Ima ljuđi, al' nema čoveci

U subotu, rano ujutru, zove me vremešni fan sa izrazitim crnogorskim naglaskom. Slaže se da je desnica Jovana Krstitelja možda već u Vatikanu. Ali, da se ona tamo klonira?! Jedan klon će ići na Cetinje, a drugi za Putinov „pravoslavni Vatikan“! I, baš pozavidim mom crnogorskom fanu na bujnoj mašti. Nego, posle ovog razgovora počne nešto da me kopka. Setim se, naime, da se Amfilohije, svojevremeno, hvalio kako mu je papa Vojtila u Vatikanu pokazao laboratoriju za bioinženjering, a da je, za vatikanske zidine, „zalepljenja“ laboratorija za kloniranje Severina Antinorija koji je, pak, dolazio u Beograd da klonira tadašnjeg šefa nam države Vojislava Koštunicu! Imali smo, svojevremeno, u NIN-u, fotografiju o Antinorijevoj privatnoj poseti Koštunici u njegovom tadašnjem stanu na Dorćolu. E, sad, ako se zna da je Vojina supruga neka sestra Amfilohijeva onda ne treba mnogo mašte da se sklopi priča kako je aktuelni crnogorski mitropolit bio „menadžer“ za tu važnu bioinženjering operaciju od koje, na kraju, nije bilo ništa, da vam ne objašnjavam zašto, jer sada nije više ni važno... Iz ovih jutarnjih prisećanja trgne me mobilni. Tiruli, tiruli. Zove me Slavica, moja stara prijateljica iz Zemuna. I, šta će da mi kaže? „Čitam, uporedo, tvoju Veroniku i Pećinu drevnih tibetanskog lame Lobsanga Rampe. I dok ti tvrdiš da između Isusa i Nikejskog sabora, nema više od pedesetak godina, Lobsang Rampa piše da između Isusa i Nikejskog sabora nema više od šezdesetak godina?! Ne slažete se, čoveče, u desetak godina!“ Tu se odmah razletim po gradu da nađem Pećinu drevnih, i nađem poslednji primerak u knjižari Vulkan kod Albanije. Po Lobsangu Rampi, „Isus je posetio Indiju i Tibet“ u potrazi za uzvišenim znanjem te je došao i u Lasu, u katedralu DŽo Kong. Potom, „vratio se na Zapad“ i stvorio „zadivljujuću religiju primerenu zapadnjacima“. Ali, nakon Isusovog „iščeznuća“ nastale su nesuglasice i održano je zasedanje u Konstantinopolju. A to se desilo samo svega „nekih šezdeset godina“, posle Isusovog „iščeznuća“! U Konstantinopolju su, pak, izmenjene neke hrišćanske dogme, a neki „nepokorni sveštenici su podvrgnuti mučenjima“ kako bi se održala „disciplina u crkvi“. Lobsang Rampa dalje piše: „Muškarci koji su bili prisutni na skupštini u Konstantinopolju u toj šezdesetoj godini (po Isusu) nisu bili naklonjeni ženama... polno opštenje su smatrali đavoljom rabotom koja služi samo da se produži vrsta...“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, zato zaključuje: „Ispašće da je još Isus zagovarao ravnopravnost polova, ali to se, ne lažimo se, nije svidelo homoseksualcima među njegovim apostolima te su žene proglašene za nečiste i nedostojne Isusove doktrine.“ U nedelju klomparam po Zemunskom keju, ali i po Kalvariji, a Kalvarija klompara po meni. Jer tu u Šilerovoj sam začet, možda, takođe, bezgrešno... Ko će ga znati? Uveče, u „Kolarcu“, Vesna Pešić, ali ne ova što stavlja cev na čelo mog Aleka, daje mi poslednju knjigu koju je izdala. Muće Gorana Rančića iz Babušnice. Još kod prvih rečenica srdašce mi zaigra, jer evo na naše oči umire lužnički dijalekat, a spada u „najstarije srpske govore“. Elem, slaba mi je uteha što je lingvista LJubisav Ćirić za Rečnik govora Lužnice dobio nagradu „Pavla i Milka Ivić“ za „najbolji rad iz srpske lingvističke slavistike“ u 2019. godini. Tu će i moja Crna da mudruje: „Zaista, kako da u Beogradu kažeš: „Ima ljuđi, al nema čoveci.“ A bog je na Staroj planini napravio prvog čoveka, to jest Šopa, pa je posle sišao na Dunav da opere ruke od gline. A šopski je najbliži sanskritu.“