Inovativni metodi novokomponovanih biznismena

Oduvek je za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom (NVO) usko vezan izraz naknada za „učinjenu uslugu“, što znači nagradu za trud da se nađe kupac ili dobavljač, proizvođač potrebne robe. Ona se davala onome ko je to omogućio, a često i svima u lancu, jer retko onaj koji je „omogućio“ da do posla dođe radi sam. Naravno, naknada svakom u lancu zavisi od uloge koju su imali da se posao zaključi. Vremenom, a i u zavisnosti od situacije, ta naknada se nazivala raznim imenima: legalno i zvanično i kod nas i u svetu to je naknada, čija se visina uobičajeno kreće od 0,1 do najviše pet odsto od vrednosti zaključenog posla i zakonski je regulisana. Postoje, nažalost, i druge nezvanične nagrade posrednicima ili krajnjim korisnicima, koje se kriju od javnosti. Obično se daju pojedincima, a nekad krajnjem kupcu omogućavaju dobijanje određenih poslova ili pogodnosti za plasman vlastite robe, sasvim druge namene, na tržištu prodavca, i u takvim slučajevima su te vrednosti nemerljivo veće. Trenutno svetskim tržištem NVO, na kojem se obrću hiljade milijardi dolara (vrednost savremenog lovca presretača kreće se od 100 do čak 500 miliona dolara), dominiraju SAD, Rusija, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Kina… I da se razumemo, iza svake trgovine stoji politički interes, jer je kupac kasnije, hteo to ili ne, direktno vezan za prodavca zbog obuke, nabavke rezervnih delova... Pravila igre danas su bitno drugačija nego od kraja 50-ih do početka 90-ih godina 20. veka, kada je SFRJ bila ozbiljan igrač na ovom tržištu, sa godišnjim izvozom namenske industrije od 2,5 do više od pet milijardi ondašnjih dolara. I sav taj izvoz direktno je ugovaran, uz učešće Komisije za naučno-tehničku saradnju, sa krajnjim korisnicima, bez posrednika! Samo, tada smo bili ozbiljna država, tehnički deo posla obavljala je ozbiljna firma, Jugoimport SDPR, a imali smo i ozbiljne kontrolne organe koji su vodili računa o tome ko radi, šta radi, kako radi i sa kim radi. Ključni faktor u ovim poslovima je država, a ne bilo koja pojedinačna firma. Veliki igrači na tom tržištu danas koriste pojedince, ali samo kao izvidnicu, a ne da zaključuju i realizuju poslove, jer to rade ozbiljni igrači, uz prethodnu saglasnost, a po pravilu i podršku države. Manji i slabiji igrači prinuđeni su da traže sporedne puteve. U takvim uslovima ti izviđači postaju trgovci, koji preuzimaju ulogu koju u normalnim uslovima vode velike i ozbiljne firme, osposobljene za tu vrstu posla. Ti, novokomponovani trgovci pokušavaju da nađu svoje mesto, preuzimajući ulogu koju je nekada imao Jugoimport-SDPR i oni ne biraju sredstva i puteve. Zato se pojavljuju razni „savetnici“ ili „posrednici“, koji se nekontrolisano i nezajažljivo ugrađuju u vrednost robe. Pri tome je taj izvoz zanemarljivo mali u odnosu na to koliki je bio nekada, a i u odnosu na to koliki bi mogao da bude kada bi se ceo sistem pravilno organizovao i oslobodio partokratije, njenog kadriranja i upravljanja. Naravno i taj minorni izvoz je dovoljan pojedincima ako im se dozvoli da se u cenu ugrade koliko je njima volja i zato ne čudi što neki od njih preko noći postaju „ugledni biznismeni“, dok proizvođači, od kojih kupuju robu, propadaju! U pravnoj državi, u kojoj se znaju i poštuju pravila, to se ne bi moglo desiti i to se ne dešava. Zahvaljujući „inovativnim metodima“, koje primenjuju domaći privatni trgovci, kojima se roba daje na veresiju, pa još i ispod cene koju nudi Jugoimport, a na kraju još i ne plate preuzetu i izvezenu robu, skoro sve fabrike koje čine grupaciju Odbrambena industrija Srbije dovedene su do ruba propasti. Danas ta grupacija nije ni bleda slika nekadašnje namenske industrije. Možemo za to kriviti druge, i Zapad i Istok, i komšije i ne znam koga sve ne, ali jedina surova istina je da smo sami najveći krivci! Srbija je jedna od retkih, ako ne i jedina zemlja na svetu, u kojoj, zahvaljujući partokratiji, privatni trgovci vode glavnu reč na tržištu naoružanja i vojne opreme, u kojoj su oni, koji bi trebalo da kontrolišu ko radi, šta radi, kako radi i sa kim radi u direktnoj sprezi sa onima koje bi trebalo da kontrolišu. A s druge strane, državni Jugoimport-SDPR, koji je godinama gradio ugled u svetu, mora da izdaje u najam deo svoje poslovne zgrade, jer je neko isisao sav kapital, koji je kompanija godinama gradila zahvaljujući provizijama od samo 2,16 odsto. Pitam se samo gde je kraj. I ima li kraja uopšte.