Krivi ste vi

Tek što je odustala od ideje da hapsi sve koji se usude da objave vest koju nije napisala vlast, ne zato što je shvatila da bi trebalo da poštuje Ustav već zato što joj je njen šef uputio „izričitu i direktnu molbu“, Ana Brnabić je odlučila da održi lekciju građanima na temu kako se poštuju mere Vlade u borbi protiv korone. Bez rukavica je dočekala rusku delegaciju na aerodromu u Batajnici, upriličila rukovanje svih sa svima i primorala goste da skinu maske da bi se nahranili pogačom - ne dozvolivši im pre toga ni da operu ruke. Ničim izazvana povela je i dva civila obučena u narodnu nošnju da bi demonstrirala kako sprovodi mere obustave nepotrebnih kontakata. A onda se dohvatila mikrofona i nastavila, u duhu svog šefa, tabloida i, nažalost, jednog broja epidemiologa, da se istresa i galami na narod koji kao da je u našem slučaju jedini krivac za pandemiju. Zatečena nepovoljnim brojkama, a sa autoritetom osobe koja se nalazi na čelu Kriznog štaba za suzbijanje virusa korona, prenela je stručno mišljenje Aleksandra Vučića „da je ovo vreme kada ćemo, po nekom njegovom modelu koji prati u poređenju sa ostalim zemljama, imati sve više preminulih ljudi“. Tačno je da je i sam Vučić pre desetak dana izjavio „skinuli smo ga sa respiratora i ekstubirali ga“, ali ga to nije učinilo većim autoritetom od epidemiologa iz Kriznog štaba. A onda je nastavila: „Ima mnogo ljudi koji ne poštuju sve mere koje Vlada donosi, zato što misle da su glupe, da su suviše restriktivne ili, kao što čujemo mnoge stručnjake - pametnjakoviće, one su u suprotnosti sa zakonima, sa Ustavom valjda“. I poentirala: „Mislim da je primer krajnjeg sebičluka i licemerja, da je sramota da neko preko dana krši preporuke samoizolacije i mere koje su donete, a onda u 20 sati tapše lekarima i medicinskim radnicima... Lekarima koji rade 12 i više sati, šamar je u lice kada posle toliko napornih smena izađu na ulice i vide masu bezbrižnih šetača.“ Lekarima nije šamar u lice što su nedopustivo dugo radili bez zaštitne opreme, što su je dobijali na kašičicu kada veliki mudraci smisle da im je potrebna, što su operisali pacijente zaražene koronom a da to nisu znali, što su na odeljenjima koja nisu predviđena za kovid-19 (recimo Koronarna jedinica Urgentnog centra, koja se nije našla ni u jednom epidemiološkom zvaničnom izveštaju kao problem) imali pacijentkinju sa simptomima na čije rezultate se čekalo šest dana (tri lekara su zaražena, a još uvek se čekaju rezultati testova ostalih), što se virus širio porodilištem dok je osoblje bilo prinuđeno da radi i bez maske. Lekarima, takođe, nije bio šamar ni to što su stručnjaci koji nam svakog dana drže konferenciju uporno tvrdili da „virus nije ušao u bolnice“, već da se pojavljuju sporadični slučajevi zaraženih medicinskih radnika koji su ga dobili „ličnim kontaktima“. Što bi u prevodu trebalo da znači da su ga pazarili neodgovorni medicinari koji su ga nakon svojih sumnjivih kontakata (šenlučenja?) donosili u bolnice. Pa premijerko, da li vi tapšete lekarama? I da li se osećate bar malo licemerno dok prebrojavate obolele lekare koji su zaraženi zbog propusta države i loših epidemioloških mera, a ne građana koji su šetali, ili koji nisu šetali s obzirom na to da nam državne medijske ekspoziture puštaju sumnjive snimke „šetača“ snimljene mnogo pre aktuelnih mera. Bilans koji su epidemiolozi posle mnogo opiranja konačno objavili je katastrofalan – do 6. aprila je zaraženo 160 zdravstvenih radnika, od čega 67 na Institutu Dedinje (bolnici koja nije predviđena za koronu), 46 