Žrtve, uzročnici i saučesnici

Mudri i pragmatični ljudi, posle tektonskih poremećaja sa kataklizmičnim posledicama, kakve su epidemije ili pandemije, naprave sveobuhvatnu analizu i izvuku pouke. Oni koji dva puta naprave grešku, na istom problemu, ne zaslužuju ništa bolje. Aktuelna zabluda je da će nas tekuća pandemija „opametiti“, jer nas istorija uči da smo kratkog pamćenja ili da brzo zaboravljamo, kao i da je u naše celokupno duhovno ustrojstvo ugrađeno pravilo „lako ćemo“. Posle pandemije virusom gripa 2009. i epidemije morbila 2015, bilo je samo pitanje koja će nas, i kada, neka epidemija zateći ponovo nespremne i začuđene. I zatekla nas je. Svestan odgovornosti reči, ali i činjenice da je „istina koja nije izrečena u pravo vreme gora od laži“ (Turgenjev), tvrdim da mi nismo samo žrtve pandemije, već i njeni uzročnici, kreatori i saučesnici. Priča o nepoznatom, nepredvidljivom i neobičnom virusu, pred kojim smo zatečeni i bespomoćni, za iskusne infektologe je neutemeljena i neozbiljna. Ko može da negira činjenicu da smo se do danas suočili u humanoj medicini sa oko 5.000 različitih virusa? Zar i to nije bilo dovoljno da upoznamo njihove biološke osobine? Sticajem srećnih okolnosti, Srbija je imala šansu da se početkom ove godine blagovremeno pripremi za nadolazeću epidemiju. „Poklonjena“ skoro dva meseca nismo iskoristili za usvajanje planskih i promišljenih mera, te su na scenu kasnije morale da stupe, manje efikasne, iznuđene mere. Početni period sa nestručnim i potcenjivačkim odnosom prema evidentnom problemu (tragična i nezaboravna konferencija za štampu, termovizijske kamere…), zamenio je „sluđeni“ period sa uznemirujućim i netačnim informacijama o velikom broju pozitivnih (naših) građana koji su se vratili iz inostranstva, nadolazećom pomoru „stotine hiljada ljudi“, „prepunim grobljima“ i „italijanskom scenariju“, da bi se sve završilo uvođenjem drakonskih mera izolacije, uz duge cevi, koje Evropa nije videla. Jednostavno, nismo bili spremni za epidemiju: organizaciono, kadrovski, prostorno i materijalno. Zbog nedovoljnog broja testova i virusološkog testiranja samo u jednom centru, nije ispoštovana preporuka Svetske zdravstvene organizacije (SZO) o neophodnosti aktivnog i širokog traženja inficiranih osoba, sa jednostavnom porukom: testirati, testirati i testirati. Poseban problem, od epidemiološkog značaja, bilo je višednevno čekanje na rezultate nazofaringealnog brisa. Pogrešna je bila i odluka da se inficirane osobe, asimptomatske ili sa lakšom kliničkom slikom, upućuju u kućnu izolaciju, što je verovatno bila posledica nedovoljnog broja bolničkih kreveta. Simbolički rečeno, kao da smo ribarskim brodom isplovili na pučinu i umesto širokih mreža poneli samo udičarski ribarski alat. Zbog neefikasnih epidemioloških mera, značajan broj inficiranih je prošao „ispod radara“, tako da se prvih nedelja infekcija gotovo nesmetano širila. Kako drugačije objasniti podatak da je u Srbiji broj inficiranih osoba znatno viši od ukupnog broja inficiranih u svim republikama bivše Jugoslavije. Značajan je i suštinski neprihvatljiv broj inficiranih korisnika domova za stare, zdravstvenih radnika, pripadnika policije i vojske, i to traži posebno stručno razmatranje i odgovornost. Prema tome, deplasirano je pitanje da li su mere bile preterane. One su bile zakasnele, pa prema tome iznuđene, i u tom svetlu, epidemiološki opravdane. Jednostavno, epidemiolozi su igrali na „sigurnu kartu“ sa drakonskim merama izolacije; to je za sve nas bila „slamka spasa“. Međutim, neprihvatljiv je bio stav ministra zdravlja da „kako se budemo ponašali, tako će nam i biti“. Na taj način, kompletnu odgovornost je prebacio na pojedinca, a abolirao od odgovornosti državu, zdravstveni sistem i Krizni štab. Pravovremene, stručno utemeljene i uravnotežene mere mogli smo da potražimo i u komšiluku (Austrija, Slovenija, Hrvatska, Slovačka…), a ne da trijumfalno i papagajski ponavljamo da smo postigli fantastičan uspeh izbegavši „italijanski scenario“, koji nam, realno gledano, nije ni pretio. Stalno i uporno poređenje sa gorima od nas, zamagljivalo je realno sagledavanje problema i usvojenih mera. Ova pandemija je donela i mnogobrojna pitanja i pojave koje zahtevaju u nadolazećem vremenu rezolutne odgovore: slobodno promovisanje nadrilekarstva, svi sve znaju i svi o svemu pričaju (mislim, pre svega, na lekare), epska naracija o ratnom stanju i „pogibiji vojnika“, iznošenje stručno netačnih stavova ( na primer, „plazma je apsolutno bezbedna“ za primaoce) ili davanje lekova za koje ne postoje jaki dokazi o efikasnosti, ali ima dokaza o neželjenim efektima i smrtnim ishodima usled toksičnosti. Ostaje otvoreno pitanje da li je pri širenju terapijskih indikacija i stavljanju lekova u promet ispoštovan Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima (član 3, tačka 1. ili član 9)? Kliničari će na stručnim sastancima, iz medicinskih razloga, uz sve divljenje za njihov rad i očovečenje, morati da objasne zašto je broj umrlih na milion stanovnika u Srbiji značajno viši nego u zemljama okruženja. Epidemiolozi bi morali da objasne zašto su „jednoglasno glasali“ za predlog Vlade koji se razlikovao od njihovog opravdanog stručnog stava da je trodnevni policijski čas tokom prvomajskih praznika bitan korak u suzbijanju pandemije. Kako su stručnjake ubedila nestručna lica? Ne mislim da zapisanom i opisanom sadašnjošću možemo da pobedimo pandemiju kovida-19, ali možemo da se oslobodimo tekućih samoobmana: naše superiornosti nad mikroorganizmima, navodne arhaičnosti infektologije, uverenja o bezazlenosti virusnih infekcija ili da smo među najboljima u svetu u odbrani od SARS-KoV-2 infekcije. Za početak, bio bi to značajan iskorak u realnost.