Preko nas trenutno prelazi galopirajući voz

Igora Vuka Torbicu pozvali smo za intervju čim je objavljeno da je eto, iz nekih nepoznatih razloga, njegova predstava Tartif, zajedno sa predstavom Kokana Mladenovića Jami distrikt, skinuta sa repertoara festivala u Smederevu. Iako su organizatori brže-bolje objavili da nema govora o zabranjivanju, jasno je da za kritičare naše društvene zbilje iz političkih razloga nije bilo mesta na smederevskoj Tvrđavi. Iako je najpre s oduševljenjem pristao na intervju, Igor Vuk Torbica je ubrzo odustao da ne bi „zvučao gore od njih“. Odmah zatim, slučaj Jovo Bakić, odnosno intervju u našem magazinu zbog kojeg je sociolog priveden na saslušanje u policiju, isprovocirao ga je tako da se odmah tim povodom oglasio na svom fejsbuk-profilu, naravno ne štedeći reči. I kada smo ga onda ponovo pozvali na razgovor, prvo smo to pitali – zbog čega je mislio da će zvučati „gore od njih“? Kako je moguće da zvučite gore od njih? Kao što je Bakić u nekoliko navrata pomenuo „duge cevi“, ne kao svoju izričitu želju nego pre kao svest o mogućem epilogu situacije u kojoj vlast potpuno ukida dijalog, produbljuje i ohrabruje podjele u društvu, tako i ja ne vidim načina da budemo djelotvorni u pružanju otpora, osim da počnemo stvari nazivati pravim imenom. Ovo bi značilo da nikakva demonstracija kulture, finih manira i pametnih argumenata ne služi u ovom trenutku ičemu posebno osim da se jedni među drugima prepoznamo i potvrdimo, te osjetimo određeno olakšanje što nas ipak ima više od broja prstiju na jednoj ruci. Morate uzeti u obzir sledeće: živimo u vremenu u kojem ne postoji loš publicitet, u kojem ljudi upravo promovišu nekog vrijeđajući ga. Zato, kad god čujemo sa ekrana da neko Vučića naziva npr. diktatorom, izrazito manipulativnim, zeznutim igračem, mudrim huliganom sa uličnom pameću, dobrim šahistom - budite svesni da veliki broj ljudi koji to upravo gleda ne oseća negativne konotacije, nego se ozari i oseti silno zadovoljstvo i ponos. Društvu koje pati od akutnog mazohizma, imenitelj diktator zvuči kao privilegija koja im je data na poklon. Setimo li se SNS-ovih kreativnih video-reklama, koje često naši eksperti razlažu na parčiće, ismijavajući svaki njihov deo, od glume do montaže - ne primećujući da u tom trenutku ti spotovi ispunjavaju svoju primarnu namenu. Vučić i njegova garnitura obilno koriste storytelling u politici, dakle postupak koji tzv. priču ili ono što možete naknadno narativizovati stavlja ispred bilo kakve borbe uz pomoć političkih ideja, programa itd. Hoćete da kažete da oni zanemaruju premise na kojima počiva vidljivost i marketinški uspeh? Naravno, I premda je osnovna poluga priče koju nam Vučić pripoveda sadržana u onom „brže, jače, bolje“, svaki od tih elemenata zapravo su fortifikati ove strategije. Pa tako shvatimo da su video-spotovi namerno pravljeni na taj način da budu ismijani, nikako radi njihovog nedostatka talenta i ukusa. Na kraju krajeva, te spotove priređuju strane agencije. Tako da, onda kada mislimo da ga ponajviše napadamo, nismo svesni da smo duboko narativizovani u njegovoj priči i da mu zapravo služimo. Da li se metod pričanja priče koristi i u odnosu na opoziciju? Iz iste svere storytelling-a dolazi i sposobnost Vučićevih udarnika da u najkraćem roku dogovore određeni označitelj opozicionog djelovanja kojeg se potom unisono bez