u GAK-u Narodni front (tek ona nije predviđena za koronu, u pitanju je porodilište), 40 u Ćupriji, 11 u Valjevu... Ako tome dodamo 54 zdravstvenih radnika iz Nišavskog okruga, koje su eksperti takođe naveli na konferenciji, zatim 10 iz Leskovca, po četiri iz Jagodine i Kragujevca i jednog iz Prijepolja (svi ovi slučajevi su potvrđeni u dva dana koja su prethodila iznošenju bilansa), onda broj zaraženih medicinskih radnika nije 160, kao što je rečeno, već 237. Najmanje 237 jer nije unet broj zaraženih epidemiologa iz Novog Sada (pre nedelju dana ih je bilo pet), zaraženih iz Zemunske bolnice, broj obolelih u UC i još nekih mesta iz kojih imamo samo lokalne podatke. „Problema imamo i to može da se stavi i nama na teret. Ali s druge strane bolje ne znamo i bolje ne možemo“, rekao je još 1. aprila dr Predrag Kon. I nikom ništa. Niti su oni dali ostavke, niti su potražili nekog drugog da im se pridruži ko to bolje zna i može. I zato sada građani moraju bolje! Ne po preporukama SZO, već po preporukama kineskih lekara koji su zaključili da je previše ljudi na ulicama, da se ponašaju neodgovorno i da se mora uvesti policijski čas u trajanju od 24 sata. Nema veze što ga ni kod sebe nisu uveli u celoj zemlji i što je njihova disciplina bila takva da je prilikom stavljanja Vuhana u karantin samo vozom pobeglo 300.000 ljudi. Sada im je naš režim omogućio popravni – izvolite, probajte još rigidniji eksperiment nad našim građanima. Ako izuzmemo nekoliko totalitarnih država, svuda u svetu je preporuka da se drži socijalna distanca, a ne da se utamniče ljudi. I nijedna država koja se bavila bacanjem građana u lance nije pokazala bolje rezultate u suzbijanju zaraze od onih u kojima su mere bile dobro osmišljene i pažljivo dozirane. U trenutku kada je Austrija već beležila pad obolelih i imala oko 10. 000 zaraženih (sa stopom smrtnosti malo iznad jedan odsto), najavljeno je „pooštravanje mera“ jer situacija uvek može da pođe po zlu. Odlučeno je da se hronični bolesnici oslobode radne obaveze, da se obezbedi rastojanje između ljudi od jednog metra i da se nose maske. Uspelo je, pa je poslednja vest da se od 16. aprila postepeno ukidaju mere zaštite. Dakle, za to im nije bio potreban policijski čas, baš kao ni u Hrvatskoj koja je zadivljujući primer i po sporom rastu broja obolelih i po minimalnom broju smrtnih slučajeva. Iako je epidemija kod njih stigla 10 dana pre nego u Srbiju, o njihovim ciframa samo možemo da sanjamo, baš kao i o kulturi u kojoj se i političari i epidemiolozi građanima uvek obraćaju rečima – hvala što ostajete kod kuće. „Ono što smo dobro uradili jeste da smo odmah uveli test za dijagnostiku. 27 dana smo testirali, a da nije bilo oboljelog. Prve zaražene smo odmah identificirali i označili njihove kontakte. Bili smo fokusirani na otkrivanje novih slučajeva i izolaciju njihovih kontakata. Uvodili smo postepeno i razumno mjere tako da su ih ljudi mogli prihvatiti. Imamo puno akumuliranog iskustva i mislim da je pristup racionalnog uvođenja mjera, kao i pridržavanja tih mjera od strane građana, bio učinkovit“, kaže direktorka Klinike za infektivne bolesti Alemka Markotić. Pa, naše mere su, kao što kaže premijerka, restriktivne i protivzakonite, a o postupnom i razumnom uvođenju nema ni govora. Iako Kon tvrdi da je potrebno sedam dana da bi se videlo da li neka mera donosi rezultat, kod nas su menjane ponekad za četiri a ponekad i za dva dana, bez ikakvog naučnog obrazloženja i više su delovale kao posledica histerije nego epidemioloških proračuna. Recimo, kada je skraćeno radno