Baš srećna ćirilica

Kad ti je poslednji put neko u Srbiji rekao hvala za sve što si uradio? Optužuju te da si diktator, pa kakav si ti diktator kad si najoklevetaniji čovek u Srbiji? Pa kakva je to diktatura? Kako to da svaki službenik neke strane ambasade u Beogradu može da naruči presudu kod srpskih sudija i tužilaca, a ti ne možeš ništa? Kad si poslednji put bio na odmoru? Kako to da se o tebi često u Beogradu govori gore nego van Srbije? Kad su Albanci uveli takse, ti si rekao da Srbija neće uvoditi kontramere. Je li teško biti uzdržan? Kako to da tebe optužbe da si najgori zabavljaju, jer nisam primetio da si se ikada naljutio zbog toga? Zar to ne govori više o njima nego o tebi? Zašto ovi iz opozicije tebe i socijaliste optužuju za devedesete, a oni ne mogu da izađu iz devedesetih? Ovo su samo neka od „škakljivijih“ pitanja kojima je urednik srećne televizije Milomir Marić iznenadio svog omiljenog gosta, predsednika Aleksandra Vučića u najnovijem izdanju Ćirilice tog neradnog, 17. februara. Istine radi, predsednik je sam sebi postavio mnogo više pitanja nego što mu ih je postavio Marić. On je više bio tu da aminuje. U stilu: „Ni u vreme kralja Aleksandra i Tita nismo imali suficit u trgovini sa Hrvatskom kao sada“; „Napadali su te za stabilokratiju, a da nije bilo stabilnosti ne bi bilo ni uspeha“. A najčešće je tercirao: „Žale se u Sarajevu da Turska ništa na Balkanu ne investira bez konsultacija s tobom“; „Često si prinuđen da reaguješ kao glas razuma da zaustaviš histeriju“… Rekao je Marić i da su „oni koji su izgubili Kosovo govorili – ako Vučić reši Kosovo nećemo ga se rešiti 30 godina, a oni nemaju rešenje ni za Kosovo, ni za investicije, a ni kako da sruše Vučića“. Bilo je toga još. Iskreno, zanimljivije mi je bilo da slušam Marića, jer sam nekako znao šta će reći Vučić. Znao sam i da će prećutati, a ni da se Marić baš neće truditi da ga priupita za najnoviji skandal ministra odbrane Aleksandra Vulina, koji je glupošću otkrio da sluša političke protivnike ili urednike nepodobnih medija, a možda i jedne i druge. Iskreno, žao mi je što je sve ovako ispalo. Vulin jeste napravio glupost bez presedana – mislim, naravno, na to što je on sam ili neko za njega, po njegovom ili ko zna čijem nalogu, pregledao tuđu, privatnu elektronsku poštu, a ne što se izlanuo, jer nije mogao a da ne napadne bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, iako njegov autorski tekst, poslat glavnom uredniku Veljku Laliću, Nedeljnik nije ni objavio. Isti taj tekst, par dana kasnije Šutanovac je poslao i meni, uz pitanje da li bi NIN hteo da ga objavi. Da se razumemo, tekst nije sporan, osim ako za Vulina nije sporno Šutanovčevo viđenje rusko-srpskih odnosa. Ali, da je prošle nedelje i postojala dilema da li će NIN da ga objavi, sada je nema – „sporni“ tekst NIN će objaviti i na društvenim mrežama. Pa neka čita koga interesuje. Ko zna, možda će ga Vulin još jednom pročitati. Problem je, međutim, kako bi svako od nas trebalo da pročita poruku koju nam je svima, kao građanima, poslao Vulin. Čija sve elektronska pošta završava na ekranu njegovog računara ili mobilnog telefona? Ko još, osim Vulina, i po čijem nalogu, presreće mejlove, prisluškuje mobilne telefone? Ne znam da li je i neko iz NIN-a „na merama“. Meni lično to nije ni važno, sve što hoću da kažem - ili napišem ili izgovorim glasno, kad god za to imam priliku. Za razliku od mnogih funkcionera, nemam šta da krijem. Ni tetku iz Kanade, ni tajne račune, ni ofšor firme, a uz to smem glasno da kažem ono što mislim. Pa, ako tajne službe nemaju šta pametnije da rade, neka slušaju Veljka Lalića, Filipa Švarma, Dražu Petrovića, mene… Možda tada ne bi imali vremena za druge gadosti i podmetačine. Elem, kod Marića nismo saznali šta Vučić misli o Vulinovoj gluposti, ali smo čuli da je o njemu objavljeno 27 miliona strana u negativnom kontekstu. Hmm, srećom nije samo NIN u pitanju. Jer, na 60 strana, koliko ih imamo na raspolaganju, bez korica, za to bi nam trebalo tačno 8.653 godine. A postojimo tek 85. Ukoliko bismo uključili još dva nedeljnika - Vreme i Nedeljnik, sa po 60 strana u svakom broju - i oko 20 strana svakog dana u Danasu, svi zajedno ne možemo da produkujemo više od 15.000 strana godišnje. Tako da ćemo do famoznih 27 miliona strana morati da guramo još 1.800 godina. Auh, pa ne misli, valjda, Vučić toliko da vlada Srbijom.