A za našu decu – batine i zatvor

Da nije tragično, bilo bi zabavno: nakon što je Aleksandar Vučić verifikovao akciju disciplinovanja socijalista, Novica Tončev, potpredsednik SPS-a, proglasio je Užičku republiku u Surdulici i najavio opštenarodni bunt u cilju zaštite - direktorskih fotelja. Tončev je, javljaju mediji, rekao da će se ono što se dešava na ulicama Beograda preliti na jug i da će „pet, šest hiljada ljudi blokirati auto-put Beograd - Skoplje ukoliko još neko od direktora državnih institucija iz SPS-a bude smenjen“. I zaista je upotrebio poređenje sa jedinim ostrvom slobode u okupiranoj Evropi, u jesen 1941. godine: Surdulica je, tvrdi, jedina slobodna teritorija u Srbiji, „Užička republika gde nema mraka i straha“. A nije da u pravom Užicu nema argumenata za ocenu o nepostojanju slobode: zbog gađanja jajima bilborda sa Vučićevom slikom nekoliko mladih ljudi strpano je na mesec dana u pritvor. Ipak, oni su još i dobro prošli u poređenju sa demonstrantima u Beogradu, brutalno prebijanim u policijskoj akciji zabeleženoj brojnim kamerama. Pod uslovom, naravno, da i sami nisu podvrgnuti torturi nakon što su zatvoreni, što se, prema navodima Saveza za Srbiju, dešavalo u Beogradu. Nije u utorak, kada je ovaj broj NIN-a otišao u štampu, bila jasna konačna sudbina masovnog bunta iniciranog Vučićevom najavom ponovnog zatvaranja građana zbog nekontrolisane eksplozije virusa korona. Činilo se da su desničarske grupe uspele da ga preuzmu i definitivno ubiju onu masovnost koja je pretila da raste. Upravo u tom neslaganju demonstranata kojima je u prvom planu Kosovo, onih koji „ratuju“ protiv migranata i 5G i onih koji zastupaju modernističke vrednosti, nalazila se i potencijalna snaga bunta, zbog koje je reakcija policije bila onako brutalna. Valjalo je ne samo razbiti skup, nego i zastrašiti, kako ne bi došlo do saradnje ljudi suprotstavljenih uverenja, sa samo dve zajedničke želje - da spreče ponovno uvođenje policijskog časa, ali i da obore vlast koja je upravo zabeležila fascinantnu pobedu na fascinantno neregularnim izborima. Prvi cilj je ispunjen, do daljeg. Već dan nakon protesta, Vučić je, drugi put za šest dana, odustao od sopstvene najave - mada ne tako ekspresno brzo kao u prethodnoj situaciji, kada su se studenti pobunili protiv zatvaranja domova, a on odustao od plana za manje od sat vremena. Odgovornost za odluku, ovog puta, prepustio je premijerki u odlasku, Ani Brnabić, uvek spremnoj da se podmetne i pomogne „šefu“. Drugi cilj, međutim, ne izgleda tako blizu ostvarenja, uprkos procenama da je „počeo Vučićev pad“ i da posle protesta „više ništa nije isto“. Prema mišljenju Dušana Spasojevića sa Fakulteta političkih nauka, na primer, protesti nisu ništa temeljno promenili – ali se to nije ni očekivalo. Ipak, kaže, nešto smo saznali – dobili smo potvrdu da postoji ogroman gnev i kod dela mladih, za koje se ranije mislilo da su nezainteresovani za promene. A videli smo i da je vlast spremna na brutalnu upotrebu sile, ali i da ta sila proizvodi bes - ne samo kod navijača i krajnje desnice, već i kod „običnih ljudi“, koji su se uporno vraćali i pružali otpor. „Svaki protest koji ne iznedri nešto – lidera, organizaciju – ojačava vlast, jer povećava broj neuspeha“, kaže Spasojević. U ponedeljak, kad smo razgovarali, nije bilo indicija da bi se iz najnovijih protesta zaista mogao roditi neki takav novi kvalitet, ali je bilo prerano i da se to potpuno isključi. Dosadašnja opozicija je pokušavala da nađe balans i pravi odgovor na zbivanja – u čemu joj baš i nisu pomagali povremeni pokušaji ljudi iz mase da oteraju poznate lidere (bilo je indicija da je reč i o provokatorima sa zadatkom). Prizori policijske brutalnosti obišli su svet i doprineli da se u brojnim stranim medijima srpska vlast (ponovo) opiše kao nedemokratska. Po važnim briselskim kancelarijama počeo je da cirkuliše i predlog da se „odmah sprovede temeljna analiza demokratskog kvaliteta izbora održanih u Srbiji, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i BiH“, na osnovu koje bi EU trebalo da odluči sa kojim vladama u regionu želi da nastavi proces proširenja, a s kojim vladama želi da, za sada, zamrzne dalje razgovore i pregovore. U dokumentu u koji smo imali uvid, ocenjuje se da su postojeće vlade „temeljno korumpirane i pokazuju cinično nepoštovanje vladavine zakona“, te da ako nakon izbora sprovedenih na sadašnji način dobiju samo oštro upozorenje članica EU i Evropske komisije, „onda su oni tu da ostanu još mnogo godina“. Ocenjuje se da je nerealno očekivati da će vlade izabrane na osnovu nameštenih izbora ispuniti zahteve kriterijuma za članstvo i da će EU takvim vladama samo dati legitimitet „ako nastavi da se pravi da pregovara o članstvu sa njima“. A u slučaju Srbije, primećuje se da EU pruža sadašnjem predsedniku legitimitet prihvatajući ga kao jedinog sagovornika u kosovskim pregovorima za srpsku stranu. Upozorava