izuzetka pridržavaju. Tako su protesti bili nazvani sintagmom „politika vešanja“. I ta je mala, više puta ponovljena glupost snažnija i sa dalekosežnijim efektima nego bilo koji opis koji osmisle političari i pojedinci iz građanske opozicije. I tu se upravo vidi beda naše opozicije. Iz njihovih istupa može se naslutiti da nemaju ljude koji umeju da prepoznaju mehanizme kojima se Vučić koristi, a kamoli da na njih pruže adekvatan odgovor i postave im blok. I sad dolazimo do toga da se na vaše pitanje: kako je moguće zvučati gore od njih, odgovara - nužno je da postanemo na neki način gori od njih. Odnosno da shvatimo staro erističko pravilo: ako pokušavate ući u dijalog sa Idiotom, i sami riskirate da zvučite kao Idiot. Nikakav dijalog sa njima u ovom trenutku nije ni potreban ni moguć. Potrebno je samo naći mehanizme kako da se potpuno istupi iz Priče koju priča Vučić. A za to će se morati konsultovati ljudi koji o pojmu priča znaju sve, jer jedino drugom, boljom pričom možete da istupite iz prve, i možete da računate da će ljudi okrenuti glavu od jednog sadržaja ka drugom. Šta bi to onda trebalo uraditi? Početak svega je osloboditi jezik jer se u jeziku odvija ključni deo ove bitke. I to je upravo ono što je učinio profesor Bakić. Odbacio je ukrasne pridjeve, fokusirao se, posegne za šalom, uz dozu konkretne ozbiljnosti. Počeo je stvari nazivati pravim imenima, ne kreativno, nego spustiti na suvi, osnovni nivo i postao je opasan. Jedan čovek, opasniji od rulje koja uleti u RTS. I to je ono što bismo, želimo li zaista promene, morali početi činiti i mi, bez verbalnih vratolomija. Hulju nazivati huljom, ološ ološem, mafiju mafijom, njihovu politiku politikom monstruoznosti i ponavljati to do iznemoglosti. Zašto mislite da je dijalog s vlašću nedelotvoran? Dok mi zapomažemo i tražimo dijalog sa onima sa kojima je dijalog nemoguć, a kad i jeste moguć, u pravilu je jalov i kao takav suvišan, istovremeno zaboravljamo da bi jedini dijalog trebalo zahtevati između onih koji će restaurirati i podići ovo društvo na noge jednom kad ovaj slobodni pad završi udarcem o konačno dno. To je ono što čekamo, nikakav „novi lider“ i „novo lice“ nisu potrebni. Potreban je onaj koji će okupiti ljude spremne da u dijalogu stvore pretpostavke i strategije za dug put obnove i potpune promene sistemskih vrednosti budućeg društva i države. Pad je nezaustavljiv i neminovan, dakle pustite, vreme je da se posvetimo onom što nastaje nakon toga. Srbija je predugo spavala na šinama, preko nas trenutno prelazi galopirajući voz, budućnost u koju klizimo je mutna i potrebno joj je dati kakve-takve konture. Vaše kapacitete za dijalog ne šaljete prema onima koji su voz poslali na nas, nego se uputite dugim putem da sakupite sve one koji su preživeli ovaj udar. Tamo, na tom putu, naša je prilika i za dijalog i za buduće ideje. U vašim postovima na Fejsbuku oseća se vaš bes zbog opšteg društvenog ludila koje proizvodi vlast. Da li se osećate nemoćno? Ne osećam se nimalo nemoćno. U Srbiji provodim mnogo manje vremena nego što bih voleo, budući da mi nije data mogućnost da radim u gradu u kojem sam odabrao da živim. Ovo svakako nije moj mali lament nad tom činjenicom, jer je moj profesionalni put sasvim ostvaren i ispunjen, no smeta mi što i sam ne mogu aktivno participirati u društvenim događanjima u Beogradu i Srbiji. Kad sam