Iz arhive NIN-a 1954.godine: Vikend prosečnog Beograđanina

Na pitanje kako su Beograđani 1954. godine proveli jedan sasvim običan vikend, bilo je različitih odgovora. Sprovedena je prosta anketa, a njihovi odgovori posebno su zanimljivi sa ove vremenske distance. Čitati kako su izgledali vikendi blagajnika, službenice ili studenta u vreme pre mobilnih telefona, interneta i kompjutera dragoceni je prozor u prošlost koji će vas prošetati kroz jedan mnogo drugačiji Beograd. Koliko su se stvari promenile procenite sami.

Kako je izgledao vikend u Beogradu pitale su naše kolege Beograđane davnih pedesetih.

Blagajnik jednog preduzeća

„U subotu, kada su deca zaspala, izišao sam sa ženom da popijemo po čašu piva, negde u bašti, na svežem vazduhu.

Stanujem iznad Slavije. Krenuli smo od kuće u pola devet. Do 10 sati obilazili smo, žena i ja, kafanske bašte. Bili smo kod „Toplice“, „Mlade Bosne“, „Lovačkog doma“, „Madere“ i u još nekim lokalima, kojima ne znam ime i, jasno, mesto nismo nigde dobili.

Ženu su zabolele noge i počela je da se nervira. I ja sam nervozan, šest dana nedeljno radim s parama, pa smo se sporečkali. Došlo je i do oštrijih izraza. Ona se okrenula i vratila se kući.

A ja, onako ljut, pošao sam u dalmatinski podrum kod Cvetnog trga. Dok sam čekao u onoj zapari, dobijem mesto, popio sam, tako s nogu, dva crnjaka i, naravno, više mi mesto uopšte nije trebalo... Eto, tako sam proveo subotu.

U nedelju? Nedeljom nikad nigde ne izlazim. Zašto da se guram i jedem za vlastiti novac. Spavao sam do podne, posle ručka sam pročitao novine i posle se igrao s decom.“

Nameštenica jedne trgovačke radnje

„U subotu sam spremala kuću. U nedelju sam imala maler. Sa jednim poznanikom  sam suviše kasno krenula na kupanje. Bilo je već 10 sati. Do Slavije sam se lako dovezla u praznoj „dvojki“. Ali, „13-icu“ je bilo nemoguće uhvatiti. Ljudi su visili na kolima kao grozdovi. Čekala sam ravno 40 minuta. Znate li koliko je kola za Čukaricu prošlo za to vreme? Svega troja. Nailazile su i „dvojke“, „desetke“, „16-ice“ i sve su bile manje-više prazne. Da li oni iz Saobraćajnog preduzeća uopšte misle da ljudi nedeljom, po ovoj vrućini, treba da odu na kupanje? Zašto ne bace desetak kola više na te linije, kad su ostale pruge neopterećene?

U mreži sam nosila spremljenu hranu za ceo dan. Šta sam znala da radim. Otpešačila sam sa drugom do Čukarice. Prešli smo na Adu. Bilo je već podne, sve kabine i sve kasete bile su izdate. Još pola sata lutali smo od kupatila do kupatila. Srećom, moj drug našao je nekog poznanika koji je imao kabinu, pa smo se svukli u grmlju i taj njegov poznanik smestio je naše stvari u svoju kabinu.

Uspela sam da se dokopam vode oko 1 sat popodne. Tri sata trebalo mi je da od Slavije dospem do splava na kupatilu.“

Jedan učenik u privredi

„U nedelju prepodne bio sam na Bulevaru Revolucije, preko puta parka ispred Studentskog doma. Tamo su odmah do tramavajske pruge dva-tri vašarska šatora. Gađao sam iz puške – pet dinara jedan metak! Bilo je dosta sveta.

Naišli su neki moji drugovi i pozvali me da idem s njima. U Franše D’Epere-a ulici u Domu kulture igrali smo bilijara. Moj drug Miša dobio je devet banki. Ja sam imao dve, pa smo otišli u bioskop. Gledao sam „Državni neprijatelj broj 1“.

