Postekologija: Pavle na biciklu

Strašno je, naravno, ovo što se dešava u Ukrajini i Gazi, ali strašno je i to što se dešava u Beloj, tačnije u Crnoj Palanci kojom, evo, godinama, vlada lokalni šerif koji je redom služio sve dosadašnje vlasti, prelazeći iz jedne u drugu stranku. Ostavku je podneo tek kada mu je to naredio Aleksandar Vučić.

Nije mu palo na pamet da to uradi kada je Državna revizorska institucija utvrdila „nenamensko trošenje opštinskog budžeta u visini od 186 miliona dinara“. A zna se da je ogromne pare trošio po belopalanačkim kafanama u kojima je sa saradnicima, ili bolje rečeno podanicima, ne samo jeo i pio, već su nosili hranu i kućama za proslave rođendana. A u „Danima banice“, pevaljke i muzičari dobijali su, za gostovanja, basnoslovne honorare za belopalanačke prilike. 

I, da ne ređam dalje, reći ću samo još ovo. Po oceni nadležnog ministarstva, Dom zdravlja u Beloj Palanci je svojevremeno proglašen za najbolji u Srbiji, a danas, za svaku iole ozbiljniju medicinsku uslugu, mora da se ide u Pirot ili Niš.

Ukratko, od Bele je nastala Crna Palanka koja samo što nije nestala, jer svake godine iz nje zauvek ode veliki broj mladih.

I, gle, šta se, odjednom, dešava! Na ulicama i sokacima Bele Palanke, u ove predizborne dane, pojavljuje se Pavle na biciklu! Kako koji Pavle?! Onaj, bre, koji u svakoj većoj varoši u Srbiji ima prodavnicu dečje obuće pod firmom „Pavle“. Elem, Srđan Pavlović Pavle je, svojevremeno, na obodu Bele Palanke, izgradio najmoderniju fabriku dečje obuće, postao ugledni privrednik i dobio najviša društvena priznanja. E, sad, zašto danas Pavle jaše bicikl po Palanci? Zato što se kandidovao za predsednika opštine i hoće da od Bele Planake opet napravi pristojnu varoš, a to, naravno, neće biti lako. Jer, predizborna kampanja je pod velikim pritiskom SNS-a. 

„Samo deset minuta posle mog kandidovanja u moju firmu došao je u kontrolu inspektor za privredni kriminal. Ne verujem da je to slučajnost. A svako veče, pred moju kuću, dolaze nepoznati ljudi i bacaju petarde u moje dvorište, valjda, da me zaplaše. Pritom, prate svaki moj korak gde god da krenem, a motre i na ljude sa kojima razgovaram. Dok sam, recimo, razgovarao na pijaci sa ljudima i delio flajer i predizborni materijal, naprednjaci su to snimali sa obližnje zgrade i zatim su te ljude pozivali u stranačke prostorije na razgovor“, priča Pavle.

A naprednjaci planiraju da u romskim naseljima podele biračima po 30, 40, 50 evra. Ali, oni koji prime te pare, moraće na biračkim mestima da pokažu za koga su glasali. Samo na ovaj način, naprednjaci planiraju da će dobiti hiljadu glasova.

Pavle razume sve te ljude: „Viđam ljude u mesarama kako kupuju meso za dvesta, trista dinara...“

Zato je jahač na biciklu odlučan. „Odmah, čim postanem predsednik opštine, od opštinskog budžeta koji iznosi 500 miliona dinara, izdvojiću 100 miliona za ljude koji hoće da podignu plastenike i bave se povrtarstvom. Po milion dinara dobiće 100 pčelara koji žele ozbiljno da se bave pčelarstvom, 50 ljudi po 1.000 pilića za tov, a 50 domaćinstava će dobiti svinje za uzgoj. Sve su to poslovi koji omogućuju brzi obrt sredstava. Najzad, dolaskom na vlast, zaposlenima u opštinskoj upravi i javnim preduzećima obezbediću redovne plate, koje se sada isplaćuju sa zakašnjenjem od šest meseci“, obećava.

K. G. Jung, moj guru iz Švice, pažljivo sluša Pavla: „Kada jašeš bicikl ili konja dobiješ neku neverovatnu snagu i čini ti se da letiš, mada znaš da si na zemlji. Ali, svakom jahaču treba poželeti sreću, pogotovo kada krene protiv naprednjaka!“

Moja Crna dodaje: „Evo, i ja ću da glasam za Pavla, mada mi se ne sviđa što ništa u kampanji nije obećao mačkama!“