tu, uz građane sam, hodam među njima na protestima. Najmanje što mogu jeste da ne ignorišem stvarnost grada i zemlje kojoj pripadam. Pratim situaciju dok boravim u Hrvatskoj ili Sloveniji i povremeno je komentarišem na društvenim mrežama. Šta je smisao vaših objava na društvenim mrežama? Naši zapisi su tu da bi pozvali na savest sve one koji sede u svojim sobama, koji pokušavaju da ignorišu stvarnost koja se nesmetano odvija ispred njihovih prozora. NJima je potrebno iznova i iznova predočavati šta to nije u redu, ne bi li što teže uspevali da ignorišu tu stvarnost. Koga smatrate najodgovornijim zbog svega što nam se dešava? One među nama koji su poverovali da je njihova ćutnja u stvari - njihova čvrsta principijelnost, a njihovo nedjelovanje - njihova izrazita intelektualna mudrost, jer će uskoro navodno doći dan kada će nam svima reći: „Eto, znaola sam da je nemoguće išta promeniti.“ Kakva mala intimna farsa, kakva pobeda gluposti nad nebrojenim mogućnostima čoveka. Mnogi koji ovako misle bili su moji prijatelji i poznanici, ali to više nisu. Tu su zatim i oni koji su svoj građanski, moralni i intelektualni kapital prodali za poneko mesto u institucijama, za nekakve privilegovane položaje i izvesna mesta od „izuzetnog“ značaja, bilo da su ona ambasadorska ili u različitim odborima, bordovima i industrijama po pitanju pseudokulture ili pseudopolitike. Upozoravao sam na njih jer su mi bili apriori jasni, jer nikad nisam smetnuo s uma da je svaka srpska intelektualna elita, kroz vekove a tako i danas, duboko impregnirana jalovošću, kukavičlukom i koristoljubljem. NJihovo pristajanje na ovo što živimo za mene nije bilo iznenađenje, oni su otvoreno postali ono što su sve vreme zapravo i bili - mala grupa dobro umreženih sinekuraca. I znam, pravilno bi bilo reći – sinekurista, ali ovde se zaista radi o sinekurcima. Oni koji se budu prepoznali, mogu bez sumnje smatrati da sam ih prefiksom „sine“ u ovom razgovoru, zaista častio. NJih smatram najodgovornijima. Kada je predstava Tartif skinuta sa repertoara festivala u Smederevu, pomislili smo – da li smo sada, kao u vreme socijalizma, došli dotle da se politički čita umetnost? Umetnost i mora da se čita politički jer ona to uvek i nužno jeste. Čak i kada razgovaramo o, na prvi pogled, najbenignijim pučkim priredbama, moramo da ih posmatramo i kao političku jedinicu. Dakle, problem nije u čitanju, problem je ko čita, šta brane i ko su ljudi koji danas brane i od čega tekuću stranačku politiku čija je suština svedena na povik: brže, jače bolje. Ne želim da komentarišem njihove idiotske cenzure, jer su delo idiota, te bih, uzmem li učešća u tome - i sam rizikovao da zvučim kao idiot. Tartif se bavi idolopoklonstvom i posledicama. Koje su već posledice idolopoklonstva koje osećamo? Zapravo je sve što danas živimo jedna posledica višedecenijskog neulaganja u fundamentalno obrazovanje, koje bi ljude podiglo sa koljena. Sve političke elite na ovim prostorima, od početka prethodnog veka naovamo odbijale su da podignu svest građana i osiguraju infrastrukturu i povezanost koje bi nužno stvorile kulturu života sve do najzabačenijih krajeva ove zemlje. Na ovaj način, osigurali su široku masu neobrazovanih ljudi i onih sa niskim saznanjem šta je to ideja grada, društva i naposletku države. A šta je sa liderima? Neretko su to osobe sa izvesnim formama