Ranije, dok je Mišin brat imao fudbal, lepše smo provodili nedelju.“

Studentkinja

„Volim da igram. S jednim kolegom bila sam u subotu na igranci u Košutnjaku. Žrtvovala sam večeru u menzi, jer čovek treba rano da pođe ako želi da uhvati tramvaj i mesto kod „Izletnika“. Tamo je bila takva gužva da smo igrali kao sardine. Uz to sam zapala za oko jednoj grupici mladića. Hteli su da igram s njima po svaku cenu. Pristala sam, naravno, jer bi inače došlo do rusvaja.

Ti mladići su se posle nekud izgubili i bilo je sasvim prijatno. Nažalost, morali smo rano da pođemo da bismo uhvatili tramvaj, ali nismo uspeli da se dovezemo do grada. U tramvaj je moglo da se uđe samo uz upotrebu mišica. Vratili smo se peške preko Topčiderskog brda. Moj kolega je sutradan uputio „Politici“ za „Među nama“ predlog da Gradsko saobraćajno produži subotom i nedeljom saobraćaj iz Košutnjaka.

Volim da igram, ali u Beogradu nemate ni bašte ni sale za igranje gde je pristojno, jeftino i nije strahovita gužva. Ne želim da igram sa nepoznatim mladićima, a često moram, jer se plašim tuče, pa trpim nepristojnosti.“

Trgovački pomoćnik

„Ove nedelje nisam nigde izlazio. Prošle nedelje sam se opržio pa sad i na hladno duvam. Bio sam na Avali sa drugaricom i dve ćerke, jednom od šest, drugom od četiri godine. Čuo sam da su uvedene povratne karte, jeftinije naravno, pa sam se odlučio da idem sa porodicom na izlet.

Autobus je bio toliko pun, mahom seljaka koji su se sa korpama vraćali sa pijace, da su deca jedva disala. Više volim da ceo život ne maknem iz Beograda nego da idem na takve izlete. Pa onda cene u hotelu na Avali. To mi je prvi i poslednji put da sam išao na izlet na Avalu. “

Službenik

„Nemam toliko novca da mogu da iziđem. U subotu ili nedelju negde gde mogu da se provedem prijatno. Ne verujete? Hajde, recite mi, kuda da odem. Na kupanje? Prvo, dok stignem do plaže i vratim se, okupam se dva puta u sopstvenom znoju. Drugo, ne mogu da podnesem onu gužvu na Savi kod mosta, gde se ljudi svlače na očigled drugih, gde svuda okolo leže otpaci jela, kore lubenice, hartije. Treće, i prašina i mulj.

U bioskope ne idem često, jer su filmovi uglavnom loši, letnjih bašta ima malo i teško je dobiti kartu, a u salama je neizdržljivo.

Kafane? Stolovi su tako gusto nabijeni da čovek ima utisak da sedi u železnici, a ako nisu, cene su paprene.

U Zoološkom vrtu bio sam ovog leta tri puta. Fudbal me ne interesuje. Nemam vremena da čekam na red za pozorišne karte.

Kalemegdan? Znam svaki kamen!

Kuda da idem? Ima li negde neke zabave? Voleo bih da odem u neki „Prater“, dobro revijsko pozorište, na neko jezero gde se može veslati, na vikend koji staje, recimo, 500-700 dinara po osobi.

Ovako sedim kod kuće ili odem u neki bife, pa popijem jednu, dve i više, više nego što mi prija.“

Prosečni Beograđanin, dakle, želi da se zabavlja, da se odmori od posla, da bude veseo. I ima smisla za to. Mnogo smisla. Beograđanin je poznat kao veseo, prijatan i druželjubljiv čovek. Ali ima li mogućnosti za to? Nije li pitanje ljudske zabave jedna ogromna rupa u našem društvenom životu?

Arhiva NIN-a

A. Radaković

NIN / Anika Bečki