Erdoganova osveta Ataturku

Pre svega sam musliman i kao takav trudim se da se povinujem zahtevima svoje religije. Odgovaram Bogu koji me je stvorio i težim da ispunim tu odgovornost. Trudim se da to odvojim od političkog života, jer je u pitanju privatna stvar. Politička partija ne može da ima religiju, samo pojedinci. U suprotnom se religija eksploatiše, a ona je iznad toga. Ovako je Redžep Tajip Erdogan, aktuelni predsednik Turske, govorio pre više od petnaest godina, kada je prvi put preuzeo premijersko mesto. NJegove reči bile su u skladu sa onim što najviši zakonodavni akt propisuje, a to je da je Turska sekularna država i da se islam i politika ne smeju mešati. Krajem maja ove godine, pak, isti taj Erdogan čitao je Kuran i držao propovedi koje su se direktno prenosile u Aja Sofiji, dok su se na velikom platnu ispred ove bazilike prikazivale istorijske scene bitaka. Sve se dešavalo 29. maja, koji se obeležava kao dan kada su Osmanlije osvojile Istanbul, tadašnji Konstantinopolj. I ništa tu ne bi bilo sporno da se predsednik obratio vernicima u nekoj od džamija, a ne u Aja Sofiji, i da nije najavio da je vreme da ova kulturna znamenitost opet postane džamija. Izgrađena u petom veku za vreme vizantijskog cara Justinijana, Aja Sofija je padom Carigrada pretvorena u džamiju, sve dok Mustafa Kemal Ataturk, osnivač moderne turske države, nije odlučio da je pretvori u muzej. Crkva Svete mudrosti, kako se još naziva ova svetinja, prolazi kroz četvrtu transformaciju, nakon što je Državno veće, najviši administrativni turski sud, zvanično poništilo odluku vlade iz 1934. kojom je zgrada pretvorena u muzej i dalo zeleno svetlo da se želja mnogih konzervativnih islamista sprovede u delo. Ne časeći časa, prvi čovek Turske je odmah potpisao dekret kojim Aja Sofiji vraća status džamije, najavljujući da će prva molitva biti održana 24. jula. Ovaj potez dočekan je sa oduševljenjem na ulicama Istanbula. Građani su zadovoljno skandirali, dodajući da se dugoočekivani san konačno ostvario. Pitanje Aja Sofije odavno nije samo pitanje vere već stvar politike. Želja da se u njoj ponovo čuje ezan (poziv na molitvu iz džamije) i čitanje Kurana nikada istinski nije utihnula. Učenje Kurana tokom ramazana u Aja Sofiji prvi put je održala Uprava za verske poslove 2015. godine, samo godinu dana nakon što je Turska nacionalna studentska unija organizovala potpisivanje peticije da se najveća crkva hrišćanskog sveta u kojoj su se krunisali svi vizantijski vladari, ponovo pretvori u džamiju. Ali Ugur Bulut, predsednik Udruženja mladih iz Anadolije, tim povodom je za Špigl rekao da je ova građevina simbol muslimanskog osvajanja Konstantinopolja i da je njihov zadatak da se čuva islamsko nasleđe. Sama najava da bi Aja Sofija ponovo mogla biti otvorena za muslimanske molitve izazvala je negodovanje širom sveta. Zvanična Grčka sa kojom Turska vodi višedecenijski spor oko Kipra, te bi ovo dodatno dolilo ulje na vatru u odnosima dveju država, prva je poslala protestnu poruku. Turska nije ostala dužna na ovo prebacivanje, pa je Mevlut Čavušoglu, turski ministar spoljnih poslova, poručio „da je Grčka poslednja država koja može da im drži lekcije, jer u Solunu još uvek nema otvorenih džamija za vernike“. Prvi čovek turske diplomatije jasno je istakao da je ovo unutrašnje pitanje, a ne međunarodna tema. Globalno pitanje ili ne, tek reagovao je i Majk Pompeo, američki državni sekretar, apelujući na turske vlasti da zadrže trenutni status ove kulturne baštine. Pretvaranju Aja Sofije u džamiju protivi se i Ruska pravoslavna crkva koja smatra da će jedan ovakav potez izazvati međureligijske tenzije, prenosi Ortodoks tajms. Pored tenzija, Vartolomej, vaseljenski patrijarh čije je sedište upravo u Istanbulu, ukazuje da bi moglo doći do okretanja miliona hrišćana protiv islamskog sveta. Još jedna od posledica je i otvaranje nove linije sukoba u odnosu Moskve i Ankare, koji je sve samo ne monoton i kreće se iz krajnosti u krajnost. Negodovanje nije izostalo i nakon konačne odluke suda i predsednikovog ukaza. Zahtev da preinači odluku Erdoganu je pored već pomenutih institucija i država, uputio i Svetski savez crkava koji zastupa više od 500 miliona hrišćana, koji navodi da će jedna ovakva odluka otvoriti razdor i nepoverenje, prenosi Bi-Bi-Si. Očekivano, nije izostala ni reakcija Vatikana. Svoj stav papa Franja izneo je tokom nedeljne molitve. „Moje misli idu u Istanbul, mislim na Aja Sofiju. Osećam se jako pogođeno.