psihopatologije. Pojedinci krajnje bezosjećajni ali često vrlo samopouzdani. Mnogo uporniji i rešeniji od prosečnog, nazovimo „normalnog čoveka“, da ostvare vlastite ciljeve. U zemlji u kojoj su ljudi egzistencijalno ugroženi, nevoljni i onemogućeni da razvijaju svoja ionako oskudna znanja, vaš posao je jednostavan - dovoljno je da vičete, upirete prstom, prozivate i obilježavate krivicom, naravno, nije naodmet i izvestan nivo stalnog i učestalog „japajakanja“, odnosno discipline hvaljenja sebe samoga i vi ste uslovno rečeno uspeli. Međutim, postoji jedno malo - ali. Duboko dole, svesni ste da pravi lider u suštini i niste. Zato se vaša muškost (odnosno liderstvo) često samopotvrđuje i održava na teroru i strahu. Posledica je dug period buđenja iz idolopokloničke kome. To još uvek čekamo. Da li nam se poručuje da pozorište odnosno umetnost, ne smeju da diraju život? Sumnjam da je tako, ako bi to bilo ono što nam poručuju, bila bi to krajnje originalna ideja, pošto sam siguran da bi u tom slučaju bili prvi od kad je sveta i pozorišta koji su na tu ideju došli, a na originalnu ideju, ma koliko ona glupa bila ne verujem da oni mogu da dođu. Stvar sa ovom malom aferom slična je kao i sa ostalim povlačenjem predstava u prethodnih godinu i po dana sa raznih festivala, radi se dakle o idiotskoj nasumičnosti, neokrznutoj logikom i potrebom za unapred argumentovanim razlogom. Mogu samo da spomenem sledeće, kada je pet izvesnih osoba (jedna od njih je tad zapravo izostala), na večer 3. juna 2017. izašla na scenu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i kaznila svoje kolege nedodeljivanjem nagrada na upravo završenom Sterijinom pozorju, bila je otvorena ova Pandorina kutija, koja je dala da povremeno i mestimice budu sprovođene strategije po sličnom receptu u raznim gradovima. Iako je ovih pet izvesnih individua imalo objašnjenje o svom postupku u vidu želje da se – pazite sad – otvori neki dijalog, isti nije otvoren, zatvorili su ga pre svega oni, ali je njihov udarac u „glavu“ pozorišnog tijela u Srbiji, učinio mogućim ovo što danas gledamo. Nažalost, malo ljudi je shvatalo i shvata i dan danas šta se te večeri dogodilo. Tartif crpi snagu iz naših slabosti, iskorištava naše mane. Možda je sveprisutnost Tartifa asocijativna? Koliko ste vi bili inspirisani ključnim modelom političara u Srbiji? Tartif zapravo u predstavi crpi snagu iz našeg odnosa prema vlastitim manama. Prema onom čega se stidimo i krijemo jedni od drugih. Tartif dolazi kako bi potvrdio tu krivicu, kako bi nam poručio da se i imamo stidjeti a potom nas i natjera da tu istu krivicu obznanimo drugima, ne bi li nas nastavio međusobno antagonizirati. Istina je pak da se u predstavi na uzorku jedne porodice - sve do pojave Tartifa, koji stupa na scenu tek nakon nešto više od pola predstave - kroz različite scene elaborira jedan te isti problem - nekomunikacija ili pak krajnje krnja, trivijalna komunikacija. Ne znam zašto je kritici promaklo da se više pozabavi ovim delovima ali upravo su, po meni, oni ključ za razumevanje našeg trenutka. Meni ta situacija izgleda ovako; zamislite npr. da vas je neko prisilio da hodate po užarenom podu, vrelom i gorućem, da hodate od tačke A sve do vrlo udaljene tačke B. Vama tabani gore i trpite bolove. Zbog toga vičete i psujete u hodu. Neko vam pak, sa gornje galerije, sasvim miran poručuje da nije