Ah, prođe i kratkodnevica, dan počinje da duža i mi koji verujemo u Nepobedivo Sunce, ali i u Milutina Milankovića, evo radujemo se kao da je već prošla zima.
"Evo, dođe i Sveti Mrata, a za njim, eto, i snega do vrata".
Nego, tabloidi nas plaše da će ova 2024. godina da bude, za nas Srbe, kao ona 1914, posle sarajevskog atentata. Mada ni tu nije sve razjašnjeno. Proučavajući ozbiljno Vladimira Dedijera došao sam do toga da Gavrilo Princip nije upucao austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda, već samo njegovu ženu Sofiju Hotek. A na Ferdinanda je pucao Samuilo Faj, profesionalni ubica iz Soluna, o kome je Ivo Andrić počeo da piše roman još u mariborskom zatvoru. Ali, izgleda da je Ferdinand imao pancir i tako ostao živ?!
Jer, Milan Ristanović, profesor istorije na pariskoj Sorboni, svojevremeno je pričao mom prijatelju Slobodanu Filipoviću da je austrougarski prestolonaslednik umro prirodnom smrću 1953! E, sad, to se, naravno, krilo, pa je Beč 23. jula 1914. uputio ultimatum u kome se Beograd optužuje za učešće u sarajevskom atentatu i da je „tolerisao mahinacije kojekakvih društava i udruge uperene protiv Austrougarske monarhije, te nedoličan jezik štampe, veličanje počinitelja i učešće oficira i funkcionera u subverzivnoj agitaciji“. Srbija je prihvatila svih deset zahteva, osim jednog - da austrougarske sudije i policajci vrše istragu na našoj teritoriji. I, Veliki rat je počeo.
Ali, pre početka Prvog svetskog rata i u Beloj Palanci bilo je uzbudljivo. U ovu varoš je dolazio godinama kralj Milan, strastven lovac i ženskaroš. On je sa Jovanom Mečkarom iz sela Kosmovca podno Suve planine išao u lov na medvede. Jova Mečkar je, za života, pričao da su zajedno ubili 34 medveda i zato više na ovoj planini nema živog medveda. U to vreme, u Beloj Palanci je živeo Adam Stanković, najbogatiji gazda u belopalanačkom kraju, koji je samo od Šerifa Alajgića kupio kilo zlata i 140 hektara zemlje. Bilo je to ono vreme kada su Turci napuštali Srbiju.
A gazda Adam je poživeo 116 godina i umro 1940. Imao je dva sina i četiri ćerke. Najmlađa, Lena bila je najlepša i zapala je za oko kralju Milanu i on joj je navodno napravio dete, za koje je, sem rodbine, malo ko znao u varoši. Dete je, u tajnosti, odrastalo kod Anastasije, najstarije Adamove ćerke koja je bila babica. Za vanbračnog sinčića, po jednoj priči, doznali su nekako Karađorđevići i naredili Apisu, koji je u gluvo doba noći oteo dete. E, sad, postoji i druga priča, da je to dete, ipak, ostalo živo i da je to bio Aleksandar Obrenović.
Stari Belopalančani, od kojih sam ovu priču čuo, i danas smatraju da je zbog vanbračnog sina kralja Milana, Apis i osuđen na smrt i streljan u Solunu. Jer, Aleksandar Karađorđević se bojao da bi Apis, kad-tad, mogao da ga ucenjuje naručenom otmicom malog Aleksandra Obrenovića.
A možda bi Apis svrgao sa prestola Karađorđeviće i doveo na vlast Obrenoviće. Jer, sa Apisom nikad nisi načisto.
K. G. Jung, moj guru iz Švice, zapanjen sluša ove srpske priče: „Ne znam šta je uzbudljivije?! Da li ono što se desilo 1914. u Sarajevu ili ovo što se, u to vreme, dešavalo u Beloj Palanci! A i ovo što se, ovih dana, dešava na ulicama Beograda, posle stranačkih izbora, govori da je Srbija, oduvek, bila uzbudljiva pozornica!“
A moja Crna nagađa: „Mene samo zanima da li u Srbiji danas ima ’mladobosanaca’ ako se već onoliko priča o tome koliko je ljudi iz Bosne 17. decembra glasalo na lokalnim izborima u Beogradu.“
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