vreme prodavnica, nismo dobili podatak da li se smanjio broj zaraženih kupaca i prodavaca ili se povećao jer je uslovio veću koncentraciju ljudi u isto vreme i na istom mestu. Ipak, i pored svega toga građani su te i takve mere poštovali. Čak su i predstavnici vlasti tvrdili da ima samo 10 odsto onih koji ih ne poštuju (na osnovu statistike MUP-a samo 0,025 procenata građana krši zabrane), što je ogroman uspeh ako se uzmu svetske projekcije po kojima u vreme epidemije čak 25 odsto građana povremeno krši mere (toliki je bilo u Kanadi u vreme SARS-a). Poštovali su ih jer pre svega ne žele da se razbole i ne žele da završe ni na respiratoru ni u nekoj ledenoj hali u kojoj će, kako Vučić poručuje, „prati zube jednom, a ne četiri puta dnevno“. Poštovali su jer ne žele da budu uhapšeni, pa da im u stanove koje pokušavaju da održe sterilnim upadne šest policajaca i prepipa sve što poseduju, kao što su upali novinarki Ani Lalić, a za koje se ne zna da li su nosioci virusa jer je prema zvaničnim podacima (do 6. aprila) zaraženo više od 30 policijskih službenika, a 900 je u samoizolaciji. I poštovali su ih jer nisu mediokriteti, mada ih vlast sve češće tako tretira, već ljudi koji pokušavaju da se zaštite i u uslovima kada se vidi da država gubi kontrolu. Uostalom, upravo to je potvrdio i Kon: „Mi sada definitivno ne držimo konce u svojim rukama jer ne možemo da pratimo. Do sada smo mogli svaki slučaj da povezujemo – ko je od koga zaražen, a sada već nekoliko dana se pojavljuju slučajevi gde ne možete naći nikakvu vezu sa prethodnim. Normalno, od tih slučajeva se ponovo istražuju kontakti i na taj način se sprečava da kontakti dalje prenose, dakle sada zavisi pre svega koliko imamo kontakata u vreme maksimalne aktivnosti virusa.“ Dakle, struka i vlast su zakazali i ispustili epidemiju iz ruku. Tako nešto se i moglo očekivati imajući u vidu i zatečene uslove u zdravstvu, ali i mere koje su preduzete mimo ograničavanja kretanja građana. Testovi su ti koji kontrolišu epidemiološku sliku, ma koliko stručni tim postavljen od strane vlasti to pokušavao da relativizuje. Dr Darija Kisić Tepavčević nam uporno ponavlja fraze poput: „Hajde da se ne poredimo sa drugima, već da bude jasno da se testiraju upravo one osobe koje imaju indikacije za testiranje“, ali i daje sumnjiva objašnjenja za to što smo na dnu Evrope, pa i regiona (samo je Albanija iza nas u broju testova): „U nekim zemljama se testovi plaćaju, zavisi od individue koja želi da se testira, pa imamo slučajeve da se neko testira i svaki dan.“ Možda je i tako, ali u zemljama u kojima je testiranje počelo pre pojave infekcije, u kojima je testiran svaki slučaj i svaki njihov kontakt, u kojima su testirani svi koji su ušli u zemlju, epidemiolozi nisu izgubili kontrolu nad situacijom. Takođe, kontrola se nije gubila ni u onim zemljama u kojima su rezultati stizali za sedam sati umesto za sedam dana. Mi smo tu šansu propustili i sada nam ostaje ili da se prepustimo taktici imuniteta krda ili da se na dve nedelje zatvorimo u hermetičku izolaciju i onemogućimo kretanje virusa. Ali u tom slučaju bi morali da se zatvore i pripadnici vojske i policije, kao i političari, jer, verovali ili ne, i oni šire virus. Zvuči nemoguće, ali nije na nama već na državnom vrhu da smišlja kako će. Ali ako već hoće da nas utamniče, onda bi osnovni red bio da nam kažu – izvinite, mi smo svoje šanse prokockali i sada jedino vi možete da nas izvadite sopstvenim odricanjem. A ne da i dalje problem rešavaju uterivanjem straha i prebacivanjem sopstvene krivice na nas.