Bojan Ljubenović: Jauk posle KRIK-a

Svaki put kada KRIK objavi tekst neko iz vlasti jaukne, ovoga puta to je bio bivši ministar policije gospodin Nebojša (puno ime, prezime i nadimak poznati redakciji), koji je u jednoj krivičnoj prijavi označen kao saradnik uglednog pljevaljskog veletrgovca robe široke potrošnje D.Š. i to pod kodnim imenom „Edo“, e, do mojega, mora da je jauknuo prozvani kada je pročitao tekst i brže bolje napisao demanti zaklevši se da zloglasnu aplikaciju  nikada nije koristio, slično je preko advokata učinio i na pravdi Boga utamničeni distributer, Srbi jesu nebeski narod, ali „Skaj“ telefone ne ljube ma šta o tome mislila francuska obaveštajna služba, koja je šifrovane prepiske i razbila; novinarima KRIKA-a to, međutim, nije bilo dovoljno već su među sumnjivce uvrstili i par policijskih inspektora, jednog visokog dužnosnika BIA i na kraju dve osobe sa samog vrha saradničke piramide, izvesnog „Nikolu P“ i krajnje neizvesnog „Oskara“; ko bi to mogao da bude, zapitala se dokona, a uvek radoznala javnost i naravno prva je kukuriknula stranka Dragana Đilasa ustvrdivši da bi najsaradnik mogao biti samo Aleksandar Vučić i niko drugi, e, to klevetanje bez dokaza do srži je iznerviralo premijerku Brnabić, koja je novinare upitala zar ne bi bilo logično da „Oskar“ bude lično ona, koja je po formacijskom položaju odmah iznad bivšeg ministra policije, a ne predsednik Vučić, što je po Ustavu tek sitni državni činovnik zadužen za deobu ordenja i sl, ovaj divni gest požrtvovanja nije ostao nezapažen, Ana je dobila mnogo aplauza na otvorenoj sceni ali i ponudu da u novoj raspodeli vlasti bude predsednica srpskog parlamenta, prihvatam i odmah ću krenuti da se prekvalifikujem, obećala je i posle radnog vremena zaronila u Poslovnik, hoće li zbog kratkog roka uspeti da uči s razumevanjem ili će bubati napamet, to još ne znamo, ali, gle ironije, u preslišavanju gradiva  mogao bi joj pomoći ko drugi do gorepomenuti komšija sa Dedinja, gospodin Nebojša, koji  je u jednom periodu svog političkog razvoja uspešno obavljao funkciju predsednika Narodne skupštine, uzmite za mentora mene, a ne Orlića,  on ume poslanicima samo da isključuje mikrofon, a jednom je i zaspao na dužnosti,  možda se i sam preporučio oklevetani, ne znam da li je do ove drugarske ponude došlo i je li prihvaćena, život u Srbiji je kao detektivski film pa mi je pažnju odvukao jedan sasvim novi, misteriozni slučaj, naime, mediji su objavili paparaco fotografiju iz N.N. restorana na kojoj se vidi kako naš ambasador u Sjednjenim Državama i polovini  Južne Amerike Marko Đurić ruča sa komandantom Radojičićem,  zli jezici su odmah primetili kako je lice sa Interpolove poternice krajnje smrknuto i protumačili da je Njegova ekselencija iz Vašingtona donela nepovoljne vesti, ja lično mislim da to ne mora da je tako, možda je za ručak samo bila boranija, a nju niko baš i ne voli. 

***

Jedno  staro narodno verovanje kaže da na Sretenje mečka izađe iz pećine pa ako ugleda svoju senku, onda se vraća unutra jer će zima još potrajati, a drugo, novijeg datuma, kaže da na Deveti mart Vuk Drašković izađe na Trg republike, pa ako se seti da je još u koaliciji sa SNS, onda se vrati odakle je došao, jer će vlast potrajati još neko vreme, narodnih verovanja nikad dosta, eto i žitelji Male Krsne su možda verovali da su momci iz crnih džipova koji su ih povezli sa autobuske stanice do opštine Voždovac u stvari vozači keš taksija, dok su se vozili, postavili su im samo jedno pitanje: Jeste li poneli lične karte? i svako ko je tačno odgovorio odmah je dobio po 2.000 dinara na ruke, svet nikad lakši kviz nije video. 

***
Srbija je pre nekoliko godina kandidovala Đavolju varoš za sledeće svetsko čudo, ali su svetski moćnici taj naš predlog glatko odbili, prošlo je već dosta vremena pa bismo sada mogli da pokušamo s novom atrakcijom, seča šume na Fruškoj gori je toliko uznapredovala da bi naš poziv mogao da glasi: „Dođite da vidite planinu bez ijednog drveta“, na ovo svetsko čudo ne bi mogao da ostane ravnodušan niko pa ni članovi žirija, turisti iz čitavog sveta pohrlili bi u Vojvodinu i divili se narodu koji je uspeo da ogoli čitavu planinu, ujedno bi se mogli provozati novim tunelom što se upravo kopa ispod Fruške gore, vozili bi se i pitali kad će svetlo na kraju tunela ne znajući da na kraju našeg tunela svetla nema.