lepo vikati i psovati. Zatim vi, postiđeni ovim prekorom, zatvorite usta i patite u sebi jer je eto „tako pristojnije“, i gorite kao časan i pristojan, dostojanstven čovek, zaboravljajući da je pravo pitanje trebalo biti postavljeno na samom početku: Zašto bi bilo ko hodao po užarenom podu??? Kakva je to glupost i kakve veze ima kultura govora i pristojnost sa tim kada vas jednom gurnu da izgorite od bolova. To je ono što mi živimo, vi odete da zatražite svoja prava a neko vam kaže - Kako si to ružno zatražio? Idi i postidi se i vrati se sa lepšom retorikom, ili ne, još bolje, nemoj se ni vraćati. I mi se stvarno okrenemo i odemo, ali ne samo to, nego organizujemo i tribine gde dugo i temeljno raspravljamo gde su nestali naši maniri i lep govor. Glupost je dakle na nama, jer dok vam gori pod nogama ne raspravljate o „oralnoj higijeni“ i ne izvinjavate se zbog iste. Dosta mi je toga da je moja iskrena psovka iznova i iznova veći problem od nečijih nebrojenih pristojno izgovorenih laži! Ima jedna rečenica od američkog pisca Tomasa Pinčona, koju uvek ponavljam jer odražava savršeno naš trenutak, a koja slobodno prevedena glasi ovako: „Ako oni mogu postići od vas da postavljate pogrešna pitanja, za odgovore ne moraju ni da brinu.“ Naša glupost i tapkanje u mestu, trenutno, ne samo da pogoduju, nego i definišu pola snage vladajuće oligarhije. Međunarodna organizacija za ljudska prava Frimjuz objavila je da je 80 odsto slučajeva kršenja umetničkih sloboda u Srbiji prošle godine bilo povezano sa politikom, a da je većina umetnika bila otvoreno protiv vlasti. Zašto je odgovor umetnika na cenzorske makaze samo individualan? Zato što ako državni budžet za kulturu svedete na takav mizeran procenat kako je to učinjeno kod nas, vi ste iz područja moguće zanimljive kompeticije radnika u kulturi prešli i pervertirali njihov međuodnos u otvoreno neprijateljski, u kojem se ove društvene jedinke bore za svoj deo prostora i hleba do iznemoglosti u institucijama u kojima nije dato svakom da opstane, da se predstavi i da ima pravo na rad. Potpuno ste uništili solidarnost i pretvorili ste je u tihi trijumf drugog onda kada jedan od kolega bude skrajnut zbog ovog ili onog razloga. Radim u svim državama nekadašnje Jugoslavije, i nigde u zemljama koje su nastale nakon raspada ne postoji tako težak odnos kolega, pun zavisti i zluradosti i stalnog straha, straha jednih od drugih. U takvim prilikama, najbolje je da bez iluzija budete svesni apriori da ste sami u svemu i da se na neki paradoksalan način, bavite najusamljenijim poslom na svetu. Na društvenim mrežama prozivate one koji ćute ali i one koji botovski komuniciraju u ime vlasti. Da li ćete u nekoj predstavi obraditi fenomen iznajmljenog analitičara opšte prakse u službi vlasti? Možda Krle 22? Neću to obraditi, znate teško se cedi umetnost iz takvog siromašnog oblika života kakav je Krle22. Možda bih mogao eventualno za ovu priliku dati o Krletu nešto svedeno, poput haikua, ali ne i haiku, haiku je naime ozbiljna umetnička forma. Bude li mu ikad potrebno, Krle je slobodan da moju crticu o njemu iskoristi i kao svoj budući epitaf. Dakle, nešto otprilike ovako: Krle22 U mladosti je lupao o bubnjeve imao je privilegiju da stoji pored Vlade Divljana kasnije je uglavnom lupao gluposti toliko Kako ste inače, ovih dana? Hvala na pitanju, nisam dobro, dakle – dobro sam.