“ Turskim vlastima obratila se i Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) na čijem spisku svetske baštine se Aja Sofija nalazi. Pozivajući na dijalog pre donošenja bilo kakve odluke, iz ove organizacije su podsetili da jedan ovakav čin sa sobom povlači i određene pravne obaveze. Zabrinutost je pokazao i Orhan Pamuk, turski pisac, dobitnik Nobelove nagrade, koji u ovome vidi jasnu poruku, a to je da Turska više nije sekularna država. Erdoganovo zalaganje za vraćanje islamskih vrednosti na velika vrata ne treba da iznenađuje. Kao neko ko je završio državnu školu za verske propovednike, u islamu je, kako je i sam jednom prilikom izjavio, video kompas koji ga vodi. Političku karijeru gradio je u partiji Nacionalni spas, koja je upravo zbog ideja suprotnih proklamovanom sekularizmu ukinuta. Ispred Stranke blagostanja, nastale iz pomenutog Nacionalnog spasa, bio je gradonačelnik Istanbula, ali je i ta partija neslavno završila. Politički put nastavio je u Stranci vrline, izgrađenoj na ostacima prethodno zabranjene partije. Za sekularne zahteve propisane Ustavom nije marila ni ova politička organizacija, te je njeno postojanje zabranjeno 2001. godine. A Erdogan je zbog nepodobnih stihova („minareti su naši bajoneti, kupole naši zaseoci, džamije naše kasarne, a vernici naši vojnici“) recitovanih na jednom političkom skupu, osuđen na desetomesečni zatvor, a odslužio je četiri meseca. Potom je formirao vlastitu stranku - Partiju pravde i razvoja (AKP) na čijem čelu se i danas nalazi. NJen rad takođe se našao pod znakom pitanja zbog islamističkih tendencija, iako se zvanično vodi kao prozapadna konzervativna partija. Uprkos velikoj popularnosti partije na vlasti, narod je 2013. godine izašao na ulice Istanbula iskazujući svoje nezadovoljstvo zbog najavljenog rušenja parka na čijoj površini je planirana izgradnja tržnog centra. Slike koje su svetski mediji prenosili, prikazivale su masovne ulične proteste i policiju koja pokušava da razbije grupe nezadovoljnih građana koristeći suzavac, ali i fizičku silu. Država je pretrpela i velike gubitke 2015. godine kada je oko 600 ljudi poginulo u terorističkim napadima. Ako se tome doda i cenzura medija, nezaposlenost koja raste, gušenje osnovnih ljudskih prava, korupcija i zarobljeno pravosuđe, ne treba da iznenađuju bes i nezadovoljstvo stanovnika grada koji leži na dva kontinenta. Umesto izlaskom na ulice, oni su Erdogana kaznili na prošlogodišnjim lokalnim izborima, te je Istanbul „pao“ u ruke čoveka koji dolazi iz redova opozicije. Svestan istorijskog značaja koji nekadašnja prestonica Osmanskog carstva nosi sa sobom, Erdoganu je poraz teško pao. Da se ne bi ponovio sličan scenario na republičkom nivou, turski predsednik zaigrao je na religijsku kartu nadajući se da će mu ova „mala pobeda“ pretvaranja Aja Sofije u džamiju doneti nove glasače na parlamentarnim izborima, koji bi trebalo da se održe 2023. kada se obeležava i stogodišnjica Republike. Vladajuća partija postavila je prilično ambiciozne ciljeve za tu godinu, najavljujući da će zemlja ući u deset najvećih ekonomija sveta. Turska ekonomija beležila je napredak, ali se situacija u poslednjih nekoliko godina znatno pogoršala usled inflacije, porasta stope nezaposlenosti, korupcije, geopolitičkih tenzija u regionu, a ako tome dodamo i pandemiju kovida-19, čije će se posledice tek osetiti, izvesno je da će naredni period pre biti period sanacije, a ne prosperiteta. „Jačanje islamskog identiteta i kulture ne predstavlja pretnju za Tursku nego značajnu strategijsku priliku“, napisao je Ahmet Davutoglu, nekadašnji premijer Turske i bivši drugi čovek Partije pravde i razvoja, u svojoj knjizi Strategijska dubina, gde između ostalog konstatuje da je upravo verska svest imala ogromnu ulogu u očuvanju identiteta turskih elemenata u dubini Evroazije pred sovjetskom asimilacijom. I dok država gaca u dugovima, korupcija ulazi u svaku poru društva, a Aja Sofija se opet instrumentalizuje u političke svrhe, postavlja se pitanje da li će jačanje islamskog identiteta doneti nešto dobro državi koju je ruski car Nikolaj Drugi davno nazvao „bolesnikom na Bosforu“?