Vreme u nevreme

Dok je besneo požar na Staroj planini, svakog dana su me zvali moji zabrinuti fanovi da me pitaju: da li je i moje Vidovo požar zahvatio? I, trebalo bi, jelda, da me dirne ovolika briga za moje Vidovo, ali sam, ipak, pobesneo! A kako da ne pobesniš kad shvatiš da su za većinu Srba, ne samo iz Beograda već i severno i jugozapadno od prestonice, Stara i Suva planina jedno te isto! Dobro, Stara i Suva planina se dodiruju tamo negde kod Pirota. Ali, i Avala se spaja sa Kosmajem, a ovaj sa Bukuljom, pa se, ipak, zna ko je ko i šta je šta! I, upoznajte, bre, više Srbiju u kojoj, kako-tako, živite, a ona se, verujte, proteže sve do Dimitrovgrada, to jest, Caribroda. A kada jednom prođete ovim biblijskim krajem, shvatićete svu mističnu silinu mog zavičaja. Te ako je Branka Miljkovića iz Niša ubila „prejaka reč“, a Fridrih Niče, Lužički Srbin nije „bio čovek već dinamit“ koji je „eksplodirao“ u Torinu, onda je u meni sabijena snaga Suve planine i niko mi ništa ne može! Štaviše, Suva planina uskoro će se po meni zvati! Šta!? Zvučim vam kao „bolesni narcis“?! A šta pa i da jesam!? Lu Salome je napisala roman o Isusu sa tezom da je bio „bolesni narcis“! I šta mu je falilo? Napravio je odličnu karijeru! Na tom narcisoidnom putu je, uostalom, i moj Alek koji, iznerviran Dačićevom izdajom, poziva celu opoziciju da mu izađe na crtu! Nego, pazi, šta mi se u utorak dešava? Vraćam se sa Voždovca, od mog štampara Slave, jer kod njega treba da se pojavi Veronika. Da, biće to potresna ispovest jedne od Isusovih žena. Klomparam tako niz Stepu Stepanovića, zalomim kod Autokomande, udarim na Karađorđev park, pa na Svetosavski hram. Kad, kod Hrama čujem divan, meni poznat, ženski glas koji uz pratnju „električnog klavira“ peva Rjabinušku. I ko će biti? Simonida, ćerka Milića od Mačve, a koja stanuje odmah tu pored Hrama. Iz njenog stana sam i gledao Putina, onog iz Moskve, kada je onomad u januaru obišao i Svetog Savu. U taj čas, Simonida počne da peva Kaćušu, i tu odmah pozovem „moju“ Kaćušu, inače suprugu Putina iz Niša. Bajdvej, treba li da vam ponavljam da postoje četiri Putina!? I sluša niška Kaćuša na moj mobilni kako Simonida peva – rusku Kaćušu. I sva uzdrhti pa mi priča da je, prilikom teškog porođaja, sanjala Milića od Mačve i da će roditi ćerku. Dok se porađala, Kaćuša je buncala: „Simonida, Simonida!“ I doktori su je jedva ubedili da je rodila sina! Kad Simonida završi pesmu, dam joj mobilni, a Kaćuša joj ispriča o svom porođaju... Ali, tu se ova priča ne završava. Sutradan, u prošlu sredu, u Gradskoj biblioteci Beograda promocija knjige Poziv na progon Nebojše Ranđelovića, Željka Lazića i Martina Matijaševića. A tema, dozlaboga uzbudljiva. Jer, još u podnaslovu knjige piše: „Antijevrejska i antimasonska kampanja u listu Vreme 1940. godine. Stignem, u zadnji čas, na promociju, a mesta ima samo u prvom redu. Sednem, i šta vidim?! U čelu stola sedi Putin iz Niša!!! A ispred njega piše: Nebojša Ranđelović!? S leve i desne strane njegovi saradnici na Pozivu na progon. Tek tada vidim da u prvom redu sedi i moj Major iz Niša, onaj sa prstenom Šojgua. A tu je, glavom i bradom, i BIA! K. G. Jung, moj guru iz Švice, na uvo mi šapuće: „Vidiš li da se, iz dana u dan, ceo tvoj život odvija po mojoj teoriji sinhroniciteta! Juče Simonida i Kaćuša, danas Putin, Major i BIA! A na tebi je da dokučiš šta će se koliko sutra desiti...“ Tu moja Crna uzdiše: „Ako je 1940. godine, Vreme duvalo u leđa srpskom fašizmu, da li su današnji tabloidi na istom poslu?“