Rezervat pod opsadom

Jedinstveno čudo prirode, kraljevstvo beloglavog supa, dijamant koji je iznedrila Srbija.., slogani su u opisima turističke ponude Uvca, zasnovani na nečem što je nekad bila istina. Međutim, karakteristične ukleštene meandre natkriljene liticama kanjona već skoro dve decenije ugrožava ljudska ruka, polako uništavajući prirodne resurse na koje se oslanja tamošnji turizam. Mnogi od graditelja sada već okoliša nalik onog na Zlatiboru, Tari, Kopaoniku... počinju od trajnog parkiranja kamp-prikolica na kakvom lepom mestu, ali podlogu izbetoniraju i onda kreću da posed šire terasama i nadstrešnicama. Neki ipak odmah posežu za čvrstim materijalima, pa u „netaknutoj prirodi“ niču višespratnice, kafići, restorani i čitavi ugostiteljski kompleksi. Šume je sve manje, dok terenom jezde kvadovi, a akumulacionim jezerima - Zlatarskom, Uvačkom i Radoinjskom, proleću gliseri i skuteri. Na internetu (https://www.instagram.com/vila_divljina/) se može naći i oglas za Vilu Divljinu, poslednji krik mondenskog uživanja, a zapravo apel Svetske organizacije za zaštitu prirode (WWF) čiji je cilj da poruči da takvi sadržaji ne smeju da postoje u zaštićenom području Specijalnog rezervata prirode Uvac. O istom govori i tekst Aleksandre Popović, polaznice CINS-ove škole istraživačkog novinarstva, objavljen na sajtu Centra, a realizovan u okviru projekta Da nam klima štima, koji WWF sprovodi uz podršku Vlade Švedske. Rođena u Novoj Varoši, na čijoj teritoriji su dve trećine Rezervata, Aleksandra se zgražavala zbog odavno započete investitorske pomame, još naglašenije promocijom područja kao zaštićenog dobra. Istraživanje joj je dalo uvid u razmere javašluka nadležnih opštinara, namerenih da po Zakonu o ozakonjenju objekata iz 2015. legalizuju divlju gradnju favorizovanih vlasnika. Jer, upravo je tada vladajući SNS ojačao na lokalnom nivou. Budući da Zakon propisuje da je ozakonjenje objekata smeštenih u prvoj i drugoj zoni zaštite moguće „ukoliko se pribavi saglasnost upravljača javnog dobra, odnosno saglasnost organizacije nadležne za zaštitu prirodnih, ili kulturnih dobara“, opštinari su se obratili upravi Rezervata. Uprava nije htela da prihvati takvu odgovornost, uputivši ih na više instance. „Ali, nijedno se ministarstvo nije prepoznalo kao nadležno, dok se niko iz Opštine nije setio Zavoda za zaštitu prirode Srbije kao ’organizacije’ čije su ovo ingerencije“, primećuje mlada novinarka. Tako je prvi objekat ozakonjen 2016, bez nužnog dokumenta, i to „slučajno“ Dragana Matijevića, lokalnog biznismena i političara. Ovaj primer postao je model za legalizaciju drugih „vikendica“ i „porodičnih kuća za odmor“, kako vlasnici zovu svoja zdanja, često u vrsti deminutiva, kako bi podišli Zakonu o ozakonjenju. Pod tim opisom je od 2015. do septembra 2020. uknjiženo 14 „probranih“ objekata izgrađenih u Rezervatu. Međutim, ovakvu nelegalnu praksu teže je sprovesti ako se kuća nalazi u prvoj sanitarnoj zoni zaštite voda gde su obično vodoizvorišta, dragocena u prilici suša. Iako je ta vrsta zoniranja na Uvcu izvršena nestručno, pa se često ne štite strateški važna mesta, a čuvaju punktovi nebitni za vodosnabdevanje, opštinski građevinski inspektori moraju da je poštuju (imitirajući pravnu državu). Zato izlaze na teren, ne bi li zaustavili nepropisno zidanje. „Često bezuspešno, jer negde ih sačekaju psi, negde zatvorena vrata, a negde uveravanja da su prisutni došli u posetu kod odsutnog prijatelja“, kaže Aleksandra. Čak i kad se krivac privede „pravdi“, ona je sakata, budući da su kazne sramno niskog iznosa. Tako se Slobodan Rebić iz Užica, brat od strica aktuelnog direktora policije Vladimira, oglušio o niz opštinskih rešenja da sruši započeto i sve vrati u prvobitno stanje, nastavivši da gradi noću, prema zapisniku rendžera Rezervata. Rezervat je protiv Rebića podneo krivičnu prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Prijepolju 2013. „Godinu kasnije, Rebić je sa