Samo da diplomiram, pa da emigriram

Laži, korupcija, krađa, cirkus, farsa, konfuzija, „pljuvanje“, prve su asocijacije mlade generacije na reč „izbori“, prema istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS). Prikupljanje mišljenja sprovedeno je u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Vlade Švedske, putem onlajn ankete među 1.219 ispitanika starosti od 15 do 30 godina sa teritorije cele države, a tokom ovogodišnje predizborne kampanje. O odnosu izbornih aktera prema mladima i svom položaju u društvu izjasnile su se i fokus grupe, sačinjene od istaknutih pojedinaca i predstavnika studenata, srednjoškolaca i radno angažovanih. Da rastuće razočaranje nije prešlo u apatiju, pokazao je porast volje mladih da izađu na glasanje, što su oni videli kao vrednost samu po sebi, nezavisnu od zatiranja demokratije u Srbiji, oličenog u „neslobodi medija, nepostojanju nezavisnog sudstva, saradnji vlasti sa kriminalnim grupama“. I autonomno od klime gde „mladi nisu ciljna grupa nijednog političara sa trenutne scene“, osim u vidu sporadičnih demagoških obećanja (uglavnom iz SNS-a), a uvek uoči izbora. Kao primer pretvaranja mladalačkog potencijala u „zatupljenu i apolitičnu“ masu, ispitanici su istakli pandemiju korona virusa, kada se vlast fokusirala na penzionere, „kojima se lakše ispira mozak“, kako su naglasili u odgovorima. Ovo bi značilo da su mladi sve svesniji potrebe za sopstvenim učešćem u političkom životu Srbije, iako ne kroz partijsku participaciju, jer „ne veruju nijednom političaru“, niti imaju poverenja u institucije, od vojske i policije, do crkve i medija. Kao vid svrsishodnijeg delovanja oni vide inicijative, peticije, proteste, kao i angažman u udruženjima građana. Stranke su za njih „zatvorene strukture“, udružene često i po porodičnoj liniji, a u cilju sticanja profita i privilegija. U tom političko-ekonomskom okviru, čiji su mladi često i nesvesni taoci, čak 20,02 odsto čini korpus nezaposlenih, što je već dugo glavni problem mladeži. Čak 63,5 odsto od ukupno oko 1,3 miliona mladih uopšte ne zarađuje, 23 odsto ima zaradu manju od proseka, a tek nešto više od 10 odsto ima platu veću od prosečne, što utiče na kasno osamostaljivanje od roditelja, te kvalitet života mladih uopšteno. Prema zvaničnim podacima, do posla najlakše dolaze oni sa srednjim stručnim obrazovanjem, a najteže gimnazijalci i fakultetski obrazovani. Poslednji odlaze u inostranstvo „jer se tamo njihovo znanje mnogo više ceni“, dok je ovde potpuno diskreditovano „falsifikovanim diplomama i fantomskim privatnim fakultetima“. Pri zaposlenju, mladi više rangiraju zaradu od mogućnosti napredovanja, pa bi se vrlo mali broj njih zadovoljio platom nižom od 65.000 dinara, dok većina raspon od te cifre do 100.000 dinara smatra dovoljnim za pristojan život. Ipak, često rade „šta stignu“, dok se ne zaposle u struci, premda tek jedna petina njih radi ono za šta se školovala, dok bi se i drugi prekvalifikovali po potrebi tržišta. Prema jednom od zapažanja, otežavajući faktori pri zapošljavanju su dvostruki. Jednim delom, oni su sistemski, jer država ne usmerava ka sektorima gde je potrebna radna snaga. Drugi su razlozi kulturološki, pa se traže mogućnosti poput „uglavljivanja u neku kancelariju“, dok se, recimo, zanatska zanimanja nipodaštavaju, iako mogu da obezbede pristojne zarade. „Poražavajuća je činjenica da mladi ne veruju da je pri zaposlenju najvažnije obrazovanje, već lična i porodična poznanstva, kao i članstvo i aktivizam u političkoj partiji“, kaže Samedin Rovčanin, predsednik KOMS-a, koja okuplja 108 organizacija. Ipak, deo učesnika istraživanja je naglasio da bi se „pre iselio iz zemlje“ no uhlebio po političkom ustrojstvu, jer se i „iz inostranstva može pomoći napretku Srbije“. Uprkos takvim razmišljanjima, broj namerenih da odu opao je u odnosu na prošlu godinu, iz još neispitanih razloga, čije bi rasvetljavanje moglo da bude od značaja za kreatore politike zadržavanja mladih u Srbiji, uvereni su u KOMS-u. Što se tiče samog napretka, smanjio se i procenat onih što veruju u boljitak od pristupa Evropskoj uniji, sa 26 na 18 odsto, kao i saglasnost sa tvrdnjama da je EU garant stabilnosti, mira i sistemske uređenosti. Kao razlog zašto još nismo deo EU, mladi ističu to što „Srbija ne želi da prizna Kosovo“ (58,4%), i što „nije sprovela sve reforme neophodne za članstvo“ (52,6%). Najviše mladih ceni da bi Srbija trebalo da nastavi da radi na povlačenju priznanja Kosova (36,3%), zatim da dejstvuje na pomirenju između Srba i Albanaca, a pitanje Kosova ostavi za kasnije (20,6%). S druge strane, svaki šesti mladi smatra da bi Srbija trebalo da prizna Kosovo, ali sa izmenjenim granicama, tako da većina srpskog stanovništva završi u Srbiji. Gotovo dve trećine mladih misli da Srbija ne treba da ima bilo kakvu saradnju sa NATO, dok je tek šest odsto za ulazak Srbije u ovu organizaciju. Sve je više i omladine koja misli da bi naša spoljna politika trebalo da se okrene Rusiji (29,9%) i Kini (13%), a otprilike ti isti smatraju da je rešenje problema u „jakom vođi“. Potonje najviše čudi, s obzirom na to da je poraslo poverenje u demokratiju kao najbolji način vladavine. Utisak da su „svi isti“ na aktuelnoj srpskoj političkoj sceni, i podjednako gluvi za potrebe mladih, dominira među ispitanicima. Kampanja bojkota većini je bila nejasna. „Učesnici istraživanja su naglasili da izrazito nedostaje nešto novo i drugačije što bi motivisalo mlade na učešće u politici. Kao primere toga naveli su pojavu LJubiše Preletačevića Belog, zatim neke od aktivnosti pokreta 1 od 5 miliona, kao što je bila blokada Rektorata Univerziteta u Beogradu 2019“, kaže Rovčanin, citirajući ovogodišnji Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih. Prethodna tri istraživanja KOMS-a ukazuju na manje-više istovetne društvene anomalije, čije su žrtve mladi građani, a sve se mogu podvesti pod nemar sistema. Tako se za mlade izdvaja svega 0,03 odsto republičkog budžeta, ako se izuzmu davanja na ime socijalne zaštite iz Fonda za mlade talente. Takođe, Ministarstvo za omladinu i sport, od 2018. nema pomoćnika ministra nadležnog da se stara o mladima, niti su sva radna mesta u rukovodstvu ovog sektora popunjena. O brizi za one na kojima svet ostaje govori i fakat da ih Zakon o mladima samo deklarativno podržava jer u praksi nije obavezujuć i već se pet godina radi na njegovoj reviziji, kako bi se uvele mere praćenja i kažnjavanja za nepridržavanje. Za to vreme, velika većina mladih i ne zna da takav zakon postoji. Sva tri prethodna izveštaja KOMS-a podrazumevala su preporuke za popravljanje položaja mladih preko sistemskih poluga, vrlo skromno prihvaćene od adresiranih - Ministarstva omladine i sporta, Vlade, Narodne skupštine… Pa, umesto da poboljšavaju sopstvene i programe prethodnika, oni ponovo barataju obećanjima, kao što je Moja prva plata, koju iz budžeta najavljuje ministar finansija Siniša Mali. Kad se uzme u obzir da ta subvencija iznosi od 20.000 do 24.000 dinara, kao i da je poznata praksa poslodavaca da na različite načine zloupotrebljavaju mlade kroz različite privremene ugovore i stažiranja, te da nema garancija da dotirani neće biti pušteni niz vodu nakon isteka subvencionisanih devet meseci, teško da ima razloga za radovanje. I poverenje u sistem.