Anatomija propadanja „Cvijete Zuzorić“: Devastacija čuvenog zdanja kao naše ogledalo

Šta bi Nušić danas rekao? Na ovo pitanje, koje često postavljamo kada nismo u stanju da razumemo i definišemo apsurde našeg vremena, verovatno bi i veliki komediograf ostao bez visprenog odgovora kada bi, kojim slučajem, mogao da vidi u kakvom stanju se nalazi Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić", čije podizanje je inicirao i svesrdno podržao.

Kao upravnik Umetničkog odeljenja pri Ministarstvu prosvete, 1922. osnovao je Udruženje prijatelja umetnosti sa imenom dubrovačke pesnikinje i lepotice da bi se prikupio novac za izgradnju prve namenske galerije kod nas. Značajnu podršku toj misiji dalo je i Udruženje likovnih umetnika, koje je godinu dana ranije i samo predlagalo podizanje Paviljona, a njegov prvi predsednik Uroš Predić „već preduzeo korake kod Pupina u Americi za pomoć“.

Od priloga građana, zaduživanjem kod Uprave fondova i privatnih banaka, održavanjem čuvenih dobrotvornih balova, na placu koji je na Malom Kalemegdanu dobilo Udruženje prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“, prema projektu Branislava Kojića, sazidana je 1928. jedna od najreprezentativnijih građevina u stilu ar dekoa u Beogradu. Tu se u međuratnom periodu stvarala istorija srpske likovne umetnosti, ali su i gostovale značajne svetske izložbe. Posle 1945. gradska uprava dodelila je "Cvijetu" na korišćenje Udruženju likovnih umetika Srbije, čije sedište je tu gotovo neprekidno do danas (uz prekid od 1978. do 1986). I već godinama ULUS upozorava, apeluje, moli, traži da se s mrtve tačke pokrene obnova zdanja poslednji put rekonstrusanog pre pola veka!

Besplatni projekat

Stanje je bilo alarmantno još u januaru 2012. pa je projekat za restauraciju i adaptaciju već ruiniranog i marginalizovanog Paviljona akademik Branislav Brana Mitrović, na molbu tadašnjeg UO ULUS-a, uradio - besplatno. Prema njegovoj zamisli, predviđeno je da se udvostruči izložbeni prostor na 1.350 kvadrata, a deo projekta je bilo i skidanje galerije dodate sedamdesetih godina...

Ideja je bila i da se, pored institucija, za obnovu motiviše i građanstvo, pa se javnost podsećala da su tu izlagana dela Burdela, Majole, Matisa, Derena, Nodela, posle rata i Henrija Mura. Da se tu rodio i Oktobarski salon... Ali, uši su bile gluve. Osluškivale su vetrove koji su već maja te godine doneli političke promene. Propadanje je nastavljeno...

Pet godina kasnije, kao tračak nade, Ministarstvo kulture i informisanja, na čijem čelu je bio Vladan Vukosavljević, potpisalo je ugovor s Gradom Beogradom i Zavodom za zaštitu spomenika kulture Beograda, o izradi projekta obnove. Upitan da li će Paviljon ostati na korišćenje ULUS-u, ministar je odgovorio kako će se to naknadno rešavati.

Projektovanje je povereno Zavodu, a zadatak su dobile arhitekta Aleksandra Šević i istoričarka umetnosti Ksenija Ćirić, čija je ideja bila da se “Cvijeti” vrate duh i autentičnost Kojićevog projekta. I njihov plan predviđao je uklanjanje galerije dozidane sedamdesetih, u istoj rekonstrukciji tokom koje se gubi svaki trag vitražu iznad ulaznih vrata, na kome je Vasa Pomorišac predstavio alegoriju umetnosti.

Projekat je u roku završen, dobijena je građevinska dozvola, a za realizaciju su odobrena sredstva iz Razvojnog fonda Evropske banke, u proleće 2020. I dok se čekao početak radova, u martu 2021. – izbija požar! Gorela je kancelarija, a nastradali su inventar, deo dokumentacije, računari... Kada je iste godine u oktobru istekla građevinska dozvola, bilo je jasno da ni od ove obnove nema ništa, i da se ulazi u zimu s čađavim i još nesaniranim kancelarijskim prostorom. Članovi jednog od najstarijih evropskih esnafskih udruženja u ovoj oblasti su se samoorganizovali i - „zakrpili štetu“.