Tužilaštvom sklopio sporazum o priznanju krivičnog dela, nakon čega je osuđen na uslovnu kaznu zatvora od šest meseci i novčanu kaznu od svega 100.000 dinara“, Aleksandra naglašava. Uporna bahatost Rebiću se isplatila, njegov objekat Opština je legalizovala 2017, premda jedan deo kuće zalazi u prvu zonu sanitarne zaštite. Donekle se pravdajući, Rebić je za CINS izjavio da „nije jedini koji je dobio zabranu gradnje, a posle uspeo da izgrađeno legalizuje, već da takvih primera na Uvcu ima više od dve stotine“. Rezervat je od 2012. do oktobra 2020. podneo 19 krivičnih prijava, od čega je 11 investitora snosilo istu kaznu kao Rebić, dok su dva predmeta rešena institutom oportuniteta, kada su prijave odbačene, a optuženi platili još sramnijih 15.000 i 30.000 dinara. Stoga se i zaposleni u Rezervatu pitaju koja je svrha njihovog rizika, da se za malu platu kače sa moćnim ljudima. Poseban problem su kamp-prikolice, za koje niko nije nadležan jer nisu „čvrsta gradnja“. A one su samo u startu takvog opisa, dok im se ne dodaju drveni zastori i stepenice do obale jezera, kako zapravo zalaze u vlasništvo države. Jedan od takvih dograditelja je Fiko Avdić, lokalni preduzetnik i opštinski većnik, koji čitavu stvar poentira rečima da nije suština osujetiti progres stanovništva (proglašenog aktivno siromašnim od Svetske banke) zarad opstanka beloglavog supa, zaštitnog znaka SRP Uvca. „Realno, postoji mnogo načina da se ovi interesi pomire, recimo izgradnjom objekata od ekoloških materijala, postavljanjem kontejnera za recikliranje, instalacijom nature-friendly sanitarija, kako otpadne vode ne bi završavale u tlu i vodi jezera“, predlaže Aleksandra. Sve bi to bilo moguće da se reguliše preko prostornih planova i boljih zakona, ona napominje. Umesto toga, na snazi je sprega pohlepe, nemara i burazerskog upravljanja državnom imovinom, na štetu prirode. „Zaštićena područja su njen najvredniji deo. Netaknuta staništa, endemične, reliktne i ugrožene vrste kojima su ona dom, neophodan je uslov za očuvanje biološke i geološke raznovrsnosti i stabilnosti celog sistema. Ilegalna gradnja zauzima teritorije koje su prirodno i jedino stanište mnogih biljnih i životinjskih vrsta. Čovek svojim prisustvom i delovanjem zadire u netaknuta staništa i narušava osetljivu ravnotežu ekosistema. Neadekvatno ponašanje, kao što je vožnja kvadova i glisera, dronovi, buka, stvaranje otpada, ispuštanje kanalizacije u vodoizvorišta, emitovanje gasova... utiče na to da takvi prostori više nisu pogodni za biljke i životinje. Neke od njih uspeju da se prilagode, ali neke ne. U prirodi je sve povezano: nestanak ili ugroženost jedne vrste povlači za sobom ceo niz posledica po čitav ekosistem. Osim toga, intenzivnom, neplanskom gradnjom uništavamo ne samo prirodne vrednosti zaštićenih područja već ih činimo i manje privlačnim i smanjujemo njihov turistički potencijal“, ističe Ana Davičo iz WWF. U skretanju pažnje na problem presudni su mediji, pa je WWF podržao CINS-ovu školu istraživačkog novinarstva u oblasti zaštite prirode i klimatskih promena, „u uverenju da je važno da bude što više kompetentnog, pravovremenog i tačnog izveštavanja javnosti o ovim važnim temama“. Ali, hrabrost da se tome neko predano posveti ni u jednoj školi ne može da se nauči. „Sanjam da jednog dana živim na dedovini, u zaseoku Vasilići, ali me svaka seča šume i izgradnja velelepnih ’vikendica’ iz tog sna budi“, priznaje Aleksandra. U tom se snoviđenju pojavljuje i beloglavi sup, raspona krila i do tri metra, sa bitnim mestom u lancu ishrane. NJegovo stanište, visoko na liticama, još nije ugroženo, jer ovde još niko ne zida, kažu za NIN u Rezervatu. Ministarstvo građevine ostaje nemo na naša pitanja, kao što prećutno aminuje legalizaciju nelegalnih uvačkih objekata. Ćuti i priroda, izmučena ljudskim htenjima da poseduju sve što je ona stvorila. Neki će njeni delovi zauvek umuknuti ako se čovek ne osvesti i ne prestane da traži rupe u zakonu.