se da, zbog ponašanja prema demonstrantima i novinarima, ne bi smeo da bude prihvaćen kao sagovornik Angele Merkel, Makrona i ostalih lidera EU, te da bi, sve dok se ne utvrdi da izbori u junu nisu namešteni, razgovori trebalo da budu obustavljeni. Predlog (za sada) nije naišao na razumevanje jer, prema našim izvorima, i dalje vlada uverenje da EU „kontroliše“ Vučića evropskom perspektivom, zbog čega se očekuju njegovi ustupci za Kosovo. Kao ozbiljan problem navodi se i nepostojanje alternative Vučiću. Nije, ipak, isključeno da će tas na kome se slažu upozorenja na stanje u Srbiji u nekom trenutku prevagnuti nad dosadašnjom strategijom „stabilokratije“. Naročito ako sam „maneken“ stabilokratije ne izgleda previše stabilno. Nije verovatno da će baš aktuelni protest dovesti do promene odnosa Zapada prema aktuelnoj srpskoj vlasti. Spasojević ocenjuje da bi, upravo suprotno, Vučić mogao „desničarski protest“ koristiti kao neku vrstu izgovora u razgovorima sa predstavnicima međunarodne zajednice. A već je uspeo i da, pričom o prihvatanju nove strategije proširenja – iako ta odluka nije doneta u Skupštini - propagandno zamagli činjenicu da je proces evrointegracija Srbije blokiran. Onim što najbolje (jedino?) zna - spinovanjem i propagandom - i ovog puta pokušava da omalovaži protest i činjenicu da u Srbiji postoji veliki broj građana užasnutih stanjem u zemlji. Razlika je jedino u tome što je uobičajeni spin o „stranom faktoru“ ovoga puta započet upiranjem prsta u Rusiju. Bio je to, doduše, samo „medijski“ prst, ali je bilo uočljivo da se vlast nije bunila protiv takve verzije. Ipak, ubrzo je, ravnoteže radi, u Beogradu nahvatano nekoliko građana drugih zemalja, pa su njihova dokumenta, suprotno Kodeksu novinara, objavljena u provladinim glasilima, sve u cilju uveravanja građanstva o ogromnoj međunarodnoj zaveri protiv hrabrog borca za Srbiju. Protest je upotrebljen i za napad na socijaliste, za koji, u ovom trenutku, postoje različite prognoze ishoda. S jedne strane, činjenica je da je, što predizborno, što postizborno, „kresanje krila“ socijalistima, deo redovnog Vučićevog tretmana za podređene. Ipak, ovoliko daleko se nikad do sada nije otišlo. U nekoj vrsti „istrage poturica“ zloupotrebljena je činjenica da su u protestu učestvovali članovi porodica funkcionera SPS (Petar Škundrić) ili članovi porodica saradnika funkcionera SPS (Goran Trivan). Reakcija je bila hitra: Statutarna komisija isključila je iz stranke dvojicu članova iz Inđije koji su učestvovali na protestima, a Škundrić je razrešen dužnosti savetnika u Vladi, saopštio je lično Dačić. Na drugi deo Vučićevog napada – neadresirane tvrdnje o „lopovluku“ – teže je odgovoriti. Zato će, izgleda, Dačić morati i dodatno da se ponizi: „Neću raditi protiv predsednika Aleksandra Vučića, a ako SPS većinski hoće da radi protiv Vučića, sigurno neću u tome učestvovati, niti ostati na mestu predsednika SPS-a“, rekao je junak nemog filma u kome se video ručak u kafani sa narko-bosom Rodoljubom Radulovićem, poznatijim kao Miša Banana. Da li je vreme da taj snimak dobije ton, nije jasno, ali to i nije jedini razlog što deo analitičara, među njima i Spasojević, veruje da bi bilo veliko iznenađenje da SPS ne bude u vlasti. I sve to bez obzira na potrebu da se stvori iluzija o postojanju opozicije u parlamentu i bez obzira na dosta slab kapacitet preostalog kandidata, Aleksandra Šapića, da preuzme tu ulogu. „Dačić je preozbiljan igrač“, kaže Spasojević, a tome – uz činjenicu da se približavaju predsednički i beogradski izbori, na kojima su Vučiću preko potrebni i glasovi SPS-a - valja dodati i Rusiju, naravno. S druge strane, neki drugi analitičari smatraju da u SPS-u postoji možda oko hiljadu onih koji su se okoristili od vlasti i koji bi odlazak u opoziciju doživeli kao smrt, dok je za samu stranku došao trenutak u kome bi bilo bolje da izađe iz zagrljaja SNS. Spasojević, ipak, „tipuje“ na varijantu u kojoj bi SPS ostao u vlasti, sa zaduženjem da kreira disonantne tonove. Ne odbija ni mogućnost dogovora o prihvatanju uloge opozicije, ali samo na kratak rok, uz obećane skore parlamentarne izbore, recimo, zajedno sa predsedničkim. Ništa od toga, ipak, neće promeniti suštinu – da potpunu vlast u Srbiji drži jedan čovek, uz veliki broj savitljivih statista, na štetu ogromnog broja ljudi čija se prava krše, a glas ne čuje. Ako ankete, na koje se Vučić oslanja, pokazuju da i dalje ne postoji spremnost za nezaustavljivi bunt, to ne znači da, već danas, nema njegovih dosadašnjih birača kojima se stomak nije zgrčio nad činjenicom da se u Srbiji hapse i premlaćuju mladi ljudi. I to ne oni koji su bili nasilni prema policiji, što je za vlast korisno, već, uglavnom, lakše mete – pristojan mladi svet koji bi mogao da od namučene zemlje napravi dobro mesto za život. Ne vole ljudi kad im se tuku deca, pa makar imala drugačije političko uverenje od njih samih.