Pravna zavrzlama

Paralelno traje i zavrzlama oko pravnog statusa ULUS-a pod krovom pod kojim je bezmalo osam decenija. Ugovore o korišćenju, pod različitim uslovima, potpisivali su godinama s gradskim vlastima, da bi, zalaganjem ministarke kulture Nade Popović Perišić, Republička direkcija za imovinu donela rešenje o neograničenom korišćenju 1998. Ipak, deset godina kasnije, pozivajući se na „neprimereno korišćenje podrumskih prostorija za potrebe kluba”, grad zahteva da se raskine ugovor o neograničenom korišćenju i potpiše novi na deset godina. Posle dvogodišnje borbe, vraćano je pravo na neograničeno korišćenje, ali sledi i novi obrt 2014, kada je vlasništvo nad Paviljonom prebačeno na republiku, a kao držalac prava pojavljivljivao se i Grad. Bilo je nejasno s kim bi uprava ULUS-a trebalo da potpiše ugovor, i to sve do 2021, kada je konačno katastar zabeležio državu kao vlasnika, jedan kroz jedan.

NIN / Oliver Bunić

Uprkos maratonskoj prepisci sa svim nivoima i profilima nadležnih, taj ugovor je još nepotpisan, a krov na „Cvijeti“ počeo je sve više da curi, što je krajem prošle godine izazvalo seriju javnih negodovanja i upozorenja. Reagovala je ministarka Maja Gojković i inicirala formiranje radne grupe za rešavanje ovih problema. Naložila je Direkciji za imovinu da sa ULUS-om potpiše ugovor, a kao poslednja prepreka rekonstrukciji ostalo je još da se pronađe smeštaj za arhive, depo, kancelarije, zbirke... U ULUS-u, međutim, veruju da bi radovi mogli da otpočnu i bez potpunog iseljenja.

Na prvi sastanak radne grupe, kako objašnjavaju članica UO ULUS Vahida Ramujkić i njegov predsednik Vojislav Klačar, došli su gotovo kao posmatrači, jer su smatrali da pitanja kojima se ona bavi moraju da rešavaju državni organi. Uprkos velikoj skepsi zbog prethodnih iskustava s radnim grupama, ipak su se, kažu, uključili u rad. Do 7. decembra su održana dva sastanka.

Nove varijante

Kako prema Zakonu o javnoj svojini nije više moguće da se sa udruženjima građana sklapaju ugovori o korišćenju, ponuđen nam je ugovor o zakupu, koji bi iznosio oko 80.000 dinara mesečno, što je nama, uz sve ostale troškove, trenutno neprihvatljivo - priča Ramujkićeva.

- Ali, predočena nam je i opcija, već sprovedena sa Vukovom zadužbinom i KPZ-om, da vlada svojim zaključkom raspodeli Ministarstvu kulture taj prostor na korišćenje za potrebe ULUS-a. Načelno smo to prihvatili i tražili dodatna objašnjenja za obe varijante.

Rukovodstvo ULUS-a insistira i na konačnom odvajanju pitanja rekonstrukcije od njihovog pravno-imovinskog statusa u Paviljonu: Tema o rekonstrukciji stalno se nameće kao zamenska za regulisanje pravnog statusa, koji je poslednjih nekoliko godina potpuno nerešen -tvrdi Klačar, čije mišljenje je i da je radna grupa osnovana u nepovoljnom trenutku, uoči izbora, dok se čeka formiranje novog kabineta, u kome se još ne zna ko će preuzeti resor kulture.

Kako se radna grupa nije sastala tri meseca, u ULUS-u su, početkom marta, opet presavili tabak. Pozvali su se na to da su pravni naslednici Društva prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“ i da će, shodno tome, svoje pravo na vlasništvo potražiti svim pravnim sredstvima.

Vrlo brzo oglasilo se Ministarstvo, objavivši da je odobren projekat ULUS-a za popravku krova u iznosu od 9,54 miliona, i da je upućen dopis Republičkoj direkciji za imovinu da se udruženju omogući zakup „Cvijete“ po povlašćenoj ceni, koja iznosi deset odsto od tržišne vrednosti. ULUS je otpisao i zahvalio na podršci u sanaciji krova, ali i izneo očekivanja da će im Ministarstvo i Vlada omogućiti korišćenje celokupnih kapaciteta Paviljona kao sedišta, centralnog izložbenog prostora, mesta čuvanja arhive, i to bez naknade i na neodređeno vreme.

Bez obzira kako će se razrešiti priča između države i ULUS-a, slučaj propadanja „Cvijete“ predstavlja ogledalo u kome se vidi i dublji portret celog društva, a posebno intelektualne elite. Jer Nušićeva generacija je uspela da snagom ličnih uverenja i volje sazida Paviljon za buduća pokolenja. A ova sadašnja...