zvuka pravila fantastične songove. Deca su pevala uz Dragana Lakovića i Minju Subotu, kasnije uz Vladu Divljana i Gileta. I da su hteli, na programima nisu mogli da nabasaju na voditeljske i gostujuće zvezde jutarnjih programa nekih nacionalnih televizija, ili na „mlade snage dizelaškog pevačkog kviza“ iz emisije na jednoj drugoj popularnoj televiziji bez nacionalne frekvencije, koja uzima termin emisije o zdravlju, baš slučajno posle najgledanije emisije nedeljom. Taj sunovrat mora polako da se zaustavlja i da se objašnjava i objašnjava, pa tek postepeno ukida, inače će efekti biti gori nego sad, što znaju i tvorci tih programa. Ljudi za koje bismo do juče stavili ruku u vatru sada reklamiraju kladionice kao nešto bezazleno i zanimljivo.

A kako se razlikuju na civilizacijskom nivou?

Sada je hladnije. Digitalno je. Ne desi se događaj, nego informacija, a one prođu i potroše se. Ranije se živelo za bolje sutra, ali i za tadašnji trenutak. Sada se živi za samo za sada, zavladalo je vreme smrti. Čak i doslovno. Epidemija smrti. Plaši me to, vređa. Smrti se brzo pojave i nestanu. Ne stigneš da oplačeš najbliže, a kamoli nekoga dragog a udaljenog. Ljudi ovde nestaju digitalnom brzinom. Urgentno. Užasava to koliko smo se navikli na smrt. Ali ima smrti koje te tektonski pomere, zbog kojih zadrhti muzika u čoveku. Uopšte nisam znao koliko sam voleo Dejvida Bouvija kao čoveka pre nego što nas je napustio.

Takve smrti možemo da merimo rihterima. Možda zbog njegovog poslednjeg albuma, „Blekstar“, kojim se i odjavio sa ovog sveta, a koji je nešto magično, najljubavnije, prosto neverovatno. Uporediv potres bio je i kad se ubio Kris Kornel iz Saundgardena. Nedavno su otišli i Ordi Garison, bubnjar Vovenhenda, i Džordi Voker, gitarista benda Kiling džouk, dva umetnika od neprocenjive važnosti za moje sazrevanje. Shvatiš onda da o ljubavi koju osećaš prema nekim ljudima koje nikada nisi ni upoznao ponekad nemaš s kim ni da pričaš, toliko je duboka ta veza, intimna.

U jednom intervjuu ste rekli da umetnika ima mnogo manje od onih koji sebe smatraju umetnicima. Da li je reč o pozivu, potrebi?

Ne znam, iskreno sebe ne smatram umetnikom. Počeo sam da razumem da ne treba da silim ono čega u meni nema, kada ga nema, da nema tog treninga koji će mi otvarati slike i vidike. Radije nešto ili nekoga pročitam, pogledam, poslušam. Iz sveta Andreja Tarkovskog ne mogu da pobegnem, stalno mu se vraćam. Čitam zapise sa snimanja, dnevnike iz perioda kad je bio bolestan, proučavam kako se približavao veri kroz život. Vraćam se i Branku Miljkoviću, njegovim stihovima i slikama, ali i njegovoj smrti i Oskaru Daviču. Kao da je sve vreme sve isto: užasava me pomisao da može postojati policajac za pesnike koji je ujedno i veliki umetnik. Ako je sve što sam pročitao istina.

Postoji li danas pesnička policija?

Nije potrebna, jer pesnička reč nema tu snagu. Miljkovića i njegovih nekoliko rečenica bi danas botovi predriblali, razapeli ga i ne bi morali da ga kače na tanku granu u okolini Zagreba i da tvrde da se sam obesio. Dovoljne bi bile tri ili četiri emisije na jednoj ili dve televizije.

Poslednje vaše izdanje zove se Teorija zabave. Liče li nam teorije zavere na industriju zabave?

