O ćutanju naših „prijatelja“

Presuda Upravnog suda kojom je poništena odluka Odbora za profesionalnu etiku (Odbor) Univerziteta u Beogradu (UB), a potom i Senata UB o oduzimanju doktorata ministru finansija zbog plagijarizma zasniva se na propustima u proceduri koje su načinili Fakultet organizacionih nauka (FON) i Univerzitet. Za prve sam sklon da zaključim da je propust nameran, dok za Univerzitet to ne mogu da tvrdim, ali ne mogu da se ne zapitam kako je moguće da je Odbor napravio takvu proceduralnu grešku i, na kraju krajeva, koja je funkcija univerzitetske pravne službe. Sa druge strane, iako je ministar finansija proglasio pobedu i govorio o tome da je pravda zadovoljena, zaboravio je da pomene da ova presuda nije ulazila u meritum odluke Odbora i Senata UB. Plagijat je tu nesumnjiv, a da će pravda biti zadovoljena verujem da hoće, pošto će ovo biti jedinstven slučaj da neko bude dva puta proglašen za plagijatora i to za isto učinjeno delo. Po proceduri je bilo potrebno da na osnovu mišljenja Nastavno-naučnog veća FON (NNV), dekan donese konačnu odluku. Podsećam, mišljenje NNV iz jeseni 2019. je bilo da se ministar finansija neakademski ponašao, da mu je doktorat validan i da mu se izrekne mera javne osude. Na osnovu ovog mišljenja, dekan FON-a je bio dužan da u roku od 15 dana donese odluku kojom će da prihvati ili odbije ovo mišljenje i na tu odluku dekana ministar finansija je imao pravo žalbe. Dekan FON-a nikada nije doneo odluku, dok je Odbor poništio i preinačio mišljenje NNV u oduzimanje doktorata zbog plagijarizma. Grupa profesora UB je postala svesna ove proceduralne greške sa zakašnjenjem, zbog čega je maja prošle godine podnela prijavu Odboru protiv dekana FON-a. Pretpostavljam da je Odbor tada imao na umu tu proceduralnu grešku jer je, zbog propuštanja da donese odluku na osnovu mišljenja NNV, dekanu FON-a septembra prošle godine izrekao meru javne opomene. U odluci Odbora piše da se dekan FON -a branio time što je smatrao da je svoju dužnost izvršio potpisivanjem mišljenja NNV, jer kao dekan on vrši ujedno i funkciju predsednika NNV. Zbog toga je smatrao da nije neophodno da se dodatno formalizuje postupak donošenjem još jedne odluke. Bljutavo. Ipak, ima neke nebeske pravde u tome da se ceo postupak vrati dekanu FON. U svom nedavnom članku za Danas, profesor Pravnog fakulteta Zoran R. Tomić, uputio je na dalje moguće korake pozivajući se na član 173 (stav 2-3) Zakona o opštem upravnom postupku: „(1) Kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje. Ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana. (2) Ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana. (3) Ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari.“ Dakle, rešenje je sasvim jasno. Ali ono što uznemiruje jesu dalja dešavanja povodom izrečene mere javne opomene dekanu FON-a. Naime, na tu odluku Odbora se dekan FON-a žalio Etičkom odboru UB, kao drugostepenom organu u kojem sedi pet dekana iz Senata: dekan Fakulteta političkih nauka, dekan Fakulteta bezbednosti, dekanka Farmaceutskog fakulteta, dekan Saobraćajnog fakulteta i dekan Biološkog fakulteta. U konkretnom slučaju, dekana Biološkog fakulteta ne uzimam u razmatranje, pošto je on u taj organ ušao tek nedavno, nakon što je dekanka Fakulteta za fizičku hemiju podnela ostavku upravo zato što Etički odbor već mesecima ne odlučuje o žalbi dekana FON-a, pa je odluka Odbora i dalje nepravosnažna. Tim povodom je rektorka izjavila da tu nema ničeg spornog, s obzirom na to da Etički odbor nema rok za odlučivanje. Da li tu, međutim, postoji neki razuman rok, pošto je od odluke Odbora proteklo čak deset meseci? Zakon o upravnim sporovima, član 19. stav 2. koji se odnosi na rok za podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave, glasi: „Ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.“ Drugim rečima, dekan FON-a ima sva prava da tuži Etički odbor UB zbog ćutanja. Naravno, iako dekanu FON-a ćutanje uprave savršeno odgovara, pitam se da li ova neprijatna činjenica da postoji osnov za tužbu nimalo ne smeta Upravi, Senatu i Etičkom odboru UB? Jedino rešenje koje je tu doneto nakon dve godine jeste javna opomena za profesora Dragana Đuričina, koji je bio član Komisije za odbranu ministrovog doktorata, i to na osnovu odluke Ekonomskog fakulteta. Na tu odluku se profesor Đuričin nije žalio. Sve ostale prijave za saučesništvo u prikrivanju plagijata protiv članova dve Etičke komisije FON-a i dvoje preostalih članova Komisije za odbranu doktorata su i dalje bez ishoda, zahvaljujući golemim opstrukcijama tekuće Etičke komisije FON, ali i pasivnosti Odbora kojem smo se više puta pismeno žalili na te opstrukcije. Dijagnoza našeg društva je teška - kombinacija jeftinog kupleraja i diktature. Iz prethodno rečenog, jasno je šta nam ostaje kada diktator ode. Timoti Snajder je u svojoj knjizi O tiraniji dao dvadeset preporuka kako se boriti protiv nje. Između ostalih preporuka, posebno izdvajam dve: odbraniti institucije i odbraniti profesionalnu etiku. Kada su u pitanju institucije, Snajder kaže da je njihova uloga da nam pomognu da obezbedimo pristojnost, ali i upozorava da one nisu u stanju da se samostalno odbrane ukoliko se ne zauzmemo za njih od samog početka. Kod profesionalne etike, autor primećuje da, kada politički lideri teže da uspostave negativnu praksu, od ključnog značaja je profesionalna posvećenost pravednoj proceduri. Teško je, piše Snajder, podrivati pravnu državu bez advokata i praviti predstave od suđenja bez sudija. Drugim rečima, da bi diktatori uspeli u svojim namerama, potrebni su im pokorni javni službenici. Na kraju, kao što reče Martin Luter King, „nećemo pamtiti reči naših neprijatelja, već ćutanje naših prijatelja“.