Ista su stvar, već dugo, ali pogledi iz raznih uglova sugerišu da nije tako. Tri ugla će reći da su neke trenutne stvari tragedije, masakri, genocidi, ali četvrti će reći: to je suptilan, organizovani biznis odeven u zabavu. Ponekad deluje da su stvari blaže, nekad oštrije, ali i kad deluju blaže, to ne mora da bude dobra vest, nego jednostavno nas u Evropi zabole da li neko gine u Siriji ili Iraku. Zlo luta planetom. Ne đavo, koga su izmislili majstori marketinga, nego zlo koje niko nije morao da izmišlja. Zlo je svuda zlo.

NIN / Zoran Ilić

Ranije je teorija zavere bila na nivou Trećeg oka. Danas je Zemlja ravna, a „gušteri vladaju loptom okruglom“. Litijum se i ne kopa i kopa, izbori su i pokradeni i nisu…

Izbori su bili regularni, a možda i nisu. Eksploatacija litijuma je bezbedna, a možda i nije. Korak dalje – Zemlja je sto odsto ravna, a možda i nije. Ima onaj vic kad Ciga prodaje aparat za ubijanje buba-švaba, pa ga reklamira: uhvatiš bubu, staviš je u kutiju, tu je mala giljotina, pa padne sečivo i ubije je, a kupac mu kaže: ali ja mogu i da je zgazim i ubijem. Ovaj kaže: pa možeš i tako. Vraćamo se na više uglova – tri će reći da je nešto ovako, a četvrti da je onako, i onda čoveku bude svejedno šta je i da li je. A uglove, kao u režiji, nadgleda nova klasa koja nema veze s religijom, državom i drugim reliktima iz 20. veka. Običnim ljudima, koji žele da imaju nekoga koga vole, nešto da pojedu i da nema rata, ako može, ostaje svejednost ili da se bore za svoje dostojanstvo. Dostojanstvo je osnova ljudske borbe u 21. veku. Nikakve revolucije, ratovi, prevrati. Vodićemo borbu za oslobođenje od ravnodušnosti.

Kako je se vi oslobađate?

Gledao sam sa ćerkom crtać o dve mlade balerine koje se takmiče. Jedna je, naravno, ćerka bogatašice, a druga je, naravno, sirotinja, kao u svakoj bajci. Kada ih strogi profesor pita zašto su odlučile da se bave plesom, prva kaže: majka me naterala, a druga kaže: osećam se živom kada plešem. Eto, iz crtanog filma sam saznao zašto se i dalje bavim muzikom.

Pesma „Raskorak“, gde postoji stih: „A ako ostanem, moraću dalje“, pojavila se na albumu San koji srećan sanjaš sam iz 1998. godine. Jednom ste rekli da se osećate kao da vam je ceo život prošao u devedesetim. Da li je ta paraliza stara ili mlada tri i kusur decenije?

Dok su se te brojke poklapale s kalendarskim, postojao je jedan pogled ka spolja, možda lažan, a sada, kada se ne poklapaju s kalendarom, gledamo kao kroz nagaravljene naočare za pomračenje sunca, da nas ne bole oči. Taj pogled nema horizonta, pa ti nije ni do gledanja, u Rusiju, Ameriku, Nemačku, Izrael. U mnogim od tih zemalja sam bio, u Rusiji sam pet godina i živeo, i ni za šta na svetu ne bih živeo ni tamo ni u Americi.

Staroplaninske reke su gurali u cevi, dolina Jadra strahuje od rudarenja litijuma…

Spot za Kad tuga pobedi bes sniman je na Staroj planini, u trenucima kada je nivo vode u Zavojskom jezeru bio ispod minimuma i kad je potopljeno selo Velika Lukanja ponovo ugledalo svetlost dana. Bio sam u Toplom Dolu, selu koje liči na selo iz Gospodara prstenova ili na ono iz Štrumpfova, toliko je lepo. U jednom dvorištu postoji muzej ili izložba fotografija iz perioda kada su meštani uspeli da odbrane svoje selo i svoje reke. To je velika pobeda. Idite u Topli Do i osetite dah slobodne prirode. To se teško opisuje rečima.

Plašim se da će broj onih koji slepo veruju ili prosto imaju koristi od laži biti toliki da više neće smeti ni da se zbijaju šale o tome, a humor nam polako ostaje jedini test zdravog razuma. Staru planinu su ljudi odbranili, ali bojim se da je u Jadru prevelika lova u igri. Kao u filmu Čudo neviđeno kad morska, slana voda na kraju filma poplavi celo mesto, a jedan lik viče drugom: „Inženjeru, gde smo pogrešili“, a ovaj odgovara: „Nisam ja inženjer, fale mi još dva ispita.“ Oko Jadra neće biti mesta za pitanja ko je ko i ko je kome, nego se nadam da će ljudi, kad budu krenuli da brane vodu, prvo pogledati u svoju decu.

Hoćemo li na kraju kupovati i vazduh?

Poslednja stvar koju neko može da ti zabrani je da svesno misliš i da se o tome izraziš, kroz pesmu, priču, protest, govor, razgovor. Vodu mogu da ti zatruju, vazduh isto. Misli i osećanja ne mogu, pa im ostaje da čoveka ubiju u pojam, da mu ne padne na pamet da zapiše kakvog je ukusa i mirisa vazduh koji diše, nego da kaže: zatvoriću prozor, upaliću prečišćivač, a iz kuće ću izaći za dva meseca. Kao ribice u akvarijumu, čekamo da nas neko nahrani, pričamo neku svoju priču, a ne znamo ni šta je voda ni šta je akvarijum. I dok nas neko ne uhvati u mrežicu da nas negde prebaci, nećemo ni znati da drugi akvarijum postoji.

„Srbija u depresiji ko fanovi Blok auta“, bio je stih jednog beogradskog repera. Da li svoje stvaralaštvo smatrate pesimističkim?

Sve je očiglednije da je na Zemlji jedini problem – čovek. Pogledajte Pripjat u kojem priroda buja, uprkos černobiljskoj katastrofi, a zahvaljujući odlasku ljudi. Šta je falilo Božjim zapovestima, ili svetim knjigama drugih vera, ili snu o jednakosti, bratstvu i slobodi, ili marksističko-lenjinističkoj budućnosti sa besklasnim društvom? Ništa. Višak je bio čovek koji sve pretvori u poluge moći. Borbu za mercedes. Lada niva izgleda nije dovoljno udobna nekima koji redovno drže predavanja. A možda naprosto nema dovoljno mercedesa. Na sreću, i kod nas su počeli da prave tunele na auto-putevima iznad kojih postoje prelazi za životinje. Neko dobar se setio da i životinje imaju svoje živote. Svakom auto-mehaničaru kojem dovezete na popravku raspali, stari auto sa hiljadu kvarova i vidite po njegovom izrazu lica šta misli, možete da pripišete da je on okoreli pesimista. Ali, on nije pesimista, on jednostavno ne veruje u šta gleda i to ne uspeva da sakrije.

Koja je uloga umetnosti između borbe za dostojanstvo i borbe za udobnija kola?

Nju nikad ništa neće moći da pobedi i ona nikada nikoga neće moći da pobedi ili nešto da promeni. Ali će oplemenjivati duše ljudi, a negovane duše čuvaju jezgro ljudskog dostojanstva, dobrote i ljubavi. Zato će zauvek živeti i Nebojša Glogovac i Dragan Nikolić i Vlada Divljan. Da ne nabrajam. Iskreno su izlili svoju dušu u umetnost, a umetnost je žrtvovanje, oni su toga bili svesni i to se u njihovom radu prepoznavalo. Kao kod Bouvija. Kad je umro, ljudi su naglo osvestili žrtvu koju je podneo i zavoleli ga još više. Ne možeš ti da pobediš Pikasa ili Dostojevskog. Možeš da probaš, kao kad su neki idioti na početku rata u Ukrajini hteli da zabranjuju ruske pisce i spaljuju im knjige. Ali to je jedino vredno podsmeha. Ta je ljubav prema umetnosti i umetnicima jača od svih atomskih bombi, osim